U poslednje vreme, politički događaji u Sloveniji zaslužuju pažnju okoline i balkanskog komšiluka, jer pokazuju kako se građanstvo može boriti protiv neželjene vlasti, i kako u tome može biti – bar delimično – uspešno. Naravno da model nije najšire primenljiv, ali je ipak koristan i budi tračak nade, jer pokazuje da opozicija nije najvažniji instrument promene vlasti. Na referendumu za vode prošle godine pokazala se po prvi put moć građana, a posebno i potpuno neočekivano – angažovane omladine. Vode su uistinu opšta stvar, i to je omogućilo pobedu.
Na izborima aprila ove godine, ta strategija dovela je na vlast potpuno novu i hibridnu partiju Pokret Sloboda (Gibanje Svoboda), koja je opet bila dovoljno razumna da tu silu podrži i sa njom sarađuje – recimo u formulisanju zakona. Obično se smatra da je uspeh na izborima posledica opšte mržnje prema Janezu Janši: nije da nije intenzivno i svakodnevno radio na tome sam i preko svih svojih sledbenika, svedenih na poslušne sluge – ali promena tog odnosa došla je sa strane građanske inicijative. Građani su, prolazeći kroz dugi proces relativizacije Janše kroz smeh i uličnu protestnu kulturu, došli do toga da na njega gledaju kao na tehničku prepreku i da tako lakše i hladnokrvnije razumeju njegove trikove i na njih pravovremeno i precizno odgovaraju. Janša je dakle novu vladu usporio sakupivši bez teškoća glasove za tri referenduma – protiv amandmana na zakon o RTV, protiv razumnog produženja roka za zakon o nezi starijih i invalida, i o proširenju vlade novim ministarstvima. Izgledalo je to kao široko i plodno polje manipulacije: RTV je naselio svojim kadrovima, u poslednje vreme čak i novinarskim otpatcima iz svog medija, i onda obrnuo igru, tvrdeći da pobunjeni novinari i radnici na RTV zajedno sa vladom hoće da uvedu „jednoumlje“ u najvažniji javni medij. Igra nije uspela, evropski posmatrači su je odmah razotkrili, ali je Janša računao na unutarnje snage. Isto tako računao je na neobaveštenost staraca: zakon o nezi doneo je pred izbore tako da na novu vladu prebaci troškove, a zatim je napadne zbog kašnjenja. Konačno, nova ministarstva bila su idealan motiv za napad na Levicu i njene zahteve o gradnji stanova za iznajmljivanje za mlade, koji su ušli u koalicioni ugovor.
Ukratko, lak propagandni plen, ukoliko računamo na glupost i zatucanost glasača. Uz to, tri referenduma dopunila su mesec u kojem se svake nedelje išlo na izbore, za predsednika republike, za gradonačelnike i opštinsku upravu i za referendume: svima je izbora bilo preko glave. Bilo je očigledno da Janša hoće da ponovi izbore na kojima je izgubio, sve dok konačno na nekim izborima nešto ne dobije, jer su glasači izmoždeni i iznervirani zbog potrošenih vikenda. I ponovo su građanska inicijativa mladih i razne nevladine organizacije stupile na scenu. Izgledalo je dobro, i, priznajem, sasvim beznadežno. Dezinformacije i manipulacije dosegle su vrhunac, javna RTV je punom parom radila za Janšu, bilo je angažovano sve najgore u televizijskoj kući, čak i neki penzionisani monstrumi, na razgovore su pozivani najstrašniji desničari, sastav je uvek bio dva puta više njih nego onih mešanih sa druge strane. Možda je upravo to delovalo tako odbojno. U svakom slučaju, ne sećam se nikoga ko bi tvrdio da će na referendumima pobediti tri puta ZA, sem predsednika vlade: njegov nepokolebljivi optimizam neke je već počeo da nervira. U nedelju 27. novembra, rezultat je dakle iznenadio sve – tri puta ZA, sve odluke vlade potvrđene su. Razlozi su angažovanje mladih, mobilnih, pametnih građanki i građana, odurnost Janšinih trikova i prostaštvo njegovih sledbenika, povišena obaveštenost građana. Ne na kraju, dodajmo da današnju vladu čine trenutno najzgodniji evropski premijer, dobra polovina privlačnih i zanimljivih žena i bar jedan zavodljiv ministar, da je LGBT+ odlično zastupljen među poslanicama i poslanicima, i da svi govore razložno. Premijer Golob pri tome još dosledno upotrebljava primorski dijalekt, u kojem je svako g – h. Prvi put sam pomislila da možda ima nade, kada je zanosna predsednica parlamenta šestorici drvendeka na drugoj strani u televizijskom suočavanju rekla da su opterećeni ksenofobijom, misoginijom i epistemofobijom.
Recept dakle mora postojati svuda, naravno sa različitim sastojcima i začinima. Ako treba izabrati najpouzdaniji deo, to je angažman mladih, koji razbuđujuće deluje na ostale. Dodajmo tome dvogodišnji trening na ulicama.
Objektivnoj slici treba dodati da se igra odvijala u zakonskim i parlamentarnim okvirima. Nažalost, znamo da je parlamentarna demokratija jako rupičasta, a zakoni rastegljivi, i da su etika i moral davno i globalno iscurili kroz rupe. Pa ako obnova nije mogućna, treba preći na inovacije izvan parlamenta. Neću upotrebljavati reč revolucija.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
