Prva jeste da se sadašnji režim, isto kao i onaj dosovski, njihova legitimnost zapravo, zasniva na intervenciji NATO saveza iz 1999. Nezavisno od toga da li je neko prizivao tu intervenciju ili ne, pobuna protiv Miloševića je računala sa tom intervencijom i njenim posledicama. Takođe, i važnije, nove vlasti su svoju legitimnost zasnivale na podršci Evropske unije i Sjedinjenih država, od samog početka i praktično u svakom pogledu. Svejedno da li se misli na Đinđića ili Koštunicu ili Tadića ili Vučića ili na njihove stranke, pa i kada je reč o socijalistima.
Takođe, bilo ko od njih ili bilo ko od onih koji se sada njima obraćaju kao izdajnicima, oni koji pozivaju na odanost kosovskom zavetu, svi oni zaboravljaju da su njihovi sadašnji položaji u društvu i javnosti uslovljeni intervencijom Atlantskog saveza. Jer ne samo da je režim promenjen uz pomoć, kolikogod prećutnu, te intervencije, već je njome i Kosovo odvojeno od Srbije, dakle promenjeno je faktično ustavno stanje, ako mogu tako da se izrazim. U okviru tog fakticiteta delaju svi režimi od kraja 2000. naovamo: politički, ekonomski i društveno. Ništa od toga nije naprosto nametnuto.
Tako da je sva ta povika na zapad i sva ta retorika o okupaciji ili o kolonijalnom položaju Srbije samo veoma neprijatno pranje ruku. Ima u toj intervenciji i u političkom režimu koji je njome uspostavljen zaista određene uporedivosti sa posleratnom Nemačkom, osim kada je reč o pranju ruku.
Druga napomena jeste da se ovo prethodno jasno vidi iz neprestanog oslanjanja na protivčinjenične sudove. Jedan takav je onaj da bi Rusija intervenisala 1999. da je na njenom čelu bio Putin, a ne Jeljcin. Iz toga se izvodi hipotetički sud da će Rusija intervenisati, u pogodnom času u budućnosti, ako njen Predsednik i dalje bude Putin ili neki nastavljač njegove politike. Mi naravno ne možemo znati šta bi bilo da je Putin postao predsednik Rusije 1998. a ne 2000. Ali znamo šta je radio sve do trenutka kada nije glasao za Ahtisarijev plan za Kosovo. Ukoliko neko želi da se podseti može da pročita detaljan prikaz u presudi Međunarodnog suda pravde, jer se tamo iznosi istorija angažovanja Ujedinjenih nacija, dakle i Rusije, u čitavom procesu od 1999. do 2008.
Zapravo, Putin se u tome nimalo ne razlikuje od Jeljcina, jer i ovaj drugi nije odobrio intervenciju snaga Atlantskog saveza 1999. kao što ovaj prvi nije glasao za Ahtisarijev plan. Za Jeljcina se može reći da su mu zapadne demokratske države bile bliže od Miloševićevskog autoritarizma, a i možda nije video kako bi Srbija mogla trajno da vanrednim stanjem vlada na Kosovu. Ali Putin je svakako polazio od pretpostavke da su svi srpski režimi posle 2000. zasnovani na intervenciji Atlantskog saveza 1999. i da crpu legitimnost od nje. Tako da je njegov glas protiv 2008, kao i Jeljcinov 1999, bio usklađen sa ocenom o ruskim interesima, kako su ih njih dvojica videli i nije značio i ne znači preuzimanje bilo kakve dodatne odgovornosti, mimo glasanja u međunarodnim organizacijama, za sadašnji ili budući status Kosova ili Srbije.
Iz svega ovoga, mislim, sledi da ne bi trebalo očekivati da će Rusija, bar na osnovu dosadašnjeg ponašanja, čak i ako ostane takva kakva jeste sa Putinom ili njegovim naslednikom, sutra preuzeti odgovornost za promenu osnova legitimnosti srpske vlasti, da će dakle intervenisati da Kosovo vrati u sastav Srbije. Jer je teško videti u kojim okolnostima bi to bilo u njenom interesu.
Konačno, u opisanom okviru, šta bi značio sporazum sa Kosovom poput onog između dve nemačke države? To bi bilo gore od Ahtisarijevog plana, ali bi sporazum sadržao jedan element, doduše značajno umanjen, toga plana. A taj je da bi Srbija, doduše da ponovim u znatno manjoj meri, imala ustavotvornu ulogu na Kosovu. Ahtisarijev plan je bio dobar za Srbiju u tom smislu što je ona bila jedna od ustavotvornih strana, jer je taj plan sadržao kosovski ustav i ograničavao je, kao međunarodni pravni dokument, slično kao Dejtonski sporazum, ustavne promene na Kosovu nezavisno od saglasnosti međunarodne zejednice i zato i od Srbije. Uz to, nezavisnost Kosova je bila uslovna, gde je uslov bio primena Ahtisarijevog plana. Sporazum koji bi sada proizišao iz Briselskog procesa više ne bi vodio uslovnoj nezavisnosti niti bi ograničavao buduće promene kosovskog ustava. Ipak, trebalo bi da, sa jedne strane, sadrži saglasnost sa određenim srpskim zahtevima, a sa druge eventualne kasnije promene bi trebalo da budu nepoželjne za kosovsku javnost u meri u kojoj bi to uslovljavalo položaj kosovske države u procesu evropskih integracija i konačno stajalo na putu članstvu u EU i NATO.
To je značajno manje od Ahtisarijevog plana, ali srpski pregovarači, vlasti i javnost su taj plan odbacile i sada nema uslova da se on obnovi jer je Kosovo u međuvremenu postalo nezavisna država.
Uz to, potrebno je reći da Srpska pravoslavna crkva greši kada kaže da bi taj sporazum sa Kosovom bio poklon, koji je onda, kao svaki poklon, nepovratan. To je sporazum, sa uzajamnim obavezama. Stvarni razgovor bi trebalo da bude o tome koliko bi srpske vlasti bile sposobne da tim sporazumom zaštite svoje interese. Recimo u slučaju Srpske pravoslavne crkve. Nezavisno od toga, ono od čega se sporazumom odustaje jeste nasilna promena faktičkog ili stvarnog dogovora o pravima i obavezama obeju strana. Sporazumom se ne odustaje od eventualne politike kojom bi se moglo postići onoliko približavanje dveju država koliko je to u njihovom interesu. Ali se njime naravno prihvata da je za to potrebna saglasnost Kosova, obostrana saglasnost zapravo.
Ovo poslednje je stanje stvari i osnova legitimnosti režima u Srbiji i na Kosovu koji su uspostavljeni intervencijom iz 1999. i političkim odlukama koje je ona omogućila ili uslovila, već kako ko to vidi.
Peščanik.net, 17.04.2018.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
