Kada su se na otvaranju Olimpijade srpski sportisti pojavili na stadionu, srpski predsednik i ministar inostranih dela ustali su da bi ih pozdravili, ali za razliku od drugih političara koji su pozdravljanje obavljali uglavnom staromodnim mahanjem ruku, ova dvojica su to uradila na malo neobičan način: podigla su po tri prsta na svakoj ruci.
Po rečima predsednika Tadića, koje prenosi Politika od 10. avgusta, taj gest je malo iznenadio američkog predsednika Buša, pa ga je ovaj pitao, Buš Tadića to jest, šta mu to znači, to sa tri prsta. Tadić je ovako objasnio šta je odgovorio Bušu: „To je sveto trojstvo, što je njemu bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta“ i dodao (premda je i ovo bilo dovoljno) da se „za to borimo i da je to naša ideja“.
Nije jasno kako je to Buš usvojio deo našeg identiteta (postao pravoslavac? sada će i on da diže tri prsta? razglasiće svetu da je Kosovo Srbija?) i šta mu je to tačno bilo zanimljivo, kao što nije jasno za šta se mi to borimo i šta je naša ideja, niti je (samo)razumljivo zašto bi Tadić „naglašeno“ sa tri podignuta prsta pozdravljao našu reprezentaciju i to Bušu iza leđa i za inat („ja sam sedeo dva reda iza njega“), ali ko razume shvatiće.
Potpisniku ovih redova bilo je mučno videti tu sliku. Da li Tadić pamti od kada se gradi srpski identitet sa ta tri rastavljena prsta u vazduhu, ili mu je preterano druženje sa čika Dobricom ispresecalo inače solidno sećanje? Tadić se, eto, seća da je Vens-Ovenov plan bio odličan plan i da ga je Milošević bio prihvatio, ali mu dušmani ne dadoše i da ga implementira, ili šta već (intervju „Vremenu“ br 915, od 17. jula 2008), ali je prešjednik, izgleda, zaboravio da je tih veselih godina jedan Arkan, na primer, u uniformi paravojnih jedinica, posle neke od uspešnih akcija masovnog ubijanja civila po Zvorniku, Bjeljini i kojekude, na Zvezdinom stadionu, sve praćen TV kamerama, ponosno pozdravljao navijače (navijače? navijače koga, za šta?) upravo načinom na koji je Tadić, petnaestak godina kasnije, pozdravio srpske sportiste u Pekingu.
I kada govori o identitetu, na koji identitet Tadić misli? Uopšte nije teško složiti se sa njim da su ta tri prsta deo srpskog identiteta, ali je izvesno da Tadić ne misli na onu vrstu identiteta na koju, recimo, misli potpisnik ovih redova. Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta. Ta tri prsta ponosno uzletela vrh neba simbol su najsramnijeg perioda novije srpske istorije. Ta tri prsta simbol su najdubljeg moralnog, političkog, civilizacijskog pada Srbije koji se poklapa sa vladavinom Slobodana Miloševića.
I jedini identitet o kojem može biti reči upravo je taj, sramni, zločinački, odvratni identitet koji nosimo kao zadah iz usta, kao satrulu smrdljivu kožu na sebi, kao izraz svega onoga što je ova zemlja bila za vreme Slobodana Miloševića i njegovih infernalnih pajaca Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i one haške ekipe.
I sad je Tadić našao da Bušu iza leđa maše prstima i da ga čika simbolom zločina, pada i smrada.
U redu, može se shvatiti da je čitav Tadićev patriotski ples način da se marginalizuju radikali i Koštunica i utoliko ga je Tadić odigrao majstorski, ali da se nije malo odveć uživeo u ulogu? Mislim, ko ga je terao da maše sa ta tri podignuta prsta u Pekingu, šta mu sad pa to znači, kao da bi mu, da je to uradio normalno, da je samo mahnuo rukom u znak pozdrava, da je stegao pesnicu, ili već uradio nešto normalno, iko zamerio što nije ispružio tri prsta? Ali ne, Tadić je „namerno to hteo“, „baš je hteo“. Šta je to baš hteo? Da jebe kevu Bušu (što bi rekao Petar L.), verovatno. I uspeo je. Izbezumio ga je.
Ovaj je, ako je suditi po „Tanjugovoj“ vesti preuzetoj sa RTS, onako ošamućen od oduševljenja i Tadićevog lucidnog objašnjenja upravo postao pravoslavac.
Politika prenosi još jednu Tadićevu izjavu. Predsednik je na prijemu u srpskoj ambasadi u Pekingu rekao da Srbija mora da se izbori za politički identitet u godinama koje dolaze. Odlično. Pozdravljamo. Ali da Tadić nije nešto pobrkao kada je podizao ona tri prsta? Kakve veze ta tri prsta imaju sa političkim identitetom? Nikakve. I prema objašnjenju koje Tadić daje Bušu, naime da ta tri prsta simbolizuju sveto trojstvo, reč je o religijsko-etničkom, a ne političkom identitetu.
Politički se identitet, barem u Srbiji, ne može graditi na temeljima nekakvog nacionalnog, naročito ne religijsko-etničkog identiteta, koji je svoje najslavnije dane doživeo i odživeo za vreme Miloševićeve vladavine. Etno-nacionalni identet, što ga je Milošević tako znalački presipao iz svojih krvavih retorti u neke druge retorte sa zgrušalom krvlju, razvio je bio sve svoje destruktivne potencijale na spolja i na unutra i veoma uspešno razorao političku supstanciju.
Upravo je Miloševićeva era pokazala da etno-nacionalni identitet odlično uspeva na mestima insuficijencije političkog. Milošević je gasio politički život, pokušavao je da ga priguši što je više mogao, ostavljajući mogućnosti političkog na mestima gde je verovao da će i ta zrnca političkog moći da upotrebi u sopstvenu korist. I uspevao je više od deset (pre)dugih godina. Za sve to vreme tri uzdignuta prstića bila su simbol njegove vladavine.
Šansa koju je Tadić izborio za sebe, ali i za nas, jeste da se onim političkim dekonstruišu etno-religijsko-nacionalni identiteti, to jest da se oni lagano udaljavaju iz javne sfere, da se prebacuju u privatnu sferu gde im je i mesto, a da javni prostor bude ono što po definiciji jeste: sfera političkog.
Tadićeve sjajne političke pobede i njegova upornost otvaraju prostor za prevlast političkog identiteta nad nacionalnim, etničkim, religijskim identitetima, ali bi Tadić utoliko morao da bude oprezniji, promišljeniji, da se ne prima na čika Dobricine fazone i na lake, a zavodljive note.
Neka se samo seti šta je Koštunica uradio nesrećnom Miloradu Čaviću – i svima nama, naravno, ali Čavić je tu najistaknutiji primer – kada je zbunjeni momak, ponesen etno-nacionalnim sentimentom posle pobede na evropskom prvenstvu u plivanju, bio diskvalifikovan. U stvari, Čavić je odlično prošao. U onim čupavim vremenima s početka i sredine devedesetih godina prošloga veka, diskvalifikacija se često događala metkom u čelo, i to sve u etno-nacionalnom zanosu.
Na Tadiću je da ne dopusti da ovaj narod još jednom bude izbačen iz trke, a u trci će nas održati samo ako sasvim jasno raščisti u svojoj glavi šta mu je činiti. Vuk Jeremić još je mlad čovek i on možda zaista veruje u te etno-nacionalne mantre o Kosovu u Srbiji: kako bi, inače, delovao tako ubedljivo ako ne veruje u svoju ulogu, ali Tadić ne bi smeo sebi, a ni nama, da dopusti luksuz prevelikog uživljavanja u ulogu čije su sve varijante isprobane za Miloševićevog vakta.
Peščanik.net, 12.08.2008.
