Tajne su neka vrsta valute. Mogu se gomilati, ali ako se predugo čuvaju gube svoju vrednost. Kao i svaka valuta, tajne se pre ili kasnije moraju upotrebiti u transakciji – prodati onome ko najviše ponudi ili razmeniti kao usluga. To je realnost od koje krećemo da bismo shvatili razmere izdajstva koje je počinio Donald Tramp. Čuvao je obaveštajne dokumente jer su te tajne u nekom trenutku mogle da mu posluže za transakciju. Tramp je gomilao materijal izdaje. Možda nije znao kako i kada će unovčiti ovu valutu, ali nema sumnje da je hteo da zadrži upravo tu mogućnost.
Pre objavljivanja optužnice velike porote, još se moglo verovati da je Tramp nepromišljeno i glupo zadržao poverljiva dokumenata. Optužnica nam je pokazala da su nepromišljenost i glupost njegov najmanji greh. Uvek je greška izjednačiti Trampovu anarhičnost sa odsustvom cilja ili misliti da farsa nije smrtno ozbiljna. Gomilanje službenih tajni istovremeno je i zapanjujuće nemarno i krajnje proračunato. U središtu te kalkulacije je hladna odluka da se ne odrekne moći koju mu je dao pristup veoma ograničenim informacijama.
U tom smislu, najskandalozniji delovi optužnice mogu donekle ometati pažnju. Fotografije na kojima se vide kutije sa dokumentacijom u odmaralištu Mar-a-Lago, nagomilane na plesnoj bini, u kupatilu, rasute po podu ostave, stvaraju gotovo komičan utisak o haosu. Ako komedija nastaje iz nesklada, zar ima luđe kombinacije od nuklearnih planova ili detalja o „potencijalnoj ranjivosti Sjedinjenih Država i njihovih saveznika na vojni napad“ – poređanih oko wc šolje?
Sve deluje nasumično i slučajno, a taj utisak samo pojačava saznanje da je, kako se navodi u optužnici, za tih 18 meseci otkako je Tramp izneo dokumenta iz Bele kuće, Mar-a-Lago bio mesto održavanja „više od 150 društvenih događaja, uključujući venčanja, premijere filmova i prikupljanje sredstava, kojima je ukupno prisustvovalo na desetine hiljada gostiju“. The New York Times je objavio fotografije, preuzete sa društvenih mreža, na kojima se vide ljudi na svečanim prijemima, ili dok opušteno leškare oko bazena. Iza njih se vide širom otvorena vrata magacina, krcatog kutijama sa službenim dokumentima. Kada ih je FBI pregledao u avgustu 2022, u tim kutijama se nalazilo 11 dokumenata sa oznakom državne tajne, 36 sa oznakom tajne, a 28 sa oznakom poverljivog spisa. Bio bi to najmanje uzbudljiv špijunski triler ikada snimljen. Bez čudesnih sprava Džejmsa Bonda i dovitljivosti Džordža Smajlija – samo se pojavite u koktel haljini, šmugnete kroz otvorena vrata i poslužite se analizom rezervnog plana američke vojske za invaziju na Iran.
Ipak, ova farsična izloženost rizicima istovremeno je i izuzetna i nekako nevažna. Nemarno čuvanje poverljivih dokumenata je šokantno – ali navodi na pogrešan trag. Skandal je definisan kao „Trampova ravnodušnost prema najosetljivijim tajnama ove zemlje“. Ali ovo nije priča o ravnodušnosti. Trampu je veoma stalo do vrednosti tih dokumenata. Prema optužnici, bilo mu je dovoljno važno da je predložio svom advokatu da laže FBI i veliku porotu o tome koje je papire imao a koje nije. Čak se ni Tramp ne upušta u kriminalnu zaveru samo zbog sebe. Zadržavanje tih kutija mu je bilo važno jer je znao tržišnu vrednost onoga što se u njima nalazi.
Treba imati na umu da je haos Trampovo prirodno okruženje. To je sredina u kojoj njegov narcizam cveta. Kad nema plana, jedini zakon je njegova vlastita želja. Jedino on u svakom trenutku zna šta će uraditi. U tom smislu, očigledno neuredno skladištenje kutija u Mar-a-Lagu ne ukazuje na odsustvo brige za ono što se u njima nalazi. To je samo norma Trampovog sveta. Zbrka je njegov modus operandi.
Optužnica jasno pokazuje da je Tramp vrlo dobro znao da krši zakon. Državna uprava za arhive i evidencije ga je više navrata upozoravala da će, ukoliko ne dostavi evidenciju koja nedostaje, biti prijavljen ministarstvu pravde. I sam Tramp je u svojim napadima na Hilari Klinton isticao nultu toleranciju za bilo kakvo odsustvo rigorozne discipline u rukovanju poverljivim dokumentima. Potpuno je razumeo da zakoni važe za sve, pa i za predsednika. Kako je izjavio u septembru 2016, uoči izbora: „Ne možemo pustiti u Ovalnu sobu nekoga ko ne razume šta znače reči poverljivo ili klasifikovano.“ Kao predsednik, u julu 2018, saopštio je da „kao šef izvršne vlasti i vrhovni komandant imam jedinstvenu ustavnu odgovornost da štitim poverljive informacije, što uključuje kontrolu pristupa“.
Tačnije, Tramp je bio svestan ogromnog rizika kada je navodno uputio svog advokata da laže FBI i veliku porotu. Taj advokat, kako se citira u optužnici, navodi da mu je Tramp rekao da odnese fasciklu sa dokumentima u svoju hotelsku sobu, kada je napravio nemi „pokret čupanja“, kao da je hteo da kaže, „ako tamo ima nešto stvarno loše, iščupaj to“. Upravo zato što je Tramp znao da čini krivično delo, nije izgovorio reči koje ga inkriminišu. U tome nema ničeg nepromišljenog ni slučajnog. Očigledno je verovao da je rizik vredan.
To ne znači da je dokumente držao kao suvenire. Sasvim je moguće poverovati da je delom bio motivisan fantazijom da je još uvek pravi predsednik: zadržavanje obaveštajnih izveštaja koje je dobijao kao predsednik SAD činilo bi ga još uvek moćnim, na nekom nivou samoobmane. Dve situacije koje su opisane u optužnici, kada je Tramp davao neke od tih dokumenata neovlašćenim osobama dok ih je izričito opisivao kao tajne i poverljive, nose taj prizvuk razmetljivosti – možda podjednako prema sebi kao i prema onima koje je pokušavao da impresionira. Takođe je sasvim razumno zamisliti ga kako uživa dok u nekažnjivosti – znajući da čini vrhunski prestup, jer ga uzbuđuje pomisao da će se izvući kao što se uvek u životu izvlačio.
Međutim, ovi elementi uvrnute psihologije ne isključuju racionalniji poriv: čuvati tajne kojima bi se u nekom trenutku moglo trgovati zarad lične koristi. Tramp sebe vidi pre svega kao nekoga ko sklapa dilove: „nacionalne tajne“ su potencijalno unosan deo jednog ili više poslova.
Ta namera bi bila izdajnička. Tramp možda nije zapravo počinio izdaju, ali se svesno dovodio u položaj u kom to može da učini. Nije tajna koje bi zemlje bile jako zainteresovane da saznaju detalje vojnih planova i ranjivosti SAD i saveznika. U optužnici se navodi da dokumenta takođe obuhvataju informacije koje bi mogle da identifikuju američke agente i doušnike u nekim od tih zemalja i „održivost osetljivih metoda prikupljanja obaveštajnih podataka“. Ovo treba naglasiti: Tramp se potrudio da za sebe, kao privatnog građanina, zadrži moć da bilo kojoj stranoj sili otkrije ne samo američke vojne tajne, već i način prikupljanja obaveštajnih podataka u toj zemlji. Nemoguće je poverovati da mu se to slučajno omaklo niti da nije pomislio da bi u nekom trenutku mogao da iskoristi tu moć u zamenu za neku finansijsku ili drugu korist.
Tim više zapanjuje činjenica da većinu republikanaca to ne uznemirava. To je stranka čija se istorija dobrim delom vezuje za paranoju o potencijalnim izdajnicima u visokim krugovima vlasti. Evo jasnih dokaza da se jedan našao na samom vrhu, a republikanci staju u njegovu odbranu. Čuveno je pitanje savetnika na elizabetanskom dvoru, ser Džona Haringtona: „Izdaja nikada ne uspeva: šta je razlog tome?“ Na koje odmah odgovara: „Jer ako uspe, niko se ne usuđuje da je nazove izdajom.“ Ako se gomilanje državnih tajni kao vredne valute ne može nazvati izdajom, taj koncept deli sudbinu ideja o časti, istinitosti i poštovanja zakona. Za Republikansku partiju prestala je da postoji.
The New York Review of Books, 10.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.06.2023.
Srodni link: Rebecca Solnit – Ellsberg i Trump
TRAMPOZOIK