Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Analog Dialogs

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Analog Dialogs

Uoči badnje večeri u medijima je osvanulo nešto što bi se moglo nazvati Tominom poslanicom. Pored toga što je poslanicu uputio urbi et orbi, predsednik države se kao pravi srpski domaćin (kako voli da se predstavlja), pobrinuo i da se u predsedništvu Srbije nađe badnjak. I to ne bilo kakav, već osveštani badnjak.

To je isti onaj predsednik koji je posle izbora sam sišao sa vrha Srpske napredne stranke, čime je (prema nekim tumačenjima) pokazao da je “predsednik svih građana”. Ta tumačenja kažu da je to bio i dokaz složenije emancipacije koja se dogodila Nikoliću. Prema nekim drugim, prizemnijim shvatanjima tog gesta, predsednik Srbije se tako samo odrekao jedne suvišne obaveze kako bi se prepustio čarima i privilegijama predsednikovanja. Među njima, i unošenju i osveštavanju badnjaka u prostorijama predsedništva Srbije.

Vratimo se sad Tominoj poslanici. Predsednik nam je prvo poželeo mir u svetu jer je “sve manje mira u celom svetu i mnogi narodi doživljavaju iskušenja kroz koja smo mi prošli”. U prilično kratkoj poslanici, predsednik je ipak stigao da se pozabavi “pranjem” svoje biografije. Treba ga, međutim, podsetiti da “naš narod” nije doživeo ratna iskušenja, već je rat izazvao i podsticao delom i kroz državne institucije, o čemu svedoče presude domaćih i međunarodnih sudova. Predsednika treba podsetiti i da je upravo on drage političke volje u svemu tome učestvovao, to jest da je iskušenju koje pominje rado podlegao.

Predsednik nam dalje poručuje da “ovu godinu provedemo u miru, da se radujemo i budemo zdravi”, kao i da će “nade i trud za bolji život jednog dana biti uslišeni”. Dakle, on nam kaže da pitanje pristojnog života građana nije stvar naša i ovozemaljskih vlasti, već da priželjkivani ishod zavisi od uslišenja i nada – što nisu svetovni termini, već nebeski i iracionalni. Ako je pristojan život stvar procesa izvan naše kontrole, onda tu (sasvim zgodno) nema mesta za odgovornost. Pa ni za odgovornost predsednika.

Nikolić je takođe poželeo da se u ovoj godini “u Srbiji rađa više dece”, čime je potvrdio status “prve babice” Srbije, koji povremeno deli sa suprugom. Ovde nećemo ulaziti u nedopustivost pomodnog zameranja ovdašnjim ženama za “odumiranje nacije”, poslednjih nekoliko nedelja o tome je bilo mnogo reči. U kontekstu poslanice dovoljno je reći da podizanje nataliteta ni u jednom vidu nije na spisku ustavnih dužnosti predsednika.

Predsednik je, za kraj, mudro zaključio: “ako ne verujemo u Boga, ni sebi ne možemo pomoći”. Nikolića po ko zna koji put treba podsetiti na njegovu ustavnu dužnost da zaštiti svetovnost države na čijem je čelu. Ta dužnost podrazumeva odsustvo državne i obavezne religije, jednako kao i odsustvo bilo kakvog mešanja državnih predstavnika u verska osećanja građana. U to spada i nedopustivost implicitne osude onih građana koji smatraju da mogu sebi pomoći iako nisu vernici.

Osvrnimo se na kraju i na verovanje. Iako me stvarnost demantuje, i dalje verujem da sami sebi možemo pomoći – recimo tako što bi u skupštini predsednik bio razrešen dužnosti jer je pobrkao sve lončiće te ne razume svoje ustavom propisane poslove. On se bavi slanjem poruka srpskom narodu na verske praznike, natalitetom, mirom u svetu i religijom kao samopomoći, iako ništa od toga ne spada u njegove dužnosti (koje inače uporno zanemaruje). Možda se i premijeru Srbije dopadne ova ideja: tako bi mogao da ubije nekoliko muva istovremeno. Mogao bi da se reši Nikolića, demonstrira dvotrećinsku većinu u skupštini, a za tim bi usledili i novi izbori. Iskustvo nam govori da bi sve to pričinilo veliku radost premijeru, jer on uživa u smenama, demonstriranju sile i izborima. Ovaj put bismo možda i mi imali razloga da se obradujemo, jer bismo dobili priliku da izaberemo osobu koja bi znala šta su dužnosti predsednika i koja bi predsednički posao radila bolje od Nikolića. Tako nešto zaista ne bi bilo teško.

Peščanik.net, 07.01.2015.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)