Šezdeseti Frankfurtski sajam knjiga već skoro dve godine se željno iščekuju u Turskoj, ovogodišnjem počasnom gostu sajma. Turska vlada je izdvojila budžet od sedam miliona evra i zakupila izložbeni prostor od 4.260 m2. Ovu zemlju predstavljaće 100 izdavača, 350 autora, prevodilaca i profesora, 320 umetnika, 10 predstavnika agencija za autorska prava, 100 kustosa, voditelja i koordinatora i 120 predstavnika medija – ukupno skoro hiljadu ljudi.

Hiljadu minus dvadeset. Od jula u turskim medijima traje žestoka rasprava o kontroverznom bojkotu te manifestacije, u kojem do sada učestvuje dvadeset autora i kritičara.

 
Bojkotovanje sajma

Četrnaestog jula, pisci Lejla Erbil, Tahsin Judžel, Kan Arslanoglu i Nihat Behram objavili su u dnevnom listu Cumhuriyet da neće ići u Frankfurt. Objasnili su da ne žele da ih predstavlja vlada AKP-a i ministar kulture Ertugrul Gunaj. Lejla Erbil, jedna od vodećih turskih spisateljica je to ovako obrazložila: „Protestujem protiv AKP-a i ministra kulture, koji pisce koriste za sticanje poena. Zbog toga sam odbila poziv da idem u Frankfurt“.

Šesnaestog jula se pojavio drugi proglas pisaca u dnevniku Milliyet. Do tada se protestu pridružila ugledna književna kritičarka Fusun Akatli, rekavši da ne želi da pomaže vladi koja preti da ugrozi vrednosti republike tako što će glumiti njenu „kulturnu glazuru“. „Učestvovanje na Frankfurtskom sajmu knjiga kosi se sa mojim pogledima na svet i političkim ubeđenjima“, napisala je ona.

Popularnost AKP-a, koji je 30. jula 2008. za dlaku izbegao zabranu ustavnog suda, naglo opada. Brojne ozbiljne optužbe za korupciju, sve veći totalitarni ton i agresivno, skoro razbojničko ponašanje premijera Redžepa Tajipa Erdogana prema štampi u borbi sa medijskim mogulom Ajdinom Doganom, bacile su sumnju na imidž vladajuće partije, koja je doskora smatrana poštenom.

 
Organizacioni komitet

Prezentacija turske književnosti na ovogodišnjem Frankfurtskom sajmu knjiga nije u vladinim rukama. Planirao ju je i organizovao komitet sastavljen od članova raznih udruženja pisaca i izdavača u Turskoj, a u odboru je bio samo jedan predstavnik ministarstva kulture. Kada je bojkot najavljen, komitet je izdao sledeće saopštenje:

„Ima bezbroj razloga da pisci, karikaturisti, umetnici i intelektualci iskazuju nepoverenje prema našim političkim liderima. (…) Ipak, ne bi trebalo zaboraviti da se Frankfurtski sajam knjiga ne odvija zbog vlada, nego zbog izdavača. Sajam je podijum za svetsku literaturu, gde se mišljenja formiraju i o njima javno debatuje, gde se razmenjuju iskustva u svetu izdavaštva. Udruženja pisaca i izdavača, koja su se okupila na inicijativu Turskog udruženja izdavača, imala su potpunu kontrolu nad konceptom „Turske u svim njenim bojama“ i donosila su odluke bez ikakvih vladinih intervencija.“

Ali komitet takođe naglašava da vlada treba da obezbedi sredstva za ovakve događaje. Bez novčane pomoći države, mnogi izdavači i pisci ne bi mogli da odu u Frankfurt.

Književna kritičarka Fusun Akatli nije bila zadovoljna. „Nije važno da li sajam organizuje AKP ili ne. Organizacini komitet se nije izjasnio o AKP-u. Može li ovaj komitet da garantuje da se u Frankfurtu neće ponoviti situacija iz Karabuka, kad je Latifi Tekin rečeno: ‘Ne možeš da me kritikuješ na događaju u kojem učestvuješ o mom trošku.’ Sumnjam.“

 
Latifi Tekin je isključen mikrofon

Aktali misli na skandal koji se dogodio 26. jula u gradu Karabuku, na Crnom moru. Gradonačelnik Husein Erer je isključio mikrofon spisateljici Latifi Tekin, a potom joj pretio zbog njene javne kritike energetske politike AKP-a i rastućeg konzervativizma u Turskoj. To je izazvalo lavinu protesta pisaca i intelektualaca u medijima i književnim udruženjima. Gradonačelnik Erer je zatim podneo tužbu protiv Latife Tekin za vređanje građana Karabuka i turske vlade. Tekin je jedna od najuticajnijih turskih spisateljica od 1980.

Teško je zamisliti da se piscima i intelektualcima isključuju mikrofoni na simpozijumima i književnim večerima u Frankfurtu ili bilo gde drugde u Nemačkoj. Ali bilo bi užasno da se pisci po povratku u Tursku pribojavaju odmazde zbog kritikovanja vlade. Većina pisaca koji su pristali da učestvuju na Frankfurtskom sajmu je takođe kritikovala gradonačelnika Erera.

Asli Erdogan je, na primer, rekla: „Ako kritikujemo nemačku ili tursku vladu, ili ponašanje izdavača, to bi trebalo da se radi u Frankfurtu.“ Sajam je pre svega podijum za komunikaciju.

Većina pisaca, izdavača i kritičara pozvanih na Frankfurtski sajam deli mišljenje Asli Erdogan. Spisak gostiju nagoveštava mnoge neumorne diskusije i žestoke kritike na sajmu knjiga. Na spisku su brojni osuđivani, napadani i snažno osporavani pisci. Na primer, Perihan Magden, koja svakodnevno objavljuje oštru kolumnu u lisu Radikal, koji je suviše provokativan čak i za brojne levičarske intelektualce. Ili Murat Belge, koji piše za Radikal i levičarski dnevnik Taraf. Ili Elif Šafak i Orhan Pamuk, kojima je, uprkos tome što su najpoznatiji pisci izvan Turske, bilo suđeno za uvredu turskog identiteta.

 
Spisateljice sa maramama

Edže Temelkuran, novinarka i dobitnica Saharovljeve nagrade, ove godine je doživela ogroman uspeh s knjigom Agri’nin Derinligi. U toj knjizi ona je dala novu analizu jermensko-turskih odnosa, što je jedno od najosetljivijih pitanja turske politike i istorije. Otvorena je u namerama: „Idem u Frankfurt da govorim o korupciji u svojoj zemlji.“

Ali u bojkotu se ne radi samo o netolerantnom stavu turskih vlasti prema umetnosti i kulturi, i ne samo o slobodi govora. Fusun Akatli strahuje da će AKP iskoristiti sajam da „Tursku predstavi kao zemlju umerenog Islama“. Takođe je zabrinuta da će vlada „pokušati da predstavi pisce kemaliste i islamiste, kao i spisateljice sa maramama kao jednake“. Vredi razmisliti o ovoj konstrukciji. U jednom trenutku ona kritikuje diskriminatorsku politiku vladajuće partije kada se radi o Latife Tekin, a u sledećem brani književnost kao monopol kemalističke elite.

Opaske Fusun Aktali su takođe naišle na negodovanje turskih pisaca. Ajsegul Devedžioglu, koja je za poslednji roman Aglayan Dag, Susan Nehir dobila nagradu Orhan Kemal, istupila je iz ženskog komiteta PEN centra. Stvorila je neprijatelje u PEN-u nakon što je progovorila o zabrani nošenja marama na univerzitetima i postavila pitanje logike bojkota sajma knjiga. „Da je bilo protesta protiv politike prema Kurdima, protiv cenzure i rastućeg nacionalizma, smesta bih se pridružila“, objašnjava ona. U diskusiji povodom reakcije ženskog komiteta, napisala je pismo predsednici komiteta Lejli Erbil.

Nekoliko dana kasnije, delovi ovog pisma su se pojavili u kemalističkim novinama Cumhuriyet, što je za Ajsegul Devedžioglu predstavljalo iznenađenje i neugodnost. U besnom članku, dramski pisac i zagovornik bojkota, Enver Ajsever, optužio ju je da se ulaguje AKP-u i da širi kurdski nacionalizam. Članak je nosio naziv „Kraj intelektualne časti“, i iskoristio reč za čistu, neukaljanu čast, koja se obično koristi kada se ucenjuju žene – namus.

Stari sukob imeđu fundamentalističkih kemalista i islamista, koji je silovito planuo dve godine pre izbora Abdulaha Gula za predsednika Turske, i tokom pokušaja AKP-a da dozvoli nošenje marama na univerzitetima, ponovo je promolio svoju ružnu glavu kroz redove teksta ovog kolumniste Cumhuriyet-a.

Sada će Ajsegul Devedžioglu verovatno morati na sud zbog vređanja Turske i osnivača turske države, jer pismo koje je napisala Lejli Erbil nije bilo namenjeno javnosti. U njemu je otvoreno kritikovala Ataturkovu kulturnu politiku i zvanični turski stav prema Kurdima. Taj slučaj takođe pokazuje razmere trovanja intelektualne i kulturne klime zbog retoričkog pokušaja da se Turska podeli u dve nepomirljive grupe – kemaliste i AKP islamista. I Fusun Aktali, dugogodišnja aktivistkinja za prava žena i Lejla Erbil, ikona levice, snažno se suprotstavljaju članu 301 Krivičnog zakona Turske, koji se od minijaturne reforme iz marta 2008. više ne odnosi na uvrede turskog identitea (Turkishness), već samo na uvredu turske nacije.

Ipak, ponovo je marama ta koja deli i koja sudi o tome ko piše dobre a ko loše knjige. Ili čak ko zaslužuje da se nazove piscem.

 
Turska literatura

Bogata prozna literatura rađala se u Turskoj gotovo istovremeno sa osnivanjem Republike 1923. Za vreme Osmanskog carstva literatura se uglavnom svodila na poeziju – dvorsku divan-literaturu – i na političke traktate i vešte putopise. Sa padom Osmanskog carstva i sve jačom evropskom orijentacijom, u tursku književnost stižu nove pripovedačke forme. U tom duhu je početkom dvadesetog veka Ahmet Mithat Efendi, jedan od osnivača turske proze, pisao svoje romane i novele. Ali smatra se da je turska književnost nastala tek nakon radikalnih jezičkih reformi 1928, kada je Ataturk arapsko pismo zamenio latiničnim i „očistio“ turski jezik od arapskih i persijskih uticaja.

Ovo je verovatno još jedan razlog zašto „književnost republike“ za kemaliste ima skoro sveti, prosvetiteljski značaj, i zašto je tako žestoko brane. „Koliko je velikih pisaca islamista? Koliko velikih spisateljica koje nose marame u našoj istoriji?“ grmi Enver Ajsever u svom polemičkom članku o Ajsegul Devedžioglu. Prosvećeni mladi Turčin ne mora dugo da razmišlja. „Nijedna, nije ih bilo, nema ih, niti će ih biti.“ Užasno je što oni koji (s pravom) kritikuju AKP za brutalnu cenzuru i zabrane, sebe postavljaju za čuvare (visoke) kulture i dobrog ukusa. Reći da nikada nije bilo, niti da ima islamske literature u Turskoj jednostavno nije tačno.

Zar moto ovogodišnjeg pošasnog gosta na Sajmu nije: „Turska u svim svojim bojama“? Turska je islamski orijentisana zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Činjenica je da islamske knjige i knjige namenjene religioznim čitaocima (bilo da su to knjige molitvi, priručnici o seksu, romani ili nešto drugo) spadaju u najprodavanije knjige u Turskoj, iako se ne pojavljuju u zvaničnim statistikama prodaje.

U onlajn magazinu za prevodioce Ceviribilim, pisac Sabri Gurses se pita: „Koliko god da je neugodno, moramo se zapitati – zar ne bi trebalo da na Sajmu bude izložen i Kuran, najpopularnija knjiga u Turskoj? I zar ostatak sveta neće primetiti da Turska još uvek nije pronašla rešenje ovog problema?“

 
I turski izdavači se ljute

Dok je mali broj pozvanih rešio da ne ode na Franfurtski sajam knjiga, drugi se žale kako uopšte nisu pozvani. Nije bez ironije da su to izdavači populističke i islamske književnosti.

U islamskim novinama Zaman, Osman Okču, direktor Timas Publishers, jedne od najvećih turskih izdavačkih kuća, izrazio je ogorčenje jer mu organizacioni komitet nije dozvolio da učestvuje: „Mnogo puta smo poručili Udruženju izdavača koliko bi značajan doprinos naša kuća pružila Frankfurtskom sajmu. Ali obavestili su nas da je spisak popunjen i da sami treba da platimo svojim autorima da odu u Frankfurt.“ Njegovo nezadovoljstvo je očigledno. „Više nemamo nimalo vere u organizacioni komitet.“ Drugo neprijatno iznenađenje za izdavače bilo je kada Komitet nije pozvao uglednog istoričara Ilbera Ortajlija, univerzitetskog profesora iz Istanbula, koji objavljuje za Timas.Prema Okčuu, sedamdeset posto izdavača i pisaca koji su pozvani na sajam pripadaju „istom ideološkom pravcu“.

Za izdavačku kuću Timas se čulo 2006, kada se saznalo za njihovu „islamizaciju“ turskih prevoda dečijih klasika kao što su Hajdi i Pinokio. Pročuli su se i po nastavcima bestselera romana teorije zavere „Metalna oluja“, pisanih sličnim stilom kao TV serija „Dolina vukova“, koja je popularna kod nacionalista.

Nermin Molagu, koja sa svojom poslovnom partnerkom Ajser Ali vodi književnu agenciju Kalem, jedna je od retkih koji su zadovoljni organizacijom: „Verujem da su svi najvažniji turski autori pozvani i da program za Frankfurt mnogo obećava, Gostovanje u Frankfurtu je divna i važna prilika da se turska književnost približi široj publici.“

Pisac Ahmet Umit, čiji su politički trileri vrlo popularni u Turskoj se slaže: „Turska umetnost i turska književnost zaslužuju mnogo veću pažnju u inostranstvu. Pred nama je dug put.“ I dodaje: „Nemam saosećanja za pisce koji ne žele da učestvuju. Turska književnost nije započela s AKP-om i neće se s njima ni završiti.“

 
Constanze Letsch, signandsight/Perlentaucher, 07.10.2008.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.10.2008.

Leave a Reply