Konstatacija da se Trump u novoj inkarnaciji razlikuje od Trumpa 1.0 samo je potvrđivanje očiglednog. Svet i Sjedinjene Države već su prošli kroz poplavu dekreta i odluka koje su uticale na zbivanja na unutrašnjoj i međunarodnoj sceni. Taj tronedeljni stampedo, izgleda, ne posustaje, što potvrđuje da će novi Trump vladati sasvim drugačije nego onaj prethodni.
Za to postoje dva razloga.
Biću sasvim kratak u pogledu prvog, jer je manje bitan i više se tiče Trumpove ličnosti. Kada je 2017. osvojio vlast, bilo je očigledno da nije očekivao da će dobiti republikansku nominaciju i još manje da će pobediti na predsedničkim izborima. Dakle, nije bio pripremljen i nije znao šta da radi. Njegovu ideologiju činila je mešavina stvari koje je naučio u karijerama građevinskog preduzimača i člana žirija na izborima za mis sveta. Pošto nikada nije radio unutar najšire definisane državne uprave niti bio biran za javnu funkciju, nije imao nikakvu predstavu o tome kako bi se nejasne ideje u koje je verovao mogle tehnički implementirati. U poslednjih osam godina Trumpova ideologija se možda nije promenila, ali on je jeste. Istina, niko ko je osam godina bio podvrgnut neprestanim istragama, trpeći napade većine medija, beskrajne sudske procese i nabrajanja (stvarnih i izmišljenih) nedela, uz dva postupka za opoziv i bar jedan zamalo uspešan atentat, ne bi iz toga izašao nepromenjen. Svi pokušaji da ga postave tamo gde mu je mesto ili politički pokopaju ostali su bez uspeha. Sada verovatno misli da je izabranik same sudbina, što bi mislili i mnogi drugi na njegovom mestu. I zato oseća potrebu da iza sebe ostavi trajno nasleđe.
Najvažnija i najznačajnija promena u poređenju s Trumpom 1.0 jeste to što je sada doveo Elona Muska i njegovu veselu družinu rušitelja svih konvencija da započnu razgradnju državnog aparata. Sve što rade pod imenom Ministarstva za efikasnost državne uprave (DOGE) izgleda nečuveno ljudima koji nisu iskusili revolucionarne promene ili bar čitali o njima. Poslednju takvu revolucionarnu promenu u Sjedinjenim Državama sproveo je F. D. Roosevelt 30-ih godina 20. veka; promene su uključivale rušenje stare države i izgradnju nove, uz uvođenje mnoštva novih funkcija koje će opstati decenijama. Na uvodnom kursu marksizma uči se da revolucionarni pokret, ako želi da preživi, mora srušiti stari državni aparat i stvoriti novi. Pišući o Pariskoj komuni, Marx kaže: „Sledeći pokušaj Francuske revolucije [Komuna] neće biti kao pre, premeštanje birokratske i vojne mašinerije iz jednih ruku u druge, već njeno razbijanje (Marxov kurziv)“ (Pismo Kugelmanu, 12. april 1871). Lenjin je upravo to uradio kada je došao na vlast. Bez kontrole nad državnim aparatom revolucija je nedovršena i u opasnosti da bude ugušena.
Tekuća revolucija pokazuje određene (da tako kažem) američke osobenosti. Američka država je ogromna mašinerija koja ne zavisi mnogo od toga ko je trenutno na vlasti. To su primetili i ideolozi trampističke revolucije: državni aparat nastavlja da funkcioniše i proizvodi iste rezultate bez obzira na to ko vrši vlast. To važi i za mnoge druge zemlje, ali u Sjedinjenim Državama je takav utisak dodatno pojačan američkom osobenošću da je pravo donošenja mnogih važnih odluka „prebačeno“ na spoljne aktere, to jest, oduzeto predstavnicima izvršne i zakonodavne vlasti. Ministarstvom finansija upravlja Wall Street bez obzira na to da li su na vlasti demokrati ili republikanci (Paulson, Rubin, Mnuchin, Brady i svi ostali), Federalne rezerve su zakonski nezavisna institucija, a Amerika je još od 19. veka, kao i danas, poznata kao „sistem sudova i političkih stranaka“ u kom pravosudni organi često donose de facto političke odluke kakve bi u parlamentarnom sistemu trebalo da donose političari. Kada se sve to ima u vidu, nije teško shvatiti da je delokrug izvršne vlasti prilično sužen, ne samo konvencionalnim ograničenjima koja nameću Kongres i nezavisno sudstvo, već i činjenicom da mnoge važne odluke (monetarna i fiskalna politika ili regulatorne politike) donose „aparatčici“ koji su nezavisni i ne obraćaju mnogo pažnje na to koja je partija na vlasti.
Ideolozi trampističke revolucije (tu posebno mislim na N. S. Lyonsa, koji je objavio nekoliko ideološki jasno profilisanih tekstova, posebno Približavanje Kine/The China Convergence i Moćni američki bogovi/American Strong Gods) primetili su još jedan fenomen koji ograničava domete njihovog projekta. Državni aparat je godinama popunjavan radikalnim liberalima koji očigledno ne dele njihov pogled na svet. Tako je državni aparat dodatno ideološki izolovan od trampističke izvršne vlasti. Revolucionari veruju da je državni aparat popunjen liberalima zahvaljujući njihovoj dominaciji u intelektualnoj sferi, kontroli nad vrhunskim američkim univerzitetima, ekspertskim institucijama i paradržavnim telima. Kod ljudi koji su se pridruživali državnom aparatu ili uključivali u paradržavne aktivnosti dominiraju liberalni stavovi. (Očigledno, većina će podržati ljude s kojima deli slična mišljenja.) Taj uspon liberalne profesionalne menadžerske klase (PMK) ideolozi pripisuju njenom dominantnom položaju u sferi proizvodnje znanja. Ali ne mislim da je to objašnjenje uverljivo, pre svega zato što mesto sukoba prebacuje na polje ideologije, daleko od „baze“ ili mesta društvene reprodukcije koje materijalizmu naklonjenije ideologije obično određuju kao glavno mesto ispoljavanja ključnih protivrečnosti. U svakom slučaju, dominacija u proizvodnji intelektualnih znanja kroz distribuciju kadrova vremenom prerasta u kontrolu državnog aparata.
Ako je ta dijagnoza ispravna, onda revolucionari moraju preuzeti i/ili uništiti postojeći državni aparat. To znači da čistke moraju poći mnogo dalje od uobičajenih promena koje se sprovode kada na vlast dođe novi predsednik, i obično su ograničene na sam vrh vlasti i kadrove koji se postavljaju političkom voljom. Ako je namera potpuno preuzimanje državnog aparata, onda čistka mora biti mnogo temeljnija, a politička imenovanja se moraju uvesti mnogo dublje, čak do nivoa običnih tehničkih pozicija. Imajući u vidu da su mnogi segmenti državne uprave dobro zaštićeni od kontrole izvršne vlasti, te da će za uspostavljanje ideološke „hegemonije“ desnice biti potrebne decenije, u suočavanju s neprijateljskim državnim aparatom trampistički revolucionari shvataju da na stari način neće mnogo postići, čak i ako bi nastavili da pobeđuju na izborima. Izazvali bi „buru“ na vrhu, ali ne mnogo više od toga.
Mislim da je to logično objašnjenje za rešenost revolucionara da promene učine dugovečnim. Ponekad se podrugljivo prigovara da revolucionari žele da unište „duboku državu“, da bi se onda tvrdilo da duboka država u Americi ne postoji. To je naivan prigovor koji prihvata shvatanje duboke države na način na koji je ona izvorno definisana u Pakistanu i Turskoj (kao vojni establišment nad kojim vlada nema kontrolu). U Americi to svakako ne postoji, bar ne u punom obliku. U drugom tumačenju pokušaji preuzimanja države pripisuju se samim političkim partijama. To je besmislena kritika jer primat partijske politike jednako prihvataju sva politička uverenja i sve političke ideologije. Samo ljudi koji žive u eteričnom svetu fantazije mogu verovati da se odluke o domaćoj i međunarodnoj ekonomiji donose samo na osnovu tehničke ekspertize. To je argument koji elite koriste kada tvrde da poseduju posebna tehnička znanja koja ih postavljaju iznad stranaka, zbog čega ih treba ostaviti na miru da rade svoj posao, šta god to bilo. Obe kritike postupanja revolucionara promašuju suštinu. Njihov cilj je preuzimanje državnog aparata, što pod okolnostima koje preovlađuju u Sjedinjenim Državama podrazumeva kadrovsku čistku (kao što je bio slučaj u vreme Kulturne revolucije u Kini ili postkomunističke tranzicije u istočnoj Evropi). Taj cilj nema nikakve veze s postojanjem ili nepostojanjem „duboke države“ turskog tipa ili partijske. U pitanju je borba za vlast. Bitka koju Elon Musk i njegovi pomoćnici vode s različitim delovima američke države uobičajena je u situacijama kada se pojavi revolucionarni pokret rešen da ostavi dubok trag u budućnosti.
Global inequality and more 3.0, 15.02.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 26.02.2025.
TRAMPOZOIK