U Varšavskom getu, oktobra 1941, Meri Berg, tada tinejdžerka, pisala je u svom dnevniku o neverovatnoj istrajnosti smeha na tom paklenom mestu:
„Svakog dana u Art kafeu u Ulici Lašno mogu se čuti pesme i satire koje na uvijen način ismevaju policiju, hitnu pomoć, rikše, pa čak i Gestapo. I sama epidemija tifusa je predmet šala. To je smeh kroz suze, ali je smeh. Taj smeh je naše oružje u getu – naši ljudi se smeju smrti i nacističkim naredbama. Humor je jedina stvar koju nacisti ne mogu da razumeju.“
Berg ovde dirljivo izražava jednu opštepoznatu i utešnu ideju. Smeh je jedno od nekoliko oružja koje slabi imaju protiv jakih. Crni humor, ili humor pod vešalima, niko ne može oduzeti onima koji će za koji tren biti obešeni; to je konačna potvrda ljudskog dostojanstva i slobode, prkošenje smrti. Dželat ne razume šalu. Fašisti ne razumeju humor.
Te misli su vrlo utešne. No da li je istina da fašisti ne razumeju humor? Rasističke, ženomrzačke, antisemitske, ksenofobične šale, kao i one protiv invalida i kvir osoba, uvek su korišćene da dehumanizuju viktimizovane. Humor geta o kom govori Berg bio je sredstvo protiv samosažaljenja. Ali, kao što je pokazao Sigmund Frojd, šale mogu biti i način da se suzbije sažaljenje prema drugima tako što će se oni prikazati kao nedostojni tog osećanja: „Štednja sažaljenja jedan je od najčešćih izvora uživanja u humoru.“ Humor, kao u opisu Meri Berg, može biti način da se ratosiljamo samosažaljenja, ali je češće način da se ratosiljamo sažaljenja prema drugima. On nam omogućuje da štedimo svoje sažaljenje, da ga ograničimo na one s kojima se smejemo i isključimo one kojima se smejemo. On polarizuje zabavu.
Otprilike u vreme kad je Berg pisala dnevnik, Teodor Adorno i Maks Horkhajmer su ukazivali na odnos između nacističkih mitinga i te vrste komedije. Miting je, smatrali su oni, arena u kojoj je zvanično dopušteno da se kaže ono što je inače zabranjeno:
„Antisemiti se okupljaju da proslave trenutak kad su vlasti uklonile zabranu; taj trenutak ih pretvara u kolektiv, u zajednicu srodnih duša. Njihova dreka je organizovani smeh. Što su strašnije optužbe i pretnje, to je veći bes, to je ubitačniji prezir. Gnev, ismevanje i otrovno imitiranje u suštini su jedno isto.“
Donald Tramp nije nacista i njegove pristalice (bar većina) nisu fašisti. Ali nije teško videti zašto taj opis podseća na njegove nastupe tokom kampanje. Tramp je najveći američki komičar. Njegov humor, doduše, nije vajldovski, ali njegovi uvredljivi komentari, oštri kao žilet, za mnoge ljude su pojam dobre šale. Tramp pretvara u zabavu njihov gnev, strah i gorčinu.
Ako se neko pita koliko talenta i harizme to iziskuje, odgovor je lak: Ron DeSantis. Zašto je tako neslavno propao DeSantisov pokušaj da se dopadne republikanskim glasačima kao Trampova moralno ispravnija verzija? Zato što trampizam bez surovog smeha nije ništa. Takav smeh iziskuje spoj trampovskog gneva, ismevanja i otrovnog imitiranja, bilo da je usmeren na izveštača u invalidskim kolicima ili (kao u bedastoj imitaciji koju je prethodnih meseci Tramp izvodio tokom svojih govora) na Džoa Bajdena koji ne uspeva da nađe izlaz s bine. On iziskuje ubitačan prezir za Pospanog Džoa i Pokvarenu Hilari, Ludu Liz i Rona Desanktimonijusa, Plačljivog Čaka i Folirantkinju Fani. On iziskuje uklanjanje tabua radi stvaranja zajednice srodnih duša. On se oslanja na Trampovu sposobnost da bude nemilosrdan u ismevanju meta na koje je usmeren njegov prezir i da istovremeno omogući svojoj publici da duboko žali samu sebe. (Ako tragedija, kao što je rekao Aristotel, podrazumeva veliki strah i sažaljenje, Trampova tragikomedija oslanja se na strah i samosažaljenje.)
Koliko god da je to teško razumeti, posebno onima od nas koji su suviše prestravljeni da bi se smejali, Trampova dreka je organizovani smeh. Da bismo razumeli čime Tramp i dalje privlači svoje ljubitelje, moramo se zapitati: zašto je on smešan?
***
Ovo nisu 30-te i 40-te godine prošlog veka i ne možemo očekivati da je toksični smeh organizovan na isti način kao tada. Tramp funkcioniše u kulturi prezasićenoj promućurnošću i ironijom. U evropskom fašizmu 20. veka, odnos između reči i dela bio je jasan: cilj ismevanja bio je uništavanje. Sada je šala „samo šala“. Populistička politika eksploatiše dvosmislenost komedije – način na koji „samo šala“ lako može postati „ne šalim se“ – da bi stvorila odnos aktivnog saučesništva između vođe i njegovih sledbenika, odnos u kom je sve dopušteno zato što ništa nije ozbiljno.
Taj pomak se dogodio i u Evropi. Pomislite samo na to kako Boris Džonson izigrava klovna, na njegovu namerno raščupanu kosu, zgužvanu odeću i budalast jezik. Ili na Đorđu Meloni, prvu osobu iz redova ekstremne desnice na položaju premijera posle Benita Musolinija, koja na dan izbora u septembru 2022. postavlja svoj TikTok snimak s dve velike dinje (na italijanskom meloni) koje drži ispred svojih grudi: fašizam kao tinejdžersko cerekanje. Nemoguće je zamisliti ranije lidere s krajnje desnice kako se upuštaju u takvo samoismevanje. Tek u naše vreme političar može da stvori osećaj kultnog autoriteta služeći se šegačenjem; tek u naše vreme, postala je mogućna ideja da su vođa i njegovi sledbenici ujedinjeni zajedničkom šalom.
Tramp je možda narcisoidan, ali za sobom ima dugu istoriju karikiranja samog sebe. Kad je sastavljao „Listu deset najboljih“ u emisiji Dejvida Letermana 2009, činilo se da mu nije nimalo neprijatno da navede, sa samozadovoljnim osmehom, deset najboljih „finansijskih saveta“ kojima se rukovodio, između ostalog: „Kad niko ne gleda, uđem u 7/11 [lanac prodavnica koje rade od 7 ujutro do 11 uveče] i gurnem glavu ispod mlaznice za sok“; „Uštedi novac tako što ćeš sam sređivati svoju kosu“ (pri tom pokazuje na svoju novu nemoguću frizuru); „Prodaj Severnu Dakotu Kinezima“; „Ako sve drugo omane, ukradi nečiji identitet“ i „Najbrži način da se obogatiš: udaj se za mene, pa se onda razvedi“. Ta emisija je bila dobra prilika za Trampov ulazak u svet društvenih medija. Njegov prvi tvit u životu glasio je: „Večeras obavezno gledajte Donalda Trampa u emisiji Late Night s Dejvidom Letermanom kako predstavlja svoju Listu deset najboljih.“
Na dodeli Emija 2015, odeven u plavi radnički kombinezon i slameni šešir, s vilama u ruci, Tramp je pevao pesmu iz komične TV serije Zelena polja iz 60-ih godina. On je užasan pevač i još gori glumac, ali nije bio ni najmanje zbunjen na bini. Razumeo je šalu: da je Oliver, fikcionalni lik koga je igrao, bogati stanovnik Menhetna koji odlazi u seoski Hutervil da bi upravljao farmom i ostvario svoj san o običnom životu zapravo jedno alternativno Ja koje je Trampu zabavno zato što mu je sasvim nezamislivo. Ali je mogao da oseti i širok i snažan kulturni odjek. Njegov Šegrt je bio „rijaliti“, forma u kojoj su stvarno i fikcionalno sasvim stopljeni.
Dok je Tramp pevao, iza njega su projektovane scene iz Zelenih polja, što je bio začetak te vrste metatelevizije. Prva epizoda je predstavila seriju kao tobožnji dokumentarni program koji vodi poznati bivši voditelj vesti. Likovi serije redovno su razbijali četvrti zid. Kad bi Oliver započeo slavopojke američkim seoskim vrednostima, u pozadini je išla pesma „Jenki Dudl“, a drugi likovi su se osvrtali u nedoumici odakle dolazi muzika. Eva Gabor, koja je igrala Oliverovu razmaženu ženu, poverila je publici da je njen najveći talenat imitiranje Zaze Gabor, koja je u stvarnom životu bila njena poznatija sestra.
Kritičar Armond Vajt napisao je 1985. da je nadrealna logika Zelenih polja pokušaj da se „uhvati trenutak kad američka bahatost prelazi u američku komiku“. Možda je Tramp u ulozi Olivera 2005. označio trenutak kad je američka komedija ponovo prešla u bahatost. Ko god je došao na zamisao da ponovo poveže Trampa sa Zelenim poljima očigledno je shvatio da je „Donald Tramp“ u međuvremenu postao i metatelevizjski lik, propali biznismen u stvarnom životu koji u Šegrtu glumi krajnje uspešnog mogula. A Tramp je to prihvatio s ponosom zato što je instinktivno razumeo da parodija na sopstveni račun nije pretnja njegovom imidžu – već upravo njegov imidž. Tu vezu sa Zelenim poljima Tramp je sam obnovio kao predsednik Sjedinjenih Država. U decembru 2018, dok se spremao da potpiše Zakon o farmama, tvitovao je: „Zakon o farmama se potpisuje za 15 minuta! #Emmys #TBT“, uz snimak samog sebe u špici Zelenih polja. Kao da su Hutervil i Bela kuća postali jedno isto.
***
U razvoju antidemokratske politike novo je to što je Tramp svu svoju komičnu dvosmislenost – mešanje stvarne osobe i uloge, lika i karikature – preneo na autoritarnu personu kaudilja, dučea, moćnog spasioca. Slavni diktatori s ekstremne desnice možda su izgledali apsurdno svojim kritičarima („Hitler“, pisali su Adorno i Horkhajmer, „može da gestikulira kao klovn, Musolini može da falšira kao provincijski tenor“), ali u zajednici njihovih sledbenika i ciljanih žrtava, njihova teatralnost morala je biti shvaćena ozbiljno. S druge strane, Tramp zadržava svu svoju samosvesnu besmislenost čak i kad stvara strahovito moćnu personu.
Ta komična autoritarna politika ima nekih prednosti nad starijim diktatorskim stilom. Ona omogućuje da se pretnja demokratiji shvati kao, u najgorem slučaju, neslana šala: u izbornoj predsedničkoj kampanji iz 2016. čak i liberalna glasila kao što je New York Times shvatila su elektronske poruke Hilari Klinton daleko ozbiljnije nego Trampovo otvoreno raspirivanje mržnje protiv Meksikanaca i Muslimana. Autokratsko u spoju sa smešnim bolje funkcioniše u društvu poput američkog, u kom se granice prihvatljivog vređanja i dalje pomeraju, a širenje mržnje još mora da bude hitro i lako. Taj spoj omogućuje izgovaranje rasnih uvreda i presnih laži sa znacima navoda. Ako ne vidite nevidljive znake navoda, niste dovoljno bistri – ili ste suviše zaraženi virusom probuđenosti – da biste shvatili šalu. Niste deo zajednice koja se smeje. Neozbiljnost je važna zato što definiše granice plemena. Svi ozbiljni su neprijatelji.
Ekstremna desnica u Americi vrlo brzo je razumela moć izraza „samo šala“ u internetskom dobu. U studiji iz 2001. o tri veb stranice koje izražavaju naklonost prema Kju Kluks Klanu i šire govor mržnje, Majkl Bilig je primetio da je svaki od njih opisao sam sebe kao prostor za ispoljavanje duhovitosti. Najveći, nazvan „Šale o c… KKK“ (tri tačkice su moje) sadrži odricanje od odgovornosti: „Kad uđete na ovu stranicu, prihvatate da su ovakve šale legalne tu gde živite, shvatate da je namena ove stranice da nasmeje i da je ne treba shvatiti ozbiljno“; „I prihvatate da je ovaj sajt posvećen komediji, da nije stvarno rasistički“; „Mi NISMO rasisti u stvarnom životu.“
Šta uopšte znači „stvarni život“ kad članovi Klana u stvari nisu rasisti? Moć te „duhovitosti“ prebiva, bar delimično, u načinu na koji ona zamagljuje razliku između stvarnog i simboličkog, kao i između reči i dela. Pogledajmo neke od onih kojima je suđeno zbog navodnog učešća u zaveri iz 2020. da se kidnapuje Grečen Vitmer, demokratska guvernerka Mičigena. Jedan od njih, Bari Kroft, insistirao je tokom suđenja 2022. na tome da se najčešće šalio kad je na Fejsbuku postavljao pitanja kao što je: „Koji guverner će prvi završiti otet i obešen zbog izdaje?“ Drugi, Brendon Kaserta, oslobođen je 2022, delom zahvaljujući tome što se uspešno branio tvrdnjom da njegovi siledžijski verbalni ispadi na Fejsbuku i na tajno snimanim sastancima grupe nisu bili ozbiljni. A on je, između ostalog, rekao da Drugi amandman dopušta ubijanje „vladinih funkcionera koji počnu da se ponašaju tiranski“. „Mogao bih da ubijem tuce funkcionera, ali da na kraju umrem“, napisao je Kaserta na Fejsbuku u maju 2020. Kasnije je napisao da bi ih tukao tako žestoko da bi „preklinjali sve dok više ne bi mogli da preklinju zato su im usta puna krvi“.
Na suđenju Kroftu, njegov branilac je sugerisao svedoku iz FBI da je mem koji je ovaj postavio – trideset metaka kao „30 važnih glasova“ – bio „Malčice duhovit? Malčice smešan?“ U drugoj sezoni sjajne BBC potkast serije Džona Ronsona Stvari su se raspale, Kaserta priznaje da se na tajnim snimcima čuje kako on podstiče svoje kolege, pripadnike milicije, da svim advokatima koji zastupaju vakcinu protiv kovida odseku glavu u njihovoj sopstvenoj kući, kako govori o „želji za krvlju cionističkih bankara“ i zalaže se za dizanje u vazduh zgrada u kojima se proizvodi vakcina. A ipak uporno ponavlja Ronsonu:
„Nisam mrtav ozbiljan kad to govorim. Nikad to nisam planirao. To je zabavno, čoveče! Zabavno! Zabavno je dizati stvari u vazduh. Zabavno je pucati iz pištolja. Zabavno je ispaljivati smešno uvredljivo sranje. A ako se ti uvrediš, pa šta? Briga me za tvoja osećanja, briga me kako se ti osećaš zbog reči. Žao mi je!“
Logički obrt je neverovatan: Kaserta upoređuje „dizanje stvari u vazduh“ i pucanje u ljude sa izgovaranjem „smešnog uvredljivog sranja“. Žestoke reči i nasilni postupci pokriveni su istim odricanjem od odgovornosti – onim koje su Trampove apologete koristile da zamagle vezu između njegovih reči i postupaka njegovih pristalica u napadu na Kapitol 6. januara 2021. U trampovskoj zoni sumraka, gde je demokratija na izdisaju ali još nije mrtva, veza između reči („paklena borba“) i dela (oružanog napada na Kapitol) mora istovremeno biti i jaka i slaba, dovoljno „ne šalim se“ da bi je razumeli istomišljenici, a ipak „samo šala“ da bi se mogla poreći pred nevernicima. Komični modus omogućuje dvostruko poricanje: s jedne strane, omogućuje Trampu da porekne odgovornost, a s druge mejnstrim republikancima (i nekim demokratama) da i dalje poriču stvarno značenje trampizma.
***
Za one koji vole Trampa u svemu tome ima nečeg karnevalskog. U svojoj raspravi o „srednjovekovnom smehu“ u knjizi Rable i njegov svet Mihail Bahtin kaže da smeh „stvara sopstveni svet naspram zvanične crkve, sopstvenu državu naspram zvanične države“. I dalje kaže da je „radosno oslobađanje smeha… bilo privremeno obustavljanje celog zvaničnog sistema, sa svim njegovim zabranama i hijerarhijskim barijerama. Život je nakratko izlazio iz svojih uobičajenih, ozakonjenih i osvećenih kolotečina i stupao u sferu utopijske slobode.“
Tramp i mnoge njegove pristalice pretvaraju to u doslovnost. Stvaraju sopstvenu Ameriku, sopstvenu republiku, sopstvene ideje o zakonitosti, sopstvenu crkvu kulta vođe, sopstvenu državu naspram onog što vide kao zvaničnu državu. U tom smislu ekstremna polarizacija postaje sfera utopijske slobode.
To je prostrana zona u kojoj funkcioniše Trampova komedija, arena koja prihvata svakog ko shvata šalu, od onih koji fantaziraju o ubijanju tirana, odsecanju glave advokatima i mučenju vladinih funkcionera, do onih koji samo vole da puste ventil slušajući svog junaka dok govori stvari koje uznemiravaju probuđenog neprijatelja. Ključno je to što u Trampovim govorima nema jasnog prelaza sa ismevanja na ozbiljnost, nema granice između zabave i nasilja. Njegovi pevuckavi tonovi su velikodušni i prilagodljivi, te jednako dobro služe i za vodvilj i za blaćenje. U njegovim tokovima svesti oni teku zajedno i uzajamno se dopunjavaju.
U svojim nedavnim govorima, u kojima je pojačao otvoreno fašističku retoriku opisujući svoje protivnike kao „gamad“ i optužujući imigrante da „truju krv naše zemlje“, primetna je njegova meka intonacija, koja gotovo prelazi u pevanje. Njegova publika ne dobija upozorenje da su to komentari druge vrste. To čak nisu rečenice kojima se slušaoci pozivaju na aplauz. Umekšavajući ton, Tramp ostavlja otvorenim osnovno pitanje: da nije njegovo podražavanje Hitlerove mimike samo još jedna imitacija nalik smešnom glasovnom podražavanju Bajdena i Niki Hejli ili čak nalik načinu na koji on peva melodiju iz Zelenih polja?
Čak i kad Tramp ode do kraja i prizna da je njegova retorika zaista hitlerovska, kao u svom u govoru u Ajovi – održanom posle panične reakcije liberala na njegov raniji govor o „trovanju krvi“ – u tom delu njegovog obraćanja su zbućkane ubilačka namera, žalbe na medije i komična gluma: „Oni uništavaju krv naše zemlje. Eto šta rade… Ne vole kad ja to kažem. A ja nikad nisam čitao Mein Kampf.“ Kad izgovara „Kampf“, on pući usne i produžava „f“ tako da ono liči na nepristojan zvuk. Onda nastavlja: „Kažu, ʼO, to je rekao Hitler.ʼ“ Pa dodaje u svoju odbranu, „na mnogo drukčiji način“. Njemu je poznat credo uspešnih komičara: nisu smešne šale, već način na koji ih pričate. To je istina – razlika je u načinu na koji ih on izgovara, glasom čiji je dvosmisleni ton usavršavan tokom mnogo godina.
***
Promućurnost je sve. U govoru u Konveju, u Južnoj Karolini, 10. februara, u kom je otvoreno podsticao Rusiju da napadne „delinkventne“ članove NATO, njegovom zapanjujućem iskazu, s potencijalnim svetskoistorijskim posledicama, prethodio je metateatarski refren o ideji „zabave“. Zabavna je, ponavljao je svojim pristalicama, reakcija koja se može izazvati prostim izgovaranjem reči „Barak Husein Obama“:
„Kad god to kažem, želim malo da se našalim… mada zemlja ide dođavola, moramo se malo zabaviti… Setite se Raša Limboa; on je govorio ’Barak Huuusejin Obama’ – pitam se šta li je imao na umu.“
Zatim je skliznuo u drugi komentar o svom podražavanju Džoa Bajdena: „Imitiram Bajdena koji ne može da nađe izlaz s bine… Imitiram ga – je li to zabavno? – kažem da taj momak ne može da sroči dve rečenice… i onda dodam ʼGledajte!ʼ“ (Tu reč izgovara komično pućeći usta.) „Imitiraću ga. Evo ovako: ʼHm!ʼ“ Istura ramena napred i širi ruke parodirajući Bajdenove pokrete. Tom burleskom Tramp ne samo što imitira protivnika već i eksplicitno ponavlja svoju raniju podrugljivu imitaciju i dodaje komentar. On istovremeno govori, glumi i govori o svojoj glumi.
U istom tom „zabavnom“ maniru Tramp zatim insinuira da nešto nije kako treba s brakom Niki Hejli: „Gde joj je muž? O, nije tu… Šta se desilo s njenim mužem? Šta se desilo s njenim mužem! Gde je on? Otišao je. Znao je, znao je.“ I on i mnogi u publici dobro su znali da je Majkl Hejli tada bio na dužnosti u Džibutiju s članovima Nacionalne garde Južne Karoline. Ali taj komentar kao deo predstave, izrečen smešnim glasom i praćen preteranim pokretima, taj lukavi nagoveštaj nekog tajanstvenog skandala koji se ne bi smeo pominjati („Znao je, znao je“) na neki način je smešan. A takva je i Trampova priča o tome kako je neimenovanom vladaru jedne „velike“ članice NATO rekao da ga Sjedinjene Države neće braniti od invazije i – poenta – da će „ohrabriti“ Rusiju da „uradi sve što prokleto hoće“. Tu Trampove reči imaju dva smisla: s jedne strane je očigledna gluma, a s druge vršenje stvarnog uticaja na svetsku politiku – ali kako razdvojiti to dvoje? Kako možemo da razlikujemo igrača od igre?
To mešanje karata u tipičnom Trampovom govoru s različitim nivoima ozbiljnosti – lična kivnost pored ozbiljne geopolitike, divljački otrov pomešan s bahatom farsom, moguće istine koje se taru o žestoke laži – stvara polje sile nesklada. Između teške materijalnosti Trampovog tela i rasejane lakoće njegovih reči, u kojima vazdušaste ideje odlepršaju pre nego što su do kraja izražene, on istovremeno izgleda nepokretan i pogođen napadom manije.
Nesklad je dugo bio smatran jednim od uslova komedije. U Refleksijama o smehu (1725) Frensis Hačison primećuje da smeh izaziva upravo „kontrast ili suprotnost između ideja o dostojanstvu i zlobe“. Ideja „veličine“, koja se smatra dostojanstvenom, ključna je za Trampovo prisustvo i retoriku. Ali ona je neizbežno prepletena sa zlobom, nedoslednošću, pa i infantilnošću. U jednom trenutku on je grandiozan predstavnik sudbine, a u sledećem nevaljalo dete – nesklad koji može biti sadržan samo u organizovanom smehu, u kom je suština zabave stavljanje nespojivih stvari jednih naspram drugih. Zato Trampovo zapadanje u puko lupetanje – kao 9. februara, kad je na skupu Nacionalnog streljačkog udruženja u Harisburgu, u Pensilvaniji, rekao da demokrate planiraju da „promene ime Pensilvanije“ i iščuđavao se mermernim stubovima u predvorju: „neverovatno kako su oni mogli [da budu izgrađeni] pre mnogo godina bez snažnih traktora kakve danas imate“ – ne navodi njegove obožavaoce da se zabrinu nad njegovim mentalnim zdravljem. Kognitivna disfunkcija nije zabrinjavajući simptom kod čoveka čiji je zanat kognitivni nesklad.
***
Deo tog nesklada je to što Trampova komičarska rutina u potpunosti počiva na ideji koju on i njegova publika najviše preziru: političkoj korektnosti. Kao i veliki deo najgore savremene komedije, Tramp i zabavlja i ushićuje svoju publiku kad kaže da govori ono što mu nije dopušteno da kaže. „Prelepe žene“, rekao je na mitingu u Južnoj Karolini pokazavši na grupu svojih obožavateljki u publici. „To se više ne sme reći, ali ja ću da kažem… To obično znači kraj karijere, ali ja ću da kažem.“ Takav momenat sačinjen je od mnogo slojeva: ideja da rulja probuđenih sprečava muškarce da daju komplimente privlačnim ženama, uvijeno podsećanje na „pussygate“ snimke koji su morali da prekinu Trampovu političku karijeru, ali je nisu prekinuli, šamar pokretu Me Too, ponovno isticanje Trampovog prava da svrstava žene u kategorije „moj tip“ i „nije moj tip“, moć vođe da ukloni zabrane – ne samo za sebe već, u karnevalskoj areni utopijske slobode, za svakog ko je u publici.
Flertovanje s onim što se ne bi smelo reći već dugo je deo njegove tačke. Ako se vratimo čak do davnog maja 1992. da bismo gledali Trampa u Letermanovoj emisiji, videćemo da u jednom trenutku on nečujno oblikuje usnama reč „sranje“. Radi to na uvežban način, a ne spontano – potrebna je izvesna veština da bi se televizijskoj publici jasno stavilo do znanja koja je to reč i da bi je svi odmah razumeli. Leterman igra svoju ulogu ispravnog čoveka: „Nisi tako bogat, Done; ne možeš prosto doći ovde i to reći.“ Ali, naravno, Tramp to i nije „rekao“. Naklonjena publika voli takve trenutke jer je pozvana da izvrši prestup u svojoj glavi. Njoj je dato zadovoljstvo da popuni prazninu.
Trampove publike, drugim rečima, nisu pasivne. Njegova komedija je udruženi poduhvat izvođača i slušalaca. Ona tim slušaocima pruža priliku za saglasnost i saučesništvo. Setite se Trampovog govora u oktobru 2016, pred kraj predsedničke kampanje, na Večeri Ala Smita, čiji je domaćin bio katolički nadbiskup Njujorka, kardinal Timoti Dolan, i koju je prenosila televizija. Taj tradicionalni događaj se održava da bi se prikupio novac za katolički dobrotvorni rad i obično je poslednja prilika da se dva glavna predsednička kandidata nađu zajedno na bini. I Hilari Klinton je bila prisutna. Tramp je mrtav ozbiljan rekao da je znao da će naići na dobar prijem kod slušalaca zato što „mnogi od vas u nadbiskupiji već na posebnom mestu u svom srcu nosite čoveka koji je počeo da radi kao drvodelja za svog oca. Ja sam radio kao drvodelja za svog oca. Živa istina“.
U čemu je ovde vic? U tome što je Tramp kao Isus Hrist. Zamislite da je Hilari Klinton izvela sličan geg. Svi bi skočili i povikali: Klinton je uvredila sve hrišćane praveći svetogrdno poređenje između sebe i božanskog Spasitelja. Ali kamera je prešla na Dolana, koji je servilno podržavao Trampa, i videli smo da se on slatko smeje. A ako kardinal misli da je smešno, onda je sigurno smešno. Tako je to postala zajednička šala jedne grupe ljudi. Da je Klinton tako postupila, bila bi to tuđa šala, dokaz da demokrate preziru vernike.
Ali ono što je dopušteno kao smešno kad-tad će biti ozbiljno izgovoreno. Mnogi posetioci Trampovih mitinga sada nose majice s natpisom „Isus je moj spasitelj. Tramp je moj predsednik.“ Neki od njih ilustruju tu krilaticu slikom produhovljenog Hrista koji je spustio ruke na Trampova ramena. Ono što počinje kao rizična dosetka završava se kao religijska ikona. Nema granice između svetogrđa i religijskog poštovanja.
Baš kao što Trampove šale mogu postati doslovne, njegove ružne stvarne osobine mogu biti premazane umirujućim melemom smeha. Dugo pre nego što se kandidovao za predsednika, Tramp se pojavljivao u kasnim večernjim emisijama kao urnebesan sitni trgovac. Leterman mu je 1986. više puta postavio pitanje koliko novca ima, i pošto je on stalno izbegavao odgovor, Leterman je prekinuo napetost šalom: „Ponašaš se kao da pokušavaš nešto da dobiješ.“ U decembru 2005. Konan O’Brajan ga je upitao: „Imaš i onlajn školu? Je li to tačno?“ Tramp je odgovorio: „Trampov univerzitet – ako želiš da naučiš kako da se obogatiš.“ Prisutni su se gromoglasno nasmejali, verovatno ne zato što su mislili da se Tramp šali, već zato što same reči „Trampov univerzitet“ zvuče tako besmisleno. Kad je Tramp pravio „Listu deset najboljih“ u Letermanovoj emisiji 2009, jedan od njegovih komičnih finansijskih saveta bio je ovaj: „Za savet broj 4 prosto mi pošaljite 29,95 dolara.“
Te šale su se obistinile. Tramp nije hteo da kaže koliko iznosi njegovo neto bogatstvo zato što je ono delimično bilo izmišljeno. I da, pokušavao je nešto da dobije. Trampov univerzitet je bio vrlo besmislena ideja koju su ljudi shvatili dovoljno ozbiljno i dopustili mu da ih očerupa. Tramp zaista želi da mu pošaljete 29,95 dolara – prvo što vidite na njegovom zvaničnom sajtu je zahtev: „Pošaljite prilog danas.“ U tome je poenta Trampovog oblika organizovanog smeha u kom ideja humora zamagljuje razliku između smešnih reči i postupaka u stvarnom životu. Kad-tad prvo će postati drugo. Šala u krugu istomišljenika postaće ubilačka rečenica.
The New York Review of Books, 21.03.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.06.2024.
TRAMPOZOIK