“Treće krilo” je mistička i pesnička figura: u apokaliptičkoj književnosti simbolizira Egipat (drugo krilo je Grčka), ali postoji naravno i četvrto krilo, jer je reč o zamišljenome čudovištu, zmaju, koje je slika Aleksandrovog carstva. Figura je prešla i u “anđeoske” imaginarije, kojima se podjednako uspešno hrane popularna kultura, potrošačke lovačke mreže, i sekte savremenoga sveta. Izgubljeni značenjski potencijal trećega krila ne bi dakle smelo biti nešto za čim bismo žalili… Pa ipak, januara ove godine nestali grčki i veliki evropski filmski stvaralac, Teo(doros) Angelopulos je pre nekoliko godina dao prvobitno ovaj naslov svome zadnjem do kraja urađenom filmu – poginuo je snimajući treći deo trilogije o šarolikim identitetima porodica u dvadesetome veku. Film, konačno nazvan Prah vremena, prikazan je na berlinskom festivalu filma 2009, i dobio izvrsne kritike. U intervjuima pre i posle prikazivanja filma Angelopulos često spominje treće krilo, u jednome čak i to, da je to figura iz njegove pesme. Na kraju su filmu dali šire razumljiv i po mome mišljenju više patetičan naslov, treće krilo je ostalo vodeći narativni motiv filma.

Desilo se da je u globalnoj cirkuskoj noći biranja američkog predsednika državna televizija u Sloveniji na drugome programu prikazivala ovaj film: ciljevi su morali biti višestruki – da se bolje proda prvi program, na kojem se masovno padalo u amatersku histeriju oko američkih izbora, a možda i da se subverzivni efekat filma maksimalno smanji. Kako je bilo izvesno da neće biti spavanja do rezultata i sve dok ne “izzapiramo” sve raspoložive verzije prikazivanja, neka dva sata pripremnog zena pred budnu noć mogao je savršeno ispuniti ponovno gledanje Angelopulosovog filma, koji izvesno ne bi prikazale, bar uveče ne, komercijalne televiije.

Prah vremena opisuje – upotrebljavam banalnu formulu, jer je naracija u ovome filmu ključna – mešane sudbine porodice komunista, Grka, i mnogih drugih sa kojima su povezani. Baš kao i u Odisejevom pogledu iz 1995, glavni junak je američki režiser srednjih godina sa odgovarajućim problemima, i grčkog porekla. Ovoga puta ulogu igra Vilijam Dafo, umesto Harvija Kajtela. Režiser ima probleme sa tinejdžerkom ćerkom koja beži od kuće gde god da se nađe, u Rimu ili Berlinu, sa ženom koja se razvela, a sam istražuje materijal za svoj film na primeru svoje porodice: majka Eleni se kao komunistička izgnanica iz Grčke jedanput srela sa ljubljenim Spirosom (Mišel Pikoli) u zamrznutom Taškentu, na dan objave Staljinove smrti. Njega su odveli u zatvor, nju su poslali u logor u Sibiru, gde se sprijateljila sa Jevrejinom Jakobom (Bruno Ganc). Tamo se rodio Spirosov sin, sadašnji režiser u svim standardnim, muškim, starosnim i drugim krizama. Eleni i Spiros se ponovo sreću sedamdesetih godina, napuštaju ona Jakoba a on svoju kanadsku ženu, i nastavljaju zajedno. Konačno, cela porodica je za novu godinu novog milenijuma u Berlinu, sa kćerkom-unukom Eleni, koja je opet pobegla iz kuće. Glavno mesto događanja, nabijeno simbolima – slikama revolucionara (i muzičkih) kojima su oblepljeni zidovi, jeste devojčicina soba. Devojčicu nalaze u skvoterskoj kući koja je bila deo nekadašnjeg zida, Jakob skače u reku Špreju sa turističkog broda, pominjući treće krilo, Eleni umire, ded Spiros sa malom Eleni prolazi kroz Brandenburška vrata u snežno jutro novog milenijuma. Kao i u svim Angelopulosovim filmovima, radnja je spora, vremenski skokovi obeleženi samo promenom lokacije odnosno vremenskih prilika. Iz modela iskače verbalnost likova, i očita težnja da se ispriča priča. Kada sam prvi put videla film, učinilo mi se da je reč o staračkoj sentimentalnosti, koja je pomalo ublažila ubilački oštro političko sečivo režiserovih drugih filmova. To je bilo čitanje mog Berlinom zasenčenog uma: u noći globalnog cirkusa, stvari su počele izgledati sasvim drugačije. U međuvremenu je Angelopulos poginuo snimajući film o emigrantima u Grčkoj, oštrica nije bila nimalo tuplja, greška čitanja je morala biti moja.

Treće krilo, koje se često spominje i jedanput vidi u filmu, je krilo utopije, u ovome slučaju komunističke utopije, istorijski najzubudljivije, najinspirativnije, i sa mnogim još neistraženim posledicama – bar u prošlome veku, ako ne i u istoriji čovečanstva. U tome čitanju je ključna scena u kojoj devojčicu nalaze, i to prva njena baba Eleni, u skvoterskoj kući: iz sobe u sobu, broj nesrećnika oko vatri se povećava, tamo gde se devojčica zaustavila ih je ogromno mnogo: to je narod bednika, već tada – i naravno, sada – najbrojniji narod evropske zajednice. U trenutku nalaženja devojčice, u sobu upadnu policajci i grubo isprazne prostor. Devojčica izvesno nije pobegla zbog uvredljivog tvita, pada popularnosti na facebooku, ili lošeg dečka: devojčica je pobegla zbog neizdrživosti društva koje je trenutno milostivo prema njenima, jer nisu uspeli da ga promene. Stari su platili svoj dug, premda misle da su još dužni: zato se Jakob, Jevrejin i komunista, baca u reku – izgubio je konačno treće krilo. Eleni umire, pošto je suočena sa beznadežnim užasom, jer zna da rešenja koja je ponudila “njena” utopija nisu bila bolja. Otac, koji je doduše postao dezerter da bi izbegao vijetnamski rat, i izvesno je zaslužan za kulturu koju je devojčica izabrala za sastavljanje svoje utopije, nije posle uradio ništa radikalnije od neuspelog braka sa očito suviše nezavisnom istočnom Nemicom. Ostaje deda Spiros, koji je najgore prošao, višegodišnji zatvorenik, i jedini koji ne pominje ni krila, ni svet. Deda Spiros je nepromenjen – zato se na njegovom telu detaljno zaustavlja telesni skener na starom, nacističkom i hladnoratovskom berlinskom aerodromu (Tegethof umesto Tegela, zbog vremenskih prilika). Deda Spiros se svoje utopije, svoga trećeg krila, nije ni odrekao, niti je u njega posumnjao. Jedino on može pomoći maloj Eleni da možda pronađe novi put, jer ne sumnja u svoj.

Optimistički kraj filma, sa nasmejanim dedom i Eleni, izgleda kao završetak nekih starih filmova socijalističkoga sveta, američkih post-kriznih filmova četrdesetih i zatim sedamdesetih godina: usporeni pokret nagoveštava kraj vremena, smrt, i možda pobedu ideje – a svakako pobedu bar kratkog sećanja. Mala Eleni će morati da simbolički pretrči aveniju od Brandenburške kapije do Viktorijinog spomenika, možda nekoliko puta, ponavljajući sve greške sistema, i srećući duše njihovih žrtava. Sledeći dedinu nepopustljivu veru u bolje, shvatiće pouke starih sumnjičavaca kao što je bio stric Jakob, i duša koje je ranjavala svaka nepravda, kao što je bila baba Eleni. Razumeće i šta je za nju uradio njen decentrisani, egotistični, travu-pušeći i na sve osetljivi otac, i tada će revolucija biti mogućna.

Posle čitanja ovog istinskog testamenta Angelopulosa sam mirno otišla na spavanje, da bih se probudila tačno kada je objavljena Obamina pobeda. Uz smešak za prvog dobitnika preventivne Nobelove nagrade za mir, mogla sam se konačno vratiti svome poslu. Nijedan korak nije drugačiji nego rodin, koji visi u vazduhu: to je naslov jednog drugog Angelopulosovog filma.

Peščanik.net, 08.11.2012.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)