Kvaka 22

Da li je Or lud?
Naravno da jeste.
Možeš li da mu daš poštedu?
Naravno da mogu. Ali prvo mora da me pita. To je deo pravila.
Pa zašto te onda ne pita?
Zato što je lud.

U slavnom romanu Džozefa Helera, „Kvaka 22“, smeštenom u Italiju tokom Drugog svetskog rata, grupa američkih avijatičara polako gubi razum od stresa i straha zbog svakodnevne egzistencije na ivici života i smrti. Broj letačkih misija se stalno povećava i svaki put kada se ponadaju da su pri kraju svoje ture i da će se ubrzo vratiti u bezbednost svojih domova, ovaj željno iščekivani cilj im izmakne iz ruku. Jedini izlaz iz ove situacije je pošteda zbog lošeg psihičkog stanja koja bi, s obzirom na rastrojenost u kojoj se nesumnjivo nalaze, trebalo da im bez većih problema bude odobrena, ali avaj, postoji kvaka koja se našla i u imenu samog romana. Da bi se dobila pošteda, neophodno je biti lud, ali osoba koja bi zatražila poštedu samim tim bi pokazala da nije luda, jer je sasvim razumno zabrinuta za sopstvenu bezbednost. Zaista lude osobe neće tražiti poštedu, pa je stoga neće ni dobiti, a one koje je budu tražile, neće je dobiti jer su samim traženjem dokazale da nisu lude – kvaka 22.

Izraz „kvaka 22“ je zahvaljujući Helerovom romanu, a kasnije i sjajnoj Nikolsovoj ekranizaciji, postao univerzalni naziv za jednu vrstu paradoksalne situacije. Kako piše Vikipedija:

„Kvaka 22 je paradoksalna situacija iz koje pojedinac ne može da pobegne usled kontradiktornih pravila ili ograničenja (…) Kvaka 22 je često rezultat pravila, regulativa ili procedura kojima je pojedinac potčinjen, ali nad kojima nema kontrolu, jer boriti se protiv ovog pravila znači prihvatiti ga. (…) Još jedna konotacija ovog termina je da su kreatori situacije u stilu ’kvake 22’, kreirali arbitrarna pravila kako bi opravdali ili prikrili sopstvenu zloupotrebu moći.“

Ukratko, „kvaka 22“ je situacija čija paradoksalnost samo prividno proističe iz zakona logike, a zapravo je proizvod nečeg mnogo prozaičnijeg: nejednakosti i eksploatacije. Njenim žrtvama se može činiti da se nalaze u bezizlaznoj situaciji, upravo zato što su pravila načinjena tako da unapred onemoguće izlaz – ali tu već nemamo posla s logikom, nego sa politikom. I zaista, u Helerovom romanu, kvaka 22 je rezultat zloupotrebe moći od strane koristoljubive i ambiciozne vojne oligarhije, koja profitira eksploatišući avijatičare i zbog toga im ne dopušta da odu kući, čak ni kad su to višestruko zaslužili. Nema ničeg zaista logički paradoksalnog u tome da ljudi koji imaju psihološke probleme zbog stresa i straha zatraže pomoć i poštedu i dobiju je, paradoksalnost proizlazi jedino iz vrlo tendencioznog načina na koji kvaka 22 definiše ludilo.

***

U tekstu „Trenutak istine“, Stevan Filipović se uhvatio u koštac sa situacijom u kojoj se trenutno nalazimo: režim je ozbiljno poljuljan, studentski protesti su potpuno podrili temelje njegovog legitimiteta i pokazali da on protiv sebe nema samo opoziciju i par nezavisnih medija, već zapravo, celo društvo. Pa ipak, izgleda nejasno kako se ova simbolička pobeda studenata nad uzurpatorskim režimom prevodi u onu pravu, političku pobedu, bez koje, nažalost, neće biti ni smene ovog režima, koliko god njegov legitimitet bio poljuljan ili potkopan.

Sa mnogim Filipovićevim tezama je teško ne složiti se. Tačno, od studenata se ne može očekivati rešenje krize, oni su što je do njih već uradili, a sada su na potezu drugi segmenti društva. I tačno, verovati da se situacija može razrešiti samo studentskim blokadama je jedan oblik magijskog mišljenja. I opet tačno: ishod koji priželjkujemo „neće doneti studenti, niti će se desiti sam od sebe, niti je moguće da se ostvari van političke arene“.

Sve je ovo sasvim tačno i rekao bih da predstavlja dobar putokaz ka rešenju, ali onda Filipović dodaje jednu kvaku:

„Opozicija koja je 12 godina plesala sa Vučićem sasvim sigurno neće biti ključ tog rešenja (možda budu deo rešenja, ako ubiju sujete, što ne vidim da se desilo). Nisam pesimista, naprotiv. Samo više nema prostora da se lažemo. Ili će sad, sutra, juče, svako ko ima mozga, glasa i časti u Srbiji da se aktivira i porodi političku opciju koja će ponuditi opciju za izlazak iz krize, ili smo već unapred žrtvovali svaku ideju o budućnosti. Ali, tu je kvaka – ta politička opcija ne može da bude sastavljena od ljudi koji žele vlast i pozicije. To moraju biti ljudi spremni da ubiju ego, da zanemare lične interese, sujete, privatne sukobe, prošlost, da budu spremni da podnesu žrtvu i, najvažnije, da budu spremni da se povuku iz politike one sekunde kad se demokratija ponovo uspostavi. Ne smeju da imaju bilo kakav profit iz borbe koja sledi, i moraju da uđu u arenu sa otvorenim dušama i kartama. Nema lidera, nema imena, nema koristi. Recept i mehanizam spoljašnje kontrole nam je već ponuđen, smislili su ga studenti.“

Čitateljka već pogađa, ovo nije bilo kakva kvaka, već upravo kvaka 22. Konsolidovati političku snagu sposobnu da istraje uprkos svakodnevnim pritiscima i nemilosrdnim režimskim napadima, da učestvuje u političkoj borbi u izuzetno nepravičnim i neravnopravnim uslovima, i konačno, da u toj borbi trijumfuje, po definiciji znači graditi političku moć, to jest, boriti se za vlast i pozicije. Ako je preduslov za „porođaj“ političke opcije koja će „ponuditi opciju za izlazak iz krize“ to da ona „ne može biti sastavljena od ljudi koji žele vlast i pozicije“, onda već unapred možemo reći da će svaka takva opcija biti mrtvorođena. Baš kao i kod Helera, da biste pobedili u borbi za vlast potrebno je da ne želite vlast, ali čim se neko zaista uključi u borbu za vlast, to se već ima smatrati dokazom da vlast zapravo i želi, ergo – da nije kandidat koji u toj borbi može da pobedi.

Ovo je mračna i deprimirajuća slika, i da je tačna, potpuno bi obesmislila svaku političku borbu protiv uzurpatorskog režima. Srećom, to nije slučaj. Filipovićev tekst je važan ne zato što mu je zaključak tačan – naprotiv, sve je u njemu potpuno pogrešno – već zato što eksplicira nešto za šta verujem da implicitno oblikuje razmišljanje mnogih antirežimski nastrojenih ljudi u Srbiji i što proizvodi osećaj teskobe i beznađa koji su nažalost sasvim stvarni čak iako im je povod lažan. To nešto je ova kvaka 22, koja se sastoji u uslovu da nas mogu osloboditi jedino vitezovi čista srca, koji se bore za vlast samo zato da nikada na nju ne bi došli, koji se otimaju za pozicije samo zato bi na njih podneli ostavke i koji se bave politikom samo zato da bi se iz nje povukli upravo onog trenutka kada ona ponovo dobije smisao: to jest, kada ponovo bude uspostavljena demokratija.¹

Ne samo da se ne treba stideti borbe za vlast i pozicije, nego je ova borba sasvim logičan i ispravan izvod potrebe da se sprovedu društvene promene koje se vide kao progresivne ili naprosto pozitivne. Bez spremnosti da se u ovoj borbi učestvuje, besmisleno je očekivati da se išta može promeniti nabolje – to je samo drugi oblik onoga što i sam Filipović sasvim ispravno prepoznaje kao magijsko mišljenje. Isto važi i za „recept“ koji Filipović pripisuje studentima i koji opisuje na sledeći način: „nema lidera, nema imena, nema koristi.“ Kao recept za studentske blokade, ovo može biti i ubedljivo i uspešno. Kao recept za izbornu politiku, međutim, ovo je kvaka 22, jer pobeda na izborima podrazumeva sve suprotno od ovoga: afirmaciju lidera i imena kojima birači veruju i za koje su spremni da glasaju. Zahtevati pobedu na izborima bez afirmacije istaknutih kandidata, pa zašto da ne, i lidera, znači unapred osujetiti svaku mogućnost takve borbe. Iako se s pravom podsmehnuo onima koji očekuju da studenti sami reše sve, Filipović je na kraju i sam posegnuo za tim rešenjem, samo malo zaobilaznijim putem: blokade treba da nam daju recept za pobedu na izborima. Što bi rekao Dejan Ilić: neće se desiti.

Pa otkud ova kvaka 22? Zašto u nju verujemo? Zašto nam izgleda tako ubedljivo, tako prirodno, tako logično? Objašnjenje je sasvim helerovsko: ne zato što je zaista ubedljiva, prirodna ili logična, nego zato što već dugo živimo u situaciji nad kojom nemamo kontrolu, pod pravilima koja određuje neko drugi, kome odgovara naša zbunjenost i bespomoćnost. Priča o „sujetnim i egoističnim vođama opozicije“ koji nikada ništa neće napraviti, naravno, dolazi iz istog izvora, i toliko je puta ponovljena da smo je, hteli-ne hteli, svi u većoj ili manjoj meri internalizovali. Jednom kada je prozremo, međutim, ona gubi svoju snagu i izlaz nam se jasno ukazuje, bez potrebe za magijskim mišljenjem: kada za to dođe vreme, svoje protivljenje režimu iskažimo glasovima protiv njega. Bilo je potrebno 12 godina besomučne antiopozicione, antipartijske i antipolitičke kampanje da bi ovo jednostavno rešenje počelo da nam izgleda nemoguće. Prvi korak u njegovom ostvarenju je da počnemo da se podsećamo da je ono ne samo moguće, nego i sasvim realno.

Peščanik.net, 11.01.2025.

Srodni link: Stevan Filipović – Trenutak istine

NADSTREŠNICA

1. Kome se onda prepušta novoizborena demokratija? Filipovićeva vizija se ovde završava poput bajke: demokratija će onda srećno živeti sve do svoje smrti. Ali ako je preuzimaju isključivo oni sujetni i egoistični borci za vlast i pozicije, čini se da ta smrt neće biti tako daleko, a onda valjda idemo u novi krug ove loše beskonačnosti.