O masovnim grobnicama u Srbiji govore Milica Kostić i Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo. Razgovor vodila Svetlana Lukić. Preuzmite Dosije o operaciji skrivanja tela. FHP inicijativa za memorijal u Batajnici – potpišite peticiju

Svetlana Lukić: Fond za humanitarno pravo je ove nedelje izašao u javnost sa izveštajem o skrivanju tela kosovskih Albanaca, ubijenih 1999, u masovnim grobnicama u Srbiji. Podsetimo se na toponime državnog zločina. Reč je o Batajnici, Perućcu, Petrovom selu i Rudnici. Tamo su bačena tela skoro hiljadu ljudi. Videla sam neke naslove u novinama koji su izvukli jedan deo vašeg izveštaja i rekli da je „Milošević naredio da se skrivaju tela kosovskih Albanaca”, što je sudeći po vašem izveštaju tačno. Međutim, da bi se sakrila tela toliko ljudi potrebna je velika infrastruktura i organizacija.

Neki se pitaju zašto se sad izlazi sa tim izveštajem. Prva tela su otkrivena 2001. godine. Prethodne vlasti su to u ogromnoj meri prećutkivale, zataškavale i prema tome se oportunistički ophodile. Međutim, nove vlasti su otišle korak dalje i na veliku scenu uvele ljude koji su osuđeni ratni zločinci. Napomenuću samo nekoliko stvari: poseta Momčila Krajišnika predsedniku Nikoliću, uključivanje Veselina Šljivančanina u predizbornu kampanju Srpske napredne stranke, Goran Radosavljević Guri je član glavnog odbora Srpske napredne stranke, Danica Marinković, koja je bila istražni sudija na Kosovu, postala je članica Agencije za borbu protiv korupcije.

Bivši tužilac za ratne zločine, gospodin Vukčević, koji sada cepti pravedničkim gnevom i govori o tužiocima koji trpe političke pritiske, znao je ili je morao znati za mnoge stvari koje ste vi izneli u izveštaju, ali ništa nije preduzimao, tako da mi je sada teško da čitam o njegovom viđenju srpskog pravosuđa. Zašto ste sada objavili opsežan dosije u kome se nalaze imena najviših policijskih, političkih i vojnih funkcionera Republike Srbije?

Milica Kostić: Odlučili smo da na jednom mestu sakupimo sve informacije, što je postalo naročito važno posle otkrivanja Rudnice i objave dosija o masovnoj grobnici u Rudnici 2015. To je bila nova informacija u sistemu operacije skrivanja tela. Dva do tada najvažnija događaja bila su otkrivanje grobnica 2001. i snimak Škorpiona 2005. Tako da smo odlučili da sve to objavimo u jednom dosijeu.

Time se bavio i Haški tribunal, ali na indirektan način, gde sama operacija sakrivanja tela nije tretirana kao poseban zločin, već je uzeta kao dokaz da su ti zločini počinjeni. Da su to bila legalna ubistva, ne biste te ljude zakopavali i držali 15 godina u tajnosti. Neko će reći da su ovo manje ozbiljni zločini, jer su ti ljudi bili već mrtvi kada su prevoženi. Naveli smo 110 ljudi imenom i prezimenom, koji su znali za operaciju i učestvovali u njoj. To su većinom ljudi iz vojske i policije, ali i predstavnici nekoliko državnih transportnih preduzeća i preduzeća sa pećima u kojima mogu da se spaljuju tela. U operaciji su učestvovali i predsednici sudova, lokalna tužilaštva, policija i tehničari domova zdravlja koji su izlazili na teren da slikaju tela.

Svi oni su to znali i to je državni zločin, jer bez podrške države to ne bi moglo da se izvede. Zato mislimo da je jako važno da se pokaže da je ceo državni aparat bio u to uključen i da je reč o sistemu koji je funkcionisao sve vreme trajanja ratova devedesetih. Ovo smatramo apelom da država pojača napore u potrazi za nestalim osobama. Tri masovne grobnice su otkrivene 2001. godine i od tada nemamo ništa. Rudnica jeste otkrivena 2013. godine, ali to nije bio rezultat rada naših državnih organa. Podsećam da imamo Komisiju za nestale, koja treba samo time da se bavi, a koja se stalno žali da nema novca, dok direktor tog tela ima 7 funkcija.

Iskopavanja i istraživanja na lokaciji u Raškoj finansiraju se iz inostranstva. Smatramo da je izuzetno važno da država pojača napore u otkrivanju sudbine nestalih. Kada govorimo o Kosovu, prošlo je 17 godina od kraja rata. Mi imamo preko hiljadu Albanaca koji se još uvek smatraju nestalima. Pretpostavlja se da se oni nalaze u nekoj od masovnih grobnica u Srbiji. U ove 4 grobnice pronađeno je 941 telo iz 25 masovnih zločina, a po podacima o broju ubijenih u tim zločinima nedostaju još 122 tela.

Svetlana Lukić: Rekli ste da se kao nestalo vodi hiljadu Albanaca i između 500 i 600 Srba?

Milica Kostić: Da.

Svetlana Lukić: Vratimo se na hiljadu nestalih Albanaca. Pošto pretpostavljam da su kosovski Albanci zajedno sa međunarodnim institucijama prekopali Kosovo tražeći ta tela, logično je zaključiti da se veliki broj nestalih nalazi negde na teritoriji Srbije.

Milica Kostić: Postoji niz potencijalnih lokacija. Reč je o nepristupačnim terenima poput kamenoloma i močvara. Ali bez insajdera koji će o tome da govori, to je gotovo nemoguće saznati.

Svetlana Lukić: Šta je problem sa insajderima. Zašto su oni loše prolazili?

Milica Kostić: Te ljude smatraju izdajnicima. Postoje vrlo efikasne metode za dobijanje podataka o masovnim grobnicama, poput anonimne linije, koja je bila uvedena u Republici Srpskoj i na osnovu koje je otkriven veliki broj masovnih grobnica. Kada govorimo o slučajevima nestalih osoba, reč je specifičnom zločinu koji ostavlja ozbiljne posledice po porodice nestalih, koje više ni ne zanima krivična pravda, već im je samo važno da pronađu svog nestalog člana.

Svetlana Lukić: Na osnovu kojih materijala i dokaza ste sastavili ovaj izveštaj? Da li ste dobijali informacije od zvaničnih vojnih ili policijskih organa?

Milica Kostić: Koristimo dve velike kategorije podataka. Fond još od rata istražuje sve slučajeve ubistava i nestanka civila i boraca. Da bismo neku žrtvu označili kao „ratnu žrtvu”, koristimo 8 različitih izvora podataka, uključujući i bazu Haškog tribunala. Haški trubunal je pre 6-7 godina objavio dokaze koji više nisu tajni i zaštićeni. U toj bazi podataka ima preko 100 hiljada dokumenata. Reč je o autentičnim vojnim i policijskim dokumentima, čija autentičnost nije osporena u postupku pred tribunalom. Imamo borbene izveštaje i naređenja za napad, što su jako vredni izvori.

Kada uporedimo dva izvora za neki incident, dobijamo prilično jasnu sliku o tome šta se dogodilo, da je neka osoba ubijena na tom mestu i imamo izjave svedoka: „Počeo je prvo artiljerijski napad iz tog pravca, videli smo tenkove na brdu, onda smo se sakrili, ušli su neki, imali su žute trake na ruci”. Onda odemo u bazu podataka da saznamo šta se dešavalo 5. aprila. Ko je bio tamo? Pregledamo naređenja za napad i vidimo da je toga dana tamo bila jedinica policije koja je nosila žutu traku na ruci.

Imamo našu bazu koja je jako vredna, ali pristup drugim dokumentima je prilično ograničen. Zbog toga se obraćamo državnim institucijama da nam, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dostave relevantne podatke. Baza Haškog tribunala ima samo one dokaze koji se tiču zločina koje su oni procesuirali. Kada je reč o dosijeu Rudnica i zločinu u Rezali, oni nisu obuhvaćeni nijednim postupkom pred Haškim tribunalom i tu nema dokaza. Pošto se zločin dogodio 5. aprila 1999, obraćamo se Ministarstvu odbrane i tražimo borbeni izveštaj 37. brigade. Oni po pravilu kažu da to ne postoji, jer ministarstvo odbrane i MUP redovno odbijaju sve naše zahteve za informacijama.

Način na koji to rade je očigledno nezakonit. U nekim slučajevima, reč je o falsifikovanju javne isprave. Ako kažete da neki dokument ne postoji, a postoji, to je krivično delo. U nekoliko slučajeva smo to testirali tako što smo tražili dokumenta koja imamo ili koja postoje u bazi Haškog tribunala, a oni nam kažu da taj dokument ne postoji. To je krivično delo. Poverenik u tim slučajevima rešava u našu korist. Međutim, on se takođe susreće sa teškoćama u svom radu. Pre nekoliko meseci je Republičko javno tužiilaštvo podnelo 10 tužbi protiv Poverenika zato što narušava funkcionalnu sposobnost vojske da brani zemlju.

Kada smo radili istraživanje za dosije Rudnicu, prve zahteve za dobijanje informacija poslali smo u julu 2014. godine. Odmah nakon prvog zahteva, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić donosi odluku kojom se kompletna arhiva 37. brigade proglašava tajnom na period od 30 godina. Iz naših zahteva je bilo jasno da pokušavamo da utvrdimo vezu između 37. brigade i masovne grobnice. Prema zakonu o tajnosti podataka, kao tajni podatak ne sme biti proglašen dokument ili informacija koja može pomoći u otkrivanju krivičnog dela.

Svetlana Lukić: Sada me je Milica podsetila na tu strašnu sintagmu „asanacija terena” ili „sanacija terena”. Kada smo prvi put postavljali pitanja o tome govorili su „pa šta, to je normalno da se u vojsci dese neke stvari. Uklanjamo leševe životinja da se ljudi ne bi zarazili i da bismo sačuvali stanovništvo”. Od ovih 944 tela, koliko je tu bilo civila, koliko boraca OVK, a koliko žena i dece?

Nemanja Stjepanović: Uglavnom se radi o civilima. Samo na par mesta je pronađeno nekoliko osoba u uniformama OVK i imamo jedan događaj na planini Beleg, gde su zaista ubijeni pripadnici OVK koji su upali u zasedu srpskih snaga, ali se ne zna da li su ubijeni u toku borbe ili nakon zarobljavanja. Da je bilo više pripadnika OVK onda ih ne bi uklanjali, nego bi ih sahranili i obeležili onako kako nalažu pravila asanacije terena. Asanacija terena apsolutno postoji i to smo naveli u ovom ali i nekim ranijim dosijeima. Šta ona podrazumeva po pravilima vojne službe? Tačno se zna šta treba da uradite unutar tog procesa, a to ne znači da treba da vam izrone masovne grobnice pored velikih srpskih gradova ili da vam tela isplivavaju iz reka i jezera. Vrlo je jasno da je termin „sanacija” ili „asanacija terena” na sastancima državnog vrha korišćen za prikrivanje zločina.

Kada je reč o strukturi žrtava, uglavnom se radi o ubijenim muškarcima, civilima koji su ubijeni van borbe i bez oružja. Da se radi o egzekucijama govori i činjenica da je veliki broj njih ubijen pucnjem u potiljak. Među ubijenima ima i žena i dece, a najviše ih je ubijeno u Suvoj Reci, gde je stradalo 49-oro ljudi. Većina su žene i deca koji su ubijeni u groznom zločinu u piceriji u centru grada gde su ih ubili policajci tako što su ih prvo sve nagurali u piceriju, onda bacili bombe, pa ih dokrajčili rafalima. Troje ljudi je i to uspelo da preživi. Zločin u Suvoj Reci je paradigmatičan jer su oni ubijeni, zatim ubačeni u kamione i prevezeni na jedno strelište u blizini Prizrena i tamo pokopani. Tu su bili nekoliko dana. Onda je došla mehanizacija, otkopala ih, ubačeni su u kamione i transportovani u Srbiju. Njihova tela su otkrivena u jednoj od masovnih grobnica u Batajnici.

Svetlana Lukić: Bilo je više slučajeva gde se porodicama preda telo ubijenog, oni ga pokopaju, a onda posle nekoliko dana dođe vojska ili policija i iskopaju ta tela i odvezu ih negde za Srbiju. To je dvostruko ubistvo.

Nemanja Stjepanović: Da. U Izbici se upravo to dogodilo. Postoje video snimci na kojima se vidi kako se sahranjuju ta tela. Tih tela više nema. Ona su otkrivena u Srbiji u masovnoj grobnici u Petrovom Selu. Trudili smo se da utvrdimo ne ko je ubio te ljude, već šta se sa njima dešavalo od trenutka ubistva. Činjenica da su tela u Srbiju dopremljena iz najmanje 14 opština sa Kosova ukazuje da se ovde nikako nije radilo o odluci na nekom nižem nivou, o nekoliko ludaka koji su ubili neke ljudi pa su hteli da prikriju taj zločin.

Identifikovali smo 110 ljudi imenom i prezimenom. Pored toga postoji neverovatno veliki broj ljudi koji su u tome učestvovali. U jednom slučaju je vlasnik lokalnog restorana dao čaršave da se umotaju tela koja su uklanjana. Na drugom mestu imate šefa komunalnog preduzeća, koji svoje radnike instruira i naređuje im da iskopaju leševe. Ljudi koji su iskopavali te leševe svedočili su o tome. „Tamo je bilo 5 policijskih Pinzgauera i policijski kamion. Tamo je stajala grupa od 10 policajaca, a tamo grupa od 5 policajaca.”

Nismo mogli sve te ljude da identifikujemo imenom i prezimenom, ali ubeđen sam da se tu radi o najmanje hiljadu ljudi koji su u svemu tome učestvovali i verovatno mnogo hiljada drugih koji su za to znali. Policajci koji su izvlačili hladnjaču iz Dunava kod Tekije, odnosno Kladova, morali su privremeno da zatvore magistralni put da bi leševe izvukli iz Dunava i pokopali ih na, kako im je iz Beograda naloženo, jednu obližnju poljanu.

Milica Kostić: Kada je otkrivena masovna grobnica u Rudnici, otišli smo da vidimo gde se to nalazi, ali nismo mogli da je nađemo. Pitali smo jednu ženu „da li znate gde je masovna grobrnica?”. „Da, odete tamo, pa onda levo”. Naravno da svi znaju. Ta masovna grobnica je na magistralnom putu i svako u tom kraju je znao šta se tamo događa.

Nemanja Stjepanović: Sada imamo put tela sa Kosova u Srbiju. Ljudi koji su ubijani po pravilu su uklanjani sa lica mesta i pokopavani u više masovnih grobnica na Kosovu. Jedna od njih je Strelište kod Prizrena. Tu su bila pokopana tela iz Suve Reke. Imamo još nekoliko grobnica oko Đakovice. Najveći zločin iz kojeg su u Batajnici otkrivena tela dogodio se krajem aprila 1999. u dolini Reka, u toku operacije Reka u selima oko Đakovice, Meji, Korenici i još nekoliko sela. Blizu 300 tela iz tog zločina, od 350 ljudi koliko je tada ubijeno, pronađena su u Batajnici. Za njih znamo da su pokopavana najpre na Kosovu i da su onda iz nekoliko masovnih grobnica otkopana i dovezena u Batajnicu.

Prva tela su isplivala početkom aprila 1999. iz Dunava kod Tekije, a onda iz Perućca izranja hladnjača. Tela iz Kladova se prevoze i pokopavaju u Batajnici, a ona iz Perućca pored samog jezera. Imamo dve masovne grobnice u Petrovom Selu, gde se nalazi policijski poligon za obuku i nastavni centar. Ljudi koji su učestvovali u tome i koji su pristali da svedoče, govore o strašnim događajima, uključujući i bivšeg šefa DB-a, Radeta Markovića, koji je 2002. godine dao detaljnu izjavu kako je sve to isplanirano kod Slobodana Miloševića u kabinetu. Načelnik javne bezbednosti Vlastimir Đorđević, koji je osuđen u Hagu, pokušavajući da ublaži kaznu za koju je bio ubeđen da mu sledi, izjavljuje: „Da, ja sam u tome učestvovao, bio sam uvučen u te strašne, užasne događaje.”

Svi o tim događajima govore kao o nekoj elementarnoj nepogodi i nečemu što se dešava potpuno van njihove volje i kontrole, što je još jedan od dokaza da se radi o državnom zločinu. Niko od njih, od radnika komunalnog preduzeća, do onog na vrhu te piramide, nije se zapitao da li je to u redu, da li mogu da uradim nešto da se izvučem iz toga i naravno da niko nije ni pomislio da to nekome prijavi. Vrlo dobro se znalo otkud ti leševi, zašto su tamo i da to nisu nikakvi pripadnici OVK, jer svi znaju šta bi s njima bilo da su ubijeni u borbama, već da je reč o civilima.

Svetlana Lukić: Neki od tih radnika na premeštanju tela su ostavili pisani trag da su za to dobili po dve hiljade dinara.

Nemanja Stjepanović: To se dešavalo kada je kod Kladova isplivala hladnjača sa leševima. Policajci koji su svedočili o tome pred Haškim tribunalom i domaćim sudom su zaista bili iznenađeni. Isplivala je hladnjača, oni nisu znali šta je to. Njima su to prijavili lokalni pecaroši, a onda je načelnik SUP-a Bor pozvao Vlastimira Đorđevića. Ovaj je njemu rekao „izvadite ih i pokopajte na obližnjoj livadi pored magistralnog puta“. Kada su shvatili da je to ogroman posao i da će mnogo ljudi za to da sazna, načelnik SUP-a Bor Časlav Golubović ponovo poziva generala Đorđevića, koji mu je onda rekao: „Okej, onda ćemo to da spakujemo u dva kamiona, pa ćemo prevesti.”

Ta tela su odvezli u Batajnicu. Policajci koji su u tome učestvovali nisu bili dodatno plaćeni, jer se to smatralo njihovim redovnim policijskim poslom. Međutim, komunalni radnici su dodatno plaćeni. U tome je veliku ulogu odgirao i general policije i načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Dragan Ilić, za koga mi u ovom trenutku ne znamo ni da li je živ, ni gde se nalazi, jer policija odbija da pruži bilo kakve podatke o njemu. On je tražio od Đorđevića isplatu novca za komunalne radnike koji su učestovali u premeštanju tela. Imamo dokument gde se njima na terenu isplaćuje po dve hiljade dinara. Njih petoro je potpisalo da je primilo novac. U to je bio umešan i jedan visoki policijski službenik, Vladimir Aleksić, čiji se potpis takođe nalazi u lancu isplate dnevnica za radnike komunalne službe. On je penzionisan 2004. godine. Većina njih danas živi mirne penzionerske dane.

Jedini koji su stradali u celoj toj priči su oni koji su 2001. vodili istragu i koji su pomislili da je ispravno biti dobar policajac i istražiti kriminalne radnje unutar policije. Ali sve je to trajalo do ubistva Zorana Đinđića. Vladimir Aleksić, koji je sada predsednik Udruženja penzionisanih radnika MUP-a, u januaru 2016. se slika sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem i izjavljuje: „Svi koji su se ogrešili o zakon, treba da idu iz policije”. Nikola Šainović je odmah po izlasku zatvora kooptiran u Glavni odbor SPS-a. Kada se uporedi sa onim gde smo sada, 2001, 2002 i 2003. su zlatne godine otkrivanja zločina.

Istraga radne grupe MUP-a iz 2001. je trajala vrlo kratko. Tu su se smenjivali ljudi sa kojima su oni vodili razgovore i o kojima postoje službene beleške. Od tada svedoci sve manje govore, jer vide da im to samo nanosi štetu. Imamo svedoke koji se povlače iz programa za zaštitu svedoka jer su zastrašivani. Ne znamo ko sedi u službi za zaštitu svedoka i da li je tu reč o počiniocima ratnih zločina, koji će zastrašivati ljude koji žele o tome da govore. Trenutno imamo vrlo mračnu situaciju na polju procesuiranja ratnih zločina i zato se trudimo da ove važne teme osvetlimo u dosijeima. Prvo želimo da ukažemo na to ko su počinioci i drugo, da ostavimo dokument za budućnost, kada društvo odluči da se suoči sa prošlošću. Nisu tu samo naši dosijei, već i brojni drugi dokumenti koji osvetljavaju konkretne teme koje možda na drugim mestima nisu pokrivene. Treći razlog je potraga za nestalima.

Milica Kostić: Jedna od bivših sudija u Veću za ratne zločine, jedna od mnogih koje su smenjene u poslednjih nekoliko godina, na našoj tribini je izjavila: „Kada bi buduće generacije zaključivale o tome šta se u ratu događalo na osnovu presuda naših sudova, pomislili bi da su se tokom tog rata dešavali nekakvi incidenti u kojima su neki pojedinci ubili jednu ili dve osobe“. Naš cilj je da dokažemo da je reč o sistemskim državnim zločinima.

Nemanja Stjepanović: Vrlo je važno ukazati da je ta odluka doneta u samom vrhu vlasti i da su je onda izvršili svi drugi državni organi. Rade Marković je svoju izjavu dao 2001. godine u Centralnom zatvoru. On je pokušao da se svedočeći u procesu protiv Slobodana Miloševića odrekne te izjave. Međutim, on je potpisao svaku stranicu te izjave, što su pred tribunalom potvrdili ljudi koji su od njega uzeli tu izjavu. On je u njoj opisao operaciju, a do sličnih zaključaka je došla i radna grupa, koja je krajem maja 2001. objavila dva dokumenta u kojima je opisala šta se sve dešavalo.

Odluka o ovoj operaciji je doneta u martu 1999. godine u Belom dvoru, u biblioteci gde je predsednik Milošević sazivao sastanke. Kod Miloševića su tada bili Rade Marković, Vlastimir Đorđević, Vlajko Stojiljković i verovatno, kako kaže Marković, neko iz vojske. Ubeđeni smo da je vojska sve to pratila. Marković izjavljuje da je policija bila nezadovoljna saradnjom sa vojskom na polju prikrivanja zločina i uklanjanja tela, ali se onda saradnja popravila. O učešću vojske svedoči primer Rudnice. Na sledećem sastanku, kako opisuje Rade Marković, Vlajko Stojiljković imenuje Dragana Ilića.

Svetlana Lukić: To je ovaj što je nestao bez traga?

Nemanja Stjepanović: Tačno tako. Dragan Ilić postaje glavni čovek za izvršenje te operacije. Kod Radeta Markovića se pominju još neki ljudi kao što je Goran Radosavljavić Guri, aktuelni član Glavnog odbora SNS-a. On kaže da je Guri dao izuzetan doprinos procesu uklanjanja tela. Iz drugog izvora imamo informaciju o tome da se nakon toga održava još jedan sastanak u privremenom kabinetu Vlastimira Đorđevića, gde on operacionalizuje celu priču.

Svetlana Lukić: To se dešava u zgradi SPS-a na Studentskom trgu?

Nemanja Stjepanović: Da. To je taj treći sastanak.

Svetlana Lukić: Ti toponimi su važni kad prolazim kroz grad, da znam šta se gde dešavalo.

Nemanja Stjepanović: Bitna je i hronologija. To se dešava posle 26. marta i pisma Luiz Arbur, u kojem ona upozorava Miloševića i Milutinovića, predsednike SRJ i Srbije, Ojdanića kao načelnika Generalštaba i Šainovića kao potpredsednika savezne vlade, za koga se već tada znalo da ima veze sa Kosovom, da će biti procesuirani svi koji su odgovorni za zločine, uključujući i najviše državno rukovodstvo. Od tog trenutka oni sprovode tu operaciju. Imamo još jedan bitan dokument, dnevnik koji je tokom 1999. vodio visoki policijski službenik Obrad Stevanović, gde je na jednom sastanku kod Miloševića u maju 1999. zabeležio sledeće, „predsednik”, pa onda ispod toga, „nema leša, nema zločina”.

Obrad Stevanović se iznenadio kada mu je u haškoj sudnici predočen njegov lični dnevnik. Rade Marković izjavljuje: „Nisam hteo da dozvolim da DB bude umešan u ovu morbidnu priču naknadnog otkopavanja i odvoženja leševa, tako da je, koliko je meni poznato, u tome učestvovao Đorđević, Javna bezbednost i pripadnici Vojske Jugoslavije“. Nalog za sprovođenje ovih mera Vlajko Stojiljković je izdao direktno Draganu Iliću i Vlastimiru Đorđeviću, a za taj nalog pored njih znaju i Obrad Stevanović, Dragan Ilić, Branko Đurić, Sreten Lukić, Dragiša Dinić, a verovatno i svi članovi tadašnjeg kolegijuma MUP-a. Ništa nije rađeno u tajnosti i kao zavera nekoliko ljudi, već je ceo sistem policije i vojske bio upregnut u to.

Svetlana Lukić: Crvena nit koja je povezuje sva, mada malobrojna, suđenja za ratne zločine u Srbiji je da postoje pojedinačni zločini i da u svakom ratu ima ludaka, dok je krivica svaljivana na paravojne jedinice.

Milica Kostić: Kada bi neko čitao presude za ratne zločine naših sudova, zaključio bi da su to nekakvi incidenti u kojima su neke grupe van kontrole državnog aparata činile zločine. Jedan od primera je snimak sa Škorpionima, koji je korišćen kao dokaz streljanja u Srebrenici pred Haškim tribunalom i pred Međunarodnim sudom pravde. Međutim, na suđenju ovde se tretirao kao nekakav zaseban događaj u kome je neka paravojna grupa ubila nekoliko mladića u nekom mestu. Nema veze sa Srebrenicom i nema veze između Škorpiona i MUP-a Srbije. Tokom suđenja se svi ti zločini minimalizuju i odvajaju od države, što je najkarakterističnije za Kosovo gde su počinjeni par excellence državni zločini. Bilo je nekakvih paravojnih grupa, ali su one bile pod kontrolom zvaničnih državnih snaga.

Nemanja Stjepanović: Škorpioni su u Podujevu, gde su ubili žene i decu, bili unutar SAJ-a.

Milica Kostić: Aktuelno najveći slučaj koji se tiče Kosova je Ćuška, gde se opet priča o nekakvim Šakalima kao jedinicom van kontrole. Ali to je jedinica koja je bila deo 177. vojnog teritorijalnog odreda, koji je pripadao 125. motorizovanoj brigadi. Ovaj postupak se vodi već 8 godina i u drugostepenom postupku je oboren na pitanju: ima li veze sa državom? Nema veze. Kao advokati u tim postupcima pokušavamo da ukažemo na obrazac zločina i da to nije bio incident, već da je ta jedinica dan pre tog zločina ubijala u ovom selu i da je već sledećeg dana odeljenje za asanaciju te brigade to počistilo.

Imamo suđenje za zločin počinjen u selu Trnje na Kosovu, gde su takođe ubijeni samo civili i žene i deca. Taj postupak se vodi protiv dve osobe koje su danas aktivni pripadnici Vojske Srbije. Oni nisu optuženi i suspendovani, jer se pojavljuju kao predstavnici države. Veliki broj tela žrtava tog zločina još uvek nije pronađen i to nikoga u tom postupku ne zanima. Postoji nekolicina neverovatno hrabrih vojnika insajdera koji su svedočili: „Nakon što su ti ljudi ubijeni, mi smo se posle par dana vratili i sakupili ta tela“. Tu ispitivanje prestaje i niko nema potpitanja.

Svetlana Lukić: Sakupili su tela i negde ih poslali?

Milica Kostić: Pokupili i odneli. Ne postoji niko ko će da objasni ko je bio načelnik odeljenja za asanaciju i ko je time rukovodio? „Vi ste bili bazirani u Prizrenu. Ovi iz Suve Reke su prvo pokopani baš u Prizrenu“. Upravo u tom predmetu dolazimo do vrhunca aktivnog opstruiranja svih postupaka, jer načelnik Generalštaba odbija da sudu dostavi podatke koji se toga tiču. Komandant brigade svedoči 13. januara i sudija ga pita „da li to postoji?”. On odgovara „da, naravno da ti podaci postoje”.

Suđenja za ratne zločine nisu usmerena na pravo i istinu i niko nema koristi od toga. Žrtve su u potpunosti izigrane i više neće da dolaze da svedoče. Javnost u Srbiji nema apsolutno nikakve koristi od tih suđenja, jer su ona gotovo tajna. Ne može se očekivati da će javnost da dođe i prati sva suđenja. Mi smo jedina zemlja u regionu gde kamera nikada nije ušla u sudnicu. Imamo snimke suđenja Šariću, a predsednik Višeg suda odbija naše zahteve da se snimaju suđenja za ratne zločine. Cilj je da se sve to ugasi. Zato mi godinu dana nemamo tužioca za ratne zločine. Usvajaju se strategije na 4 godine, a funkcija tužioca zamrznuta već godinu dana. Dok se u okviru poglavlja 23 govori o restruktuiranju Službe za otkrivanje ratnih zločina, da bi se unapredio njen rad, imamo naprasno smenjivanje njenog direktora. Jedinica za zaštitu svedoka, koja je opšte poznat problem, Evropskoj uniji je sasvim u redu. Sudije se stalno smenjuju. U tom sudu više nemamo nijednog sudiju iz prvih kadrova, koji su prošli jako ozbiljnu obuku u vreme kada je postojala velika zainteresovanost za suđenja za ratne zločine.

Nemanja Stjepanović: I kada su stekli iskustvo u suđenju za ratne zločine.

Milica Kostić: To su sudije ozbiljnog kalibra. Mi te sudije više nemamo. Svaki aspekt tih suđenja je usmeren na to da se ona ugase.

Nemanja Stjepanović: Imamo akcioni plan, nacionalnu strategiju, sastanke i izveštaje, sve to imamo na papiru. Stalno se stvara privid da se nešto radi, a postoji potpuno odsustvo bavljenjem srednje i više rangiranim oficirima unutar vojske i policije. Ako tim suđenjima u Srbiji dodate haške presude, možete zaključiti da su Milošević, Đorđević, Lazarević i ostali direktno izdavali naređenja. Na primer, Sreten Lukić je javio Škorpionima šta da urade u Podujevu. Kao da srednji sloj uopšte ne postoji, a da nije bilo Haškog tribunala ne bi bio osuđen ni državni vrh.

Svetlana Lukić: U Batajnici i Petrovom selu su ljudi pokopavani ispred nosa policije. To su bili poligoni gde se policija obučavala?

Nemanja Stjepanović: Petrovo selo i Batajnica su poligoni. Jedno je poligon SAJ-a, drugo je bio nastavni centar gde su se obučavale posebne jedinice policije. U Petrovom Selu je bio i JSO. Vozači dvojice zamenika ministara Vlastimira Đorđevića i Petra Zekovića, o kome takođe ništa ne znamo, učestvovali su u tome. Sada se tim ljudima zamera što su radili tako neprofesionalno.

Bivši ministar policije Jočić u jednoj prilično opskurnoj raspravi koju su on i Goran Radosavljević Guri vodili na nekim web portalima, upitao je Gurija ko je pokopao tela. U reagovanju na neke kritike koje je Radosavljević njemu uputio, Jočić postavlja pitanje ko je srpske policijske kasarne pretvarao u masovne grobnice poluzakopanih kosovskih Albanaca – sugeriše se da nisu bili dobro zakopani – i ko je gurnuo hladnjaču punu leševa kosovskih Albanaca u dunavske plićake kod Tekije, survao neotežanu hladnjaču u perućko jezero i ko je i zašto nepromišljeno ubio trojicu braće Bitići. Iz svega toga se vidi da to nije mogla uraditi jedna manja grupa zaverenika na svoju ruku.

Svetlana Lukić: Zahvaljujući Fondu znamo kako teku suđenja za ratne zločine. Međutim, kada je reč o zločinu prikrivanja zločina, jednog dana kada bude bilo famozne političke volje dosije će biti dragocen dokazni materijal, na osnovu koga mogu da se pokrenu optužnice protiv vellikog broja ljudi. Da li tu postoji neki period zastarevanja? Šta se tu dešava sa pravne tačke gledišta?

Milica Kostić: Operacija sakrivanja tela je zločin protiv čovečnosti, ratni zločin pre svega. Često se govori da je to obično delo iz krivičnog zakona, koje se zove pomoć učiniocu nakon izvršenog dela i da ono zastareva. Insistiramo da to ne može da se tretira na takav način. Postoji niz opcija kako tužilaštvo može da postupi. Postupak prebacivanja tela dovodi do nestanka tih ljudi, što je međunarodno krivično delo koje se zove prisilni nestanak, a kada se isto radi u ratnim okolnostima ili na jedan sistematski način protiv civilnog stanovništva, to predstavlja zločin protiv čovečnosti, odnosno ratni zločin.

Postoji tu još nekoliko opcija kako da se to tretira kao zločin protiv čovečnosti i protiv samih porodica. Sada tu ulazimo u neke jako interesantne filozofske diskusije da li postoje ljudska prava mrtvih ljudi i njihovih tela. Praksa nam pokazuje da postoje. O ovome ni u svetu ne postoji dovoljno sudske prakse. Imamo presudu u Švedskoj protiv ISIS-ovog borca koji je jednoj osobi odsekao glavu, kada je postavljeno pitanje da li se to smatra nečovečnim postupanjem, odnosno napadom na ljudsko dostojanstvo koje kada se čini u ratu predstavlja ratni zločin, a kada se čini na sistematski način predstavlja zločin protiv čovečnosti.

Nemanja Stjepanović: Svi naši dosijei, apeli, krivične prijave i sve drugo što može da se preduzme kad je u pitanju procesuiranje ratnih zločina, treba da se reši u narednih 10 ili 15 godina. Nakon tog perioda dokazi će da izblede, svedoci više neće biti živi, a neće biti živi ni počinioci ili dobar deo njih. Ove stvari su važne za proces suočavanja sa prošlošću, do koga može da dođe i za 50 godina. Nadajmo se da neće biti baš za 50, ali kad je u pitanju ova konkretna tema uklanjanja dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu, ograničimo se samo na zločine koji su ovde nabrojani, na tela pronađena u masovnim grobnicama u Srbiji. Manje od 1% tih zločina je procesuirano, pri tome ne mislim ne uklanjanje tela, nego na ubistva. Ako ovakve stvari budu podstrek da se procesuiraju zločini, a da ovo sa uklanjanjem tela eventualno sačeka, mi ćemo biti zadovoljni, mada nismo naročito optimistični.

Milica Kostić: Ovde govorimo o vrlo specifičnoj kategoriji žrtava i o njihovim porodicama. Za njih krivična pravda i procesuiranje ne znače mnogo. Oni samo žele da nađu svoje članove i da ih pokopaju. Juče je Bekim na konferenciji govorio o iskustvima sa tim porodicama, kada je jedan čovek rekao da mu je najsrećniji dan u životu bio kada je sahranio svog člana porodice. Krivična pravda, ali i svi drugi mehanizmi tranzicione pravde, potpuno su izneverili te žrtve. Niko od porodica ovih žrtava nema pravo na naknadu štete, zato što je ceo pravosudni aparat napravljen tako da žrtve ne mogu da dobiju taj novac. Iako postoji izričita zakonska odredba koja im to dozvoljava, ona se tumači tako što se kaže da je prošlo 3 do 5 godina i da oni nemaju krivičnu presudu. Ali krivičnu presudu nemaju, jer nema suđenja.

Prošlo je 16 godina od otkrivanja tri prve masovne grobnice i 3 od ove poslednje, ali na tim lokacijama ne postoji nikakvo obeležje o tome. Zato smo pokrenuli inicijativu i peticiju za podizanje spomen obeležja u Batajnici. Ostavimo sada po strani to što nemamo saosećanja, ali ako se iz najsebičnijih interesa ne sećamo toga što se desilo, valjda je za ovo društvo važno da se zna da su neka deca pokopana u neke rupe samo zato što su albanske nacionalnosti.

Svetlana Lukić: 744 ljudi je pokopano u Batajnici i najmanje što može da se očekuje je da se to mesto obeleži.

Milica Kostić: Danas je to poligon za vežbu.

Svetlana Lukić: Policije?

Milica Kostić: Da.

Nemanja Stjepanović: Ta mesta su poravnata da bi se obrisalo bilo kakvo sećanje na to.

Peščanik.net, 08.02.2017.

TEMA – KOSOVO