Kao što je bilo karakteristično za devedesete godine prošloga veka, niko ne računa s tim koliki bi mogli da budu troškovi sukoba na severu Kosova. Njih nije toliko teško sagledati, ali nije lako oceniti njihovu opravdanost, jer je potpuno nejasno čemu se na severu Kosova tačno teži? Jer ako je sukob način da se dođe do željenog cilja, vrednost cilja bi određivala racionalnost utrošenih sredstava. Zna li, međutim, iko čemu se teži kosovskom politikom ili trenutnom politikom prema severnom delu Kosova? Jer ukoliko je sukob besciljan, svaki je trošak previsok.

Neposredni troškovi za sve aktivnosti uzrokovane sadašnjim sukobom su u osnovi mali. Nije lako ni utvrditi kolika su redovna budžetska izdvajanja za Kosovo, ali računam da je reč o manjoj sumi nego što ponekad neko iz Vlade zna da kaže.

Veliki je gubitak na izvozu, za koji nije lako naći alternativno tržište, bar ne brzo. Da li je napis na carinskom pečatu, koji se može tretirati kao tehnička a ne politička stvar, toliko vredan, to je tip pitanja koje se ne postavlja.

Politički troškovi su potencijalno veći. Pregovori s Kosovom je trebalo da obezbede normalizaciju odnosa a da to ne podrazumeva priznavanje Kosova kao nezavisne države. Normalizacija je potrebna zato što Srbija ima interese na Kosovu, na severu kao i na jugu.

Ključno je razumeti da se ti interesi ne mogu ostvariti ako Srbija ne uspostavi partnerski odnos sa vladom u Prištini. Tu odgovornost ne može da preuzme ni Evropska unija ni Ujedinjene nacije ni bilo ko drugi. U pravcu normalizacije odnosa se bilo krenulo, a sada je to torpedovano od strane onih koji se tome protive. Ukoliko se normalizacija ne nastavi, to će biti najveći trošak sukoba.

Postoje oni koji misle da će rezultati biti bolji ako sukob eskalira. Nada je da će neko spolja hteti da preuzme odgovornost za ostvarenje nepostojećih spoljnopolitičkih ciljeva Srbije. Takvog nema.

 
Blic, 03.08.2011.

Peščanik.net, 03.08.2011.