Kristališu se pozicije uoči izbora u Demokratskoj stranci. Imamo ih tri za sada. Jednu otelovljuje Boris Tadić. Nazovimo to gubitničkom strujom. Ta struja razmišlja ovako: Tadić izlazi na izbore za predsednika stranke a da prethodno nisu raspisani i završeni izbori na nižim stranačkim nivoima. Postojeća struktura bira Tadića, koji onda povratno, tim lažnim legitimitetom, opravdava sadašnje rukovodstvo. Potom se raspisuju izbori na nižim nivoima stranke na kojima bi se birali ljudi lojalni Tadiću. Taj politički perpetuum mobile je smrt za Demokratsku stranku, i većina članova i viših funkcionera, čak i onih koji kažu da se neće kandidovati protiv Tadića, to zna. Tadić mora dati ostavku, i zbog stranke i zbog sebe. Čovek je psiholog, trebalo bi to da zna.

Kada se Tadić skloni s mesta predsednika stranke, i stranka uđe u period izbora na svim nivoima, imaćemo, kako sada stoje stvari, protivstavljene dve jake pozicije. Njih otelovljuju Dragan Đilas i Zoran Živković. Birajući između te dve opcije, demokrate će odlučivati i o srednjoročnim perspektivama Srbije. Vrlo pojednostavljeno, poziciju Dragana Đilasa možemo označiti kao politiku kontinuiteta. Zoran Živković je zagovarao ranije, a to čini i sada, politički diskontinuitet.

Đilas je čovek kontinuiteta u svakom smislu, i u odnosu na neposrednu prošlost Demokratske stranke i u odnosu na devedesete. On razliku između sebe i Tadića vidi verovatno samo u tome što sebe smatra daleko sposobnijim, i što se toga tiče – u pravu je. Svoj odnos prema devedesetima Đilas je jasno formulisao i u najnovijem pismu koje je uputio kolegama iz vrha stranke. On tu nedvosmisleno kaže da politička istorija stranaka više nije bitna. Drugim rečima, od ovih izbora, po mišljenju Đilasa, sve ono što se dogodilo u devedesetim jednostavno se briše, i za to više niko ne treba da snosi odgovornost. Devedesete nas, smatra Đilas, više ni na šta ne obavezuju.

Ali, po tome se Đilas nimalo ne razlikuje od svog sadašnjeg stranačkog predsednika. Na sličan način je i Tadić vodio i stranku i državu. Zapravo, kao bliski saradnici, njih dvojica su to zajedno radili u ime nekakve evropske budućnosti. Međutim, ni jedan ni drugi nisu u stanju da nam kažu šta je to evropska budućnost. To je posebno opasno, jer evropska budućnost služi i Đilasu kao izgovor za brisanje prošlosti, ali i za brisanje ideoloških razlika. Đilas kaže – ne zanimaju me ideološka opredeljenja, zanima me da li sa nekim mogu da obavim posao. A posao je – evropska budućnost. Još jednom – šta je evropska budućnost? Đilas će reći – bolji život građana. Ali, kojih građana, gradonačelniče?

Onih građana koje vaši ljudi izbacuju iz autobusa javnog, dakle javnog prevoza jer nemaju za kartu? Onih građana za koje smatrate da ne mogu da se slobodno šetaju ulicama jer ispoljavaju za vas čudne seksualne sklonosti? Onih građana kojima nalažete da žive u konzervama, jer su podigli svoje kartonske kuće na nezgodnom mestu? Onih građana koji se usuđuju da vas u javnoj sferi kritikuju na način koji se vama ne dopada? Kada počnete da odgovarate na ova pitanja osvestićete ideologiju u čije ime  čvrsto stupate. U tome vam može biti od velike pomoći da pročitate tekst Stefana Aleksića o antiemncipatorskim posledicama mera koje sprovodite u javnom prevozu. I onda će vam postati jasno zašto vam nije problem da sarađujete sa članovima ostalih stranaka: između vas ideoloških razlika jednostavno nema.

U tom smislu, Zorana Živkovića možemo videti kao ideološkog disidenta unutar današnjeg izrazito homogenog političkog polja u Srbiji. I kao gradonačelnik Niša, i kao potpredsednik vlade Zorana Đinđića, Živković je pokazao da i on ume da završi posao, kao što je pokazao i da je, za razliku od današnje većine, svestan da poslovi koje završava moraju biti od opšte, a ne selektivne koristi. Na sadašnjoj političkoj sceni on je jedan od samo nekoliko aktera koji su se otvoreno sukobili sa nasleđem iz devedesetih, u pre vremena zaustavljenoj „Sablji“. Na kraju, on je danas u Srbiji jedan od retkih političara koji su svesni da samo jasan prekid sa devedesetima, i u ideološkom i u personalnom smislu, daje Srbiji neke šanse da se uspostavi kao pristojno društvo.

Zahvaljujući Zoranu Živkoviću, Demokratska stranka se danas pokazuje kao možda jedina stranka u Srbiji u kojoj je moguć ideološki sukob, i čiji članovi će imati priliku da se svrstavaju uz dve jasno definisane političke opcije i biraju između njih. Pri tom, a i to je takođe specifičan kvalitet Demokratske stranke, taj izbor daleko nadilazi interese samih demokrata i jeste relevantan za čitavo društvo, što i treba da bude suština sukoba unutar stranaka. Iako prihvatam argument Vladimira Milutinovića da su Srbiji svuda, na svim stranama, potrebne promene, i dalje mislim da je u ovom trenutku za te promene sposobna jedino Demokratska stranka. Koliki je kapacitet za promene stranaka koje upravo formiraju vlast trenutno se ogleda u njihovom odnosu prema guverneru Narodne banke, da ostavimo sad po strani njihovu umešanost u devedesete. Jedino se u Demokratskoj stranci otvorio prostor za jedan istinski politički sukob.

Zabavno je što se taj sukob artikuliše između Đilasove pozicije koja zagovara opšti konsenzus i bezkonfliktnost, uz neosvešćenu ideologiju, s jedne strane, i Živkovićeve pozicije koja provocira sukob i ideološko suprotstavljanje, s druge strane. Drugim rečima, politički život čitavog društva sveo se unutar okvira jedne stranke, i zato su sukob u njoj i njegovo razrešenje od dalekosežnog značaja.

Peščanik.net, 21.07.2012.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)