Filmska industrija je u krizi. Filmovi koji dominiraju boks ofisom i bioskopskim salama ili su deo franšize ili su rimejkovi. Kao da je ideja veštačke inteligencije – ne proizvodi ništa novo, samo koristi već postojeća znanja – odavno progutala Holivud. Kada se uzmu u obzir budžeti filmova, ovo je razumljivo. Prostor za rizik ne postoji. Zašto uložiti stotine miliona dolara u nešto novo i neprovereno, kada određene priče nude skoro sigurnu dobit. Do neminovnog trenutka zasićenja, te priče su zaradile više nego dovoljno.
Rimejk Trkača je odličan primer za sve što ne valja u filmskoj industriji. Snimljen prema romanu Stivena Kinga, u prvoj iteraciji 1987. godine film pruža neverovatan prikaz daleke 2019. godine. Montirani snimci koji izgledaju kao pravi, moćne korporacije koje kontrolišu pravosuđe, građanstvo spremno da uživo gleda ubistva i navija za ubice. Ideja takve budućnosti nije došla niotkuda. Bilo je naznaka da u najgorem slučaju može krenuti u tom pravcu. I pored mračnog prikaza budućnosti, film je zabavan, sa dosta komičnih elemenata, upakovan u neodoljivu osamdesetsku estetiku. U rimejku, nikakva vizija budućnosti ne postoji. Zaglavljeni smo u sadašnjosti, čiji neizostavni deo je nostalgija za prošlim, boljim vremenima (i filmovima).
Ali ovo nije tekst o svemu što ne valja u rimejku Trkača. Originalna verzija je upozorenje šta nam se može desiti, dok je rimejk slika onoga što nam se dešava i ovo je tekst o tome. U rimejku, rijaliti program je izmešten iz zatvorenog, devastiranog prostora na devastirane ulice gradova SAD-a. Trkači dobiju određeni budžet uz pomoć koga treba da prežive mesec dana na ulicama. Svako može zaraditi na njima. Prijava donosi određenu svotu; prijava koja vodi do ubistva donosi veću svotu. Građani i građanke se motivišu da prijavljuju one koji su spremni da rizikuju život ne bi li obezbedili bolji život za sebe i svoju porodicu. Samo za sebe i svoju porodicu. Saradnja i saosećanje se kažnjavaju, samim time je borba protiv pravog neprijatelja – korporacije koja kontroliše život i smrt – nemoguća.
U takvom svetu propaganda je ključna. Jedna scena, koja mi je tokom gledanja filma delovala toliko neuverljivo i glupo, sve više mi deluje kao jedna od „tačnijih“. Da budem preciznija, ideja iza scene mi deluje sve tačnije. Glavni junak je nekako uspeo da dođe do porodice čiji članovi sarađuju sa pokretom otpora. Porodicu čine majka i troje dece. Najmlađa ćerka boluje od raka izazvanog nesavesnim poslovanjem korporacije. Nije jedina obolela iz tog grada. Naš glavni junak tu počinje da shvata do kojih razmera korporacija kontroliše život i smrt. Inspirisan time, u dnevnom snimku koji su svi trkači obavezni da šalju, naš junak održi govor u kome razotkriva razmere zločina korporacije. Uveče, porodica i naš junak gledaju rijaliti program „Trkač“. Korporacija je izmenila njegov govor, te on sada izgovara najgore uvrede na račun obespravljenih, onih koji su mu pružili utočište. Raduje se njihovoj smrti. Majka, zgrožena, ustaje i tera ga iz svoje kuće, dok junak pokušava da joj objasni da nije to rekao, da su mu namestili.
Dok sam gledala film, ta reakcija mi je bila neshvatljiva. U 1987. godini, kada nije bilo aplikacija uz koje svaka srednjoškolka može da napravi video u kome trči na plaži sa Timotijem Šalameom, bilo bi razumljivo. U 2025. godini, malo teže. Zašto majka tako lako prihvata snimak koji vidi na televiziji iako osoba koja sedi pored nje tvrdi da je snimak lažiran? Ako zna da korporacija laže, i to vidi svakog dana kada uđe u sobu bolesne ćerke, zašto im veruje tako lako? Ostaje mogućnost da sam pogrešno razumela scenu, ili da su scenario, režija i gluma loše preneli nameru, ali, nakon lažiranog snimka naš junak je isteran.
U sredu, gledam ovaj naš rijaliti ispred Skupštine, „Ćacilend“, i shvatam da je ta scena mnogo tačnija nego što sam mislila. Samo što se kod nas ne lažira snimak. Kod nas se lažira stvarnost. Vidimo opozicione poslanike koji pokušavaju da za sve nas ponovo zauzmu prostor ispred Narodne skupštine. Pokušavaju da uđu u Skupštinu kako bi predstavljali građane koji su glasali za njih. Gledamo policiju i stanovnike Ćacilenda koji ih sprečavaju u tome i naša reakcija je podeljena. Od podrške do glasova da je sve to predstava režirana u saradnji sa režimom. Kako je moguće da nakon godinu dana razotkrivanja propagandne mašinerije još uvek ponavljamo njihovu priču – svi su isti, opozicija samo želi vlast? Niko nije imun na propagandu, i propaganda ne deluje samo direktno.
Negde na početku protesta, u razgovoru sa koleginicom, dođemo do toga da smo na istoj strani, vidimo iste stvari, ali ona uporno ponavlja iste rečenice o opoziciji koje se ponavljaju na Pinku i Informeru. Ukažem joj na to, na šta ona ljutito odgovori „Ja ne gledam te kanale“. Ali propaganda ne deluje tako. Ona se uvlači u sve pore života i dovodi nas do toga da sumnjamo u sve što vidimo i znamo. I ta propaganda nije počela pre godinu dana. Počela je pre mnogo decenija, uvukla se u sve pore ovog društva i vodi nas ka neminovnoj propasti. Nije dovoljno pokazati istinu da bi propaganda prestala da deluje. Neophodno je da prihvatimo da i mi možemo biti, i jesmo žrtve propagande, prestanemo da sumnjamo i počnemo da verujemo sebi i jedni drugima.
Do toga je dug put. Nigde nećemo stići dok smo zaglavljeni u sadašnjosti i zagledani u prošlost. Vreme je da počnemo da verujemo sebi i onima koji su u toj borbi pored nas. Vreme je da se okrenemo budućnosti. I možda se nađemo u nekom boljem filmu.
Peščanik.net, 27.11.2025.
