Javna podrška studentima je bila važna na početku. Jasno je bilo, i njima i nama, čija podrška je bila ozbiljan moralni čin ljudi spremnih na posledice takvog istupanja u totalitarnom društvu, čija „podrška mladima“ je bila poziranje i demagogija bez rizika od odmazde, a čije „mi smo uz vas“ je bio kalkulisani pokušaj grebanja za političke poene onih koji su po profesiji „protivnici vlasti“ (a sve vreme žive lepe živote). To sve nije bitno, jer su, kumulativno, svi ti glasovi ipak nešto značili tim mladim ljudima koji su napravili korak koji kukavičke generacije pre njih nisu smele da naprave. Osetili su da nisu sami.
E, sad je kraj. Sad je vreme da stvarno vidimo da li su studenti sami ili nisu.
Već se u javnosti kreira mitomanski narativ da će „studenti“ da reše sve političke i društvene probleme koji se talože poslednjih 12 ili 30 godina, kako ko broji.
Neće. Ako širite mit da hoće, ili ste naivni i politički nepismeni, ili ste baš zli.
Ne samo da magičnog rešenja neće biti, već tim mladim ljudima direktno dovodite živote u opasnost svojom retorikom.
Studenti su svoj deo posla uradili – skinuli su sve maske i do kraja ogolili prirodu demona kome smo dozvolili da preuzme sve poluge vlasti u Srbiji. Na njima je sad samo da brane osvojene pozicije. Oni su u svojim objavama jasni – ne žele da se bave politikom, žele da se njihovi zahtevi ispune.
Jasno je da u mafijaškoj državi u kojoj sve odluke donosi jedan čovek, ti zahtevi nikad neće biti ispunjeni.
Jasno je i da će bilo kakvo rešenje ove političke krize zahtevati ne malo hrabrosti i ne mala lična odricanja i žrtve.
Dakle, generacijama koje su pale sve životne ispite je data još jedna (nezaslužena) šansa da se bukvalno svi do jednog aktiviramo i zaradimo kraj ovog protivpravnog i gangsterskog režima.
Taj kraj koji priželjkujete neće doneti studenti, niti će se desiti sam od sebe, niti je moguće da se ostvari van političke arene.
Opozicija koja je 12 godina plesala sa Vučićem sasvim sigurno neće biti ključ tog rešenja (možda budu deo rešenja, ako ubiju sujete, što ne vidim da se desilo).
Nisam pesimista, naprotiv. Samo više nema prostora da se lažemo.
Ili će sad, sutra, juče, svako ko ima mozga, glasa i časti u Srbiji da se aktivira i porodi političku opciju koja će ponuditi opciju za izlazak iz krize, ili smo već unapred žrtvovali svaku ideju o budućnosti.
Ali, tu je kvaka – ta politička opcija ne može da bude sastavljena od ljudi koji žele vlast i pozicije. To moraju biti ljudi spremni da ubiju ego, da zanemare lične interese, sujete, privatne sukobe, prošlost, da budu spremni da podnesu žrtvu i, najvažnije, da budu spremni da se povuku iz politike one sekunde kad se demokratija ponovo uspostavi. Ne smeju da imaju bilo kakav profit iz borbe koja sledi, i moraju da uđu u arenu sa otvorenim dušama i kartama. Nema lidera, nema imena, nema koristi. Recept i mehanizam spoljašnje kontrole nam je već ponuđen, smislili su ga studenti.
Pa, kojekude, da se prebrojimo?
Peščanik.net, 07.01.2024.
Srodni link: Rastislav Dinić – Kvaka 22
NADSTREŠNICA
