*Posle pojave pseudonimom potpisanog priloga u kojem se tvrdi da su na izbore pred kraj dana “autobusima dovoženi” tipovi u trenerkama koji su imali na dlanovima ispisan broj partije Zorana Jankovića (sa mnogim uvredama na račun južnjaka), mnogi ugledni Ljubljančani su se na poslu, umesto u odelima, pojavili u trenerkama, a iste večeri se pod Prešernovim spomenikom našlo nekoliko stotina ljudi u trenerkama na spontanom okupljanju. Kasno uveče pojavio se i sam Zoran Janković. Na svim vestima su objavili da je trenerki ponestalo u ljubljanskim radnjama; na YouTube se pojavio deo filma Pad iz 2008, sa Brunom Gancom u ulozi Hitlera, u kojem se Hitler odlučuje na samoubistvo jer nigde više nema trenerki da se kupe…

Istorija trenerke nepogrešivo vodi u osamdesete godine, kada je proizvodnja dva osnovna tipa ove odeće dosegla neverovatne razmere zbog jeftinih materijala i radne snage. No u ovome me slučaju zanima uistinu sopstveno sećanje na trenerku, onako kako je kontekstualizovano u kraju u kojem živim – dakle regionalna istorija trenerke. Trenerke se dobro sećam iz detinjstva: moj otac, dobrovoljni trener odbojkaškoga tima malog sportskog kluba, vodio me je na treninge, utakmice, pa i na jedno gostovanje. Moje higijensko stanje po povratku sa puta bilo je takvo da je majka stavila tačku na moje dalje odbojkaško obrazovanje. Otac je na teren uvek izlazio u trenerci, igrači i igračice su ih oblačili tek posle utakmice, da se ugreju. Sve su bile tamnoplave, bez slova i reklama, teške, i nisu imale najbolji miris, čak ni kada su bile tek oprane. Nikome ne bi palo na pamet da u trenerci izađe izvan terena i svlačionica, sem ako nisu trčali zimi oko sportskoga kluba. Činilo mi se da moj otac oblači trenerku da bi prikrio svoju malo pozamašnu figuru, premda je na igralištu bio bolji strelac od svih igrača. Trenerka je uistinu bila uniforma, jer mu se, dok je u njoj trenirao igrače, menjao glas, postajao je strog i neumoljiv, i kada bi se vežba ili utakmica završila, opet je sa svojim igračima bio nasmejan i ljubazan. Trenerku u “civilu” sam još viđala na raspustima, u centrima u kojima su studenti-sportisti vežbali, dok smo se mi ostali smrtnici samo odmarali. I naravno, profesori fizičkog obrazovanja, kako se to tada zvalo, nosili su trenerke na časovima i hodali po gimnnaziji u njima. Kako sam uspešno dobila zdravstveno opravdanje za taj predmet, časove sam koristila za redovni obilazak obližnjih knjižara i antikvarijata sa knjigama (drugih i nije bilo). I tako sam dočekala zrelo doba i svoju opsednutost sportom i fizičkim aktivnostima – kamo sam odlazila iz svoje biblioteke, bogatstva koje sam sama stvarala.

Trenerka je postala važna u drugoj polovini šezdesetih godina, kada se u celome svetu velikom brzinom, zahvaljujući novim medjima, raširila moda, a zatim i potreba da se vežba, održava telo, pazi na liniju i sve ostalo. Svetske zvezde su propovedale aerobik, kao Džejn Fonda, jogu, džoging, a u Beogradu su svetska prvenstva i druga tamičenja opremila grad mrežom izvrsnih sportskih cenatara sa salama i bazenima. Pretplata je bila dostupna, za malo novca se moglo dva puta nedeljno prepustiti vođenim vežbama, plivanju, masiranju. Kada sam dolazila u Sloveniju, zamenjivala sam to hodanjem, jutarnjim trčanjem po Rožniku i tenisom – sakupljanje gljiva je zavisilo od sezone. Dodajem tome terenski rad, na Hvaru, u Grčkoj, na krasu. No ništa od toga nisam izvodila u trenerci, sve dok se na tržištu nije pojavila marka Sebastijan, hrvatsko-srpski dizajn, i njihova trenerka sa imenima gradova. U svetu oko mene, moda trenerki se raširila brzinom sa kojom su se pronalazili novi materijali i nove mase polu-robova koji su ih šili u najsiromašnijim krajevima sveta. Razvijala se u dva smera, pamučnom i plastičnom, i oba su bila uspešna. Dizajneri su se umešali, i nastala je čitava garderoba odeće tesno uz telo, bodija, majica, nogavica, i sve je to obećavalo da će uz vežbu ili ples ili aerobiku ili drugi trik salo da se topi. Sem sive i tamnoplave, boje su preuzele dugin spektar. Štampanje tkanine je postalo jednostavno, pa su trenerke sve više ličile na reklamne panoe. Umešao se i kombinezon: modni sledbenik je izgledao kao kombinacija baletana i radnika na benzinskoj pumpi. I pamuk i plastika su imali istu ulogu, da izazivaju ili upijaju znoj. Proizvodnja trenerki se toliko raširila da je postala i jeftina – jeftinija od ostale odeće, pa su se trenerke počele pojavljivati u svakodnevici, u vrtu, na izletu, putovanju, na vikendu, posvuda. Trenerke živih boja sa natpisima i obaveznim dvojnim belim prugama na rukavima i pantalonama, “bundesliga” frizura, patike, traka za lude repove na vrhu glave sa blajhanom kosom i bojenim pramenovima i postavljena ramena – tako je izgledala uniforma radničke klase već početkom osamdesetih godina. Svet je posle otišao napred, ali se trenerka očuvala, i uistinu je postala znak radničke klase: više se nije moglo kupovati onako kao u osamdesetim, a trenerka je praktično neuništiva. Stvar nije samo regionalna, daleko od toga: uz nemačke autoputeve na odmorištima i danas srećete porodice nižega sloja u trenerkama, uobičajenoj odeći za put. Jedina razlika koja ukazuje na etnički sastav jesu ženske kombinacije, kada se pantalone sa dvojnom belom trakom pojave ispod duže suknje, a umesto repova i traka, žena nosi maramu. U svojim putovanjima nigde nisam videla toliko trenerki kao u Nemačkoj, Americi, skandinavskim zemljama, Velikoj Britaniji, Holandiji: na jugu je trenerka znak poslednje faze siromaštva, i nose je uglavnom radnici iz Afrike i Azije. Konačno, poslednje utočište iznošenih trenerki je treći svet. Na jugu Balkana i Evrope trenerka je pre svega dozvoljena dečija odeća. Na osnovu svojih mnogih putovanja, mogu da tvrdim da je nošenje terenerke kod onih sa Juga pre svega znak da su se adaptirali na gostiteljsku – kakav eufemizam! – kulturu. Trenerka je za južnjake emancipatorska, kada krenu na sever. Izdvajanje “trenerkaša” je zato potpuna greška, koja odaje nedostatak osnovnog antropološkog znanja. Jedino mogućno čitanje je da je reč o grubom preziranju siromašnih iz svih etničkih i društvenih grupa.

Sećam se jednog kompleta trenerki koji me je nagnao u plač: hrvatska porodica, svi u trenerkama, sa kojima sam letela u Nju Jork iz Frankfurta negde 1994, otvorila je prtljag na američkoj carinskoj kontroli. U koferima su imali jednu – jedinu flašu maslinovog ulja, kako sam čula sa Hvara. Carinik je bio neumoljiv: nikakva hrana ne sme da se unese u SAD, čak ni hrana za bogove: morali su sa suzama u očima da se rastanu od poslednjeg ekstrakta mirisa i ukusa rodnoga kraja, da bi ušli u novi svet, koji će prema njima verovatno biti milostiviji. Ali rastanak mora biti jasan, i simbolički zapečaćen.

O oblačenju trenerki kao o političkom gestu, koji će se izvesno ponoviti, zato treba misliti ne samo kao o odgovoru na još jednu preispoljnu glupost stranke kojoj ni retorika ni logika ne idu baš najbolje, o građanskome vaspitanju da i ne govorimo, već kao o izrazu socijalne svesti i pobune protiv rastućeg siromaštva i uistinu neopravdanih socijalnih razlika. Za to je svaki motiv dobar. U tome duhu sam pokretni deo domaćinstva ispratila na skup trenerki, u vintage Sebastijan trenerki, koja je poslednji put obučena, ako se dobro sećam, za jutarnji tenis u Luksembourgškom parku u Parizu, 1992. To je još bilo na onoj obali sveta sa koje smo zauvek otplovili. Za ovaj ultimativni fashion statement očito nije bilo pravog razumevanja – niko nije prepoznao marku ni vreme (1986) u kojem je trenerka kupljena. A materijal je vrhunski, ne kao kineski pamuk danas, na kojem se rupe otvaraju posle trećeg pranja, boje su sveže i nedodirnute vremenom, jedino telo danas zauzima malo više prostora u njoj. Ne lezi vraže, za građanske dužnosti je još upotrebljiva.

Peščanik.net, 18.12.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)