Istanbul 2013

Istanbul 2013

U Turskoj je nedavno izvršen najveći teroristički napad u njenoj savremenoj istoriji: u samoubilačkom napadu bombaša na mirovni skup u Ankari je ubijeno blizu sto, a povređeno više stotina ljudi. U normalnim okolnostima, brutalni napad u prestonici zemlje izazvao bi talas solidarnosti i ujedinio tursko društvo, ali sada je samo podigao tenzije. Ovom skupu su prisustvovali pripadnici levičarskih partija, sindikata, organizacija civilnog društva, kurdski aktivisti i predstavnici verske manjine alevita, pa je napad zaoštrio odnose levice i desnice, sunita i alevita i Kurda i Turaka.

Ove podele se produbljuju od 1960, kada je pod izgovorom sređivanja političkih napetosti vojska prvi put preuzela vlast. Ona se poslednji put umešala u politiku svojim Memorandumom 2007, ali su posle negativnih reakcija javnosti na ovaj dokument kontrolu nad zemljom preuzeli ‘civilni’ političari.

Krhka izborna demokratija u Turskoj sada je na probi bez presedana. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da će se verovatno ponoviti rezultati junskih izbora, kada je vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) osvojila 40,9% glasova, Republikanska narodna stranka (CHP), koja pripada levom centru i glavna je opoziciona snaga, nešto ispod 25%, Partija nacionalističkog pokreta (MHP) 16,3% i prokurdska Narodna demokratska stranka (HDP) nešto više od 13,1% glasova.

Posle junskih izbora novi sastav Velike narodne skupštine (TBM) nije uspeo da formira većinsku vladu. TBM ima ukupno 550 mesta i za formiranje većinske vlade potrebno je 276 poslanika, a AKP je osvojio 258 poslaničkih mandata. Zato je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan predložio ponavljanje izbora već par dana posle junskog glasanja.

AKP je na vlast došao 2002, samo nekoliko meseci pošto je registrovan kao stranka, pa ni Erdogan ni njegova “bivša” partija (kada je postao predsednik, podneo je ostavku na mesto lidera AKP) nikada nisu bili u opoziciji.

Donja tabela pokazuje prognozu rezultata predstojećih izbora, zasnovanu na podacima dobijenim ispitivanjem javnog mnjenja u septembru, čiju je kvantitativnu analizu objavio Politički radar. Sadašnje prognoze ukazuju da će AKP osvojiti između 38% i 44% glasova. Međutim, iako će AKP opet biti najjača pojedinačna partija, turski izborni sistem predviđa formiranje većinske vlade tek sa preko 43% osvojenih glasova. Šanse da AKP osvoji većinu gotovo su izjednačene sa šansama da je ne osvoji.

Tabela: prognozirani udeo glasova na turskim izborima u novembru 2015.

Napomena: prikazani su samo prognozirani rezultati stranaka za koje se predviđa da će ući u parlament (tj. preći cenzus od 10% glasova).

Napomena: prikazani su samo prognozirani rezultati stranaka za koje se predviđa da će ući u parlament (tj. preći cenzus od 10% glasova).

Ako se na ponovljenim izborima očekuju isti rezultati, zašto su uopšte raspisani? To će biti četvrti izbori za manje od dve godine: lokalni izbori održani su u martu 2014, predsednički u avgustu 2014. (prvi u istoriji Turske), a 2015. ćemo dva puta imati opšte izbore. Pravi razlog za ponovno pozivanje građana na glasanje je jedino u interesu Erdogana i njemu odanih čelnika AKP, kao što je premijer Ahmet Davutoglu.

Erdogan je neprikosnoveni šef AKP, iako predsednik Republike Turske prema 101. članu Ustava mora biti “politički neutralan i neopredeljen”. U prethodnih nekoliko godina on je neutralisao svoje protivnike u AKP. Svi političari na najvišim položajima u partiji i kandidati za poslanike su prošli “Erdoganov test lojalnosti”. Razmere marginalizacije njegovih partijskih protivnika najbolje pokazuje to što bivši predsednik i osnivač AKP Abdulah Gul nije bio ni pozvan na poslednji partijski kongres u septembru.

Celog leta su se pronosile glasine da Erdogan i Davutoglu imaju suprotne političke ciljeve, da je prvi za ponavljanje izbora, a drugi za veliku koaliciju dve najveće partije, desnog AKP i levog CHP. Te tvrdnje uglavnom su poticale od političara i komentatora koji podržavaju ideju velike koalicije. Ali sve Davutogluove izjave pokazuju da je on i dalje u sferi Erdoganovog uticaja. On neprekidno ističe da je Erdogan veoma cenjen u AKP i da je “predsednikova legitimnost neupitna”.

Postavlja se i pitanje da li članovi AKP podržavaju Erdogana zato što ga se boje ili su Erdogan i AKP naprosto nerazdvojni. Svesna sam da postavljam pitanje o tome šta je prvo, pile ili jaje, ali jedno je sigurno: i Erdogan i AKP smatraju da imaju prirodno pravo na vladavinu Turskom. Ovaj način razmišljanja odlično je sažeo Etjen Mahčupjan, jedan od intelektualaca blizak AKP (koji je bio i Davutogluov viši savetnik): “Opozicija ostaje van politike, jer to iskustvo pripada samo AKP i turskom društvu.”

Posle junskih izbora AKP je nedostajalo svega 18 poslanika za apsolutnu većinu. Zato se ova partija u nekim delovima zemlje sprema na “hiruršku intervenciju”, to jest: ishod izbora ovoga puta ne mora da zavisi od ukupnog broja glasova datih AKP (osim u slučaju da podrška padne ispod 40%), već pobedu može da osigura “višak poslanika” iz za tu svrhu skrojenih novih, krajnje spornih izbornih jedinica.

Erdogan je prosto omađijao Tursku. Kada je u decembru 2012. pokrenuta velika istraga o korupciji i podmićivanju, u koje su navodno bili upleteni članovi vlade i Erdoganove porodice – predsednik je izjavio da iza toga stoji “paralelna struktura” koja planira državni udar. Optužio je versku sektu propovednika Fethulaha Gulena za zaveru uspostavljanja “vlade u senci”, koja u saradnji sa “stranim silama” infiltrira svoje sledbenike u sudstvo i snage bezbednosti. Erdogan je tom prilikom izjavio: “Moja draga nacija treba da zna da nismo suočeni sa običnom protivničkom mrežom, nego da je ona u službi domaćih i stranih sila zla”.

Erdogan je ovu ideju provlačio kroz svoje govore, a provladini mediji su dodavali detalje i širili glasine o uspostavljanju “paralelne vlasti”. On i njegove pristalice su na sličan način okarakterisali i proteste u parku Gezi 2013: domaći i strani moćnici se svim silama trude da uklone Erdogana sa vlasti. Pored ideje o “paralelnoj vlasti”, predsednik je tada uveo i pojam çapulcu (maroder): demonstranti su nazivani pljačkašima koji uništavaju javnu i privatnu imovinu.

Pored socijalnih tenzija koje su u porastu od prekida protesta u parku Gezi, najozbiljniji društveno-politički izazov s kojim se Turska suočava je zaoštravanje kurdskog pitanja. Od jula 2015. ponovo su učestali sukobi između turskih bezbednosnih snaga i kurdske ustaničke grupe PKK i njenih partnera, uz gubitak mnogih ljudskih života, uključujući i decu. Ovaj sukob neprekidno traje već skoro 30 godina, ali sada se odvija u gradskim centrima gusto naseljenim kurdskim stanovništvom, pa je broj ubijenih i povređenih veoma porastao. Povećava se i broj “naoružanih” žrtava ovih sukoba: od jula ove godine u njima je poginulo oko 150 policajaca (nema pouzdanih podataka) i stotine naoružanih članova PKK.

Politička polarizacija i nacionalizmi uzimaju maha i ne treba očekivati skori prekid nasilja. Tenzije vezane za kurdsko pitanje Erdogan tumači kao pokušaj podrivanja njegovog uspeha. On tvrdi da iza nemira u zemlji stoji “paralelna struktura” PKK i Selahatina Demirtaša, jednog od vođa HDP. Erdoganov metod pozivanja na terije zavere postaje opšta strategija u krugovima bliskim vladi. Noviji primer nalazimo u izjavi Beril Dedeoglu, profesorke međunarodnih odnosa na Univerzitetu Galatasaraj, ministarke za evropska pitanja i stručne savetnice u privremenoj vladi – da je bombaški napad u Ankari čin zavere ISIS i PKK radi izazivanja unutrašnjeg razdora u Turskoj.

Erdogan je vešt govornik i majstor populističke retorike koji upotrebom zamenica “mi” i “oni” povlači oštru granicu između svojih pristalica i protivnika. Krajnji rezultat je izrazito podeljeno društvo u kojem ga jedni vole, a drugi mrze. Turska politika je duboko zabrazdila u nesigurne vode i, bez obzira na ishod predstojećih izbora, političke napetosti vezane za Erdogana će se produbljivati. Njegov predsednički mandat ističe 2019. i on će po svaku cenu pokušati da bar do tada opstane na vlasti i ostaće veran svom agresivnom stilu: i dalje će raspaljivati strasti koje jačaju podele u turskom društvu. Ali iako suočena sa ekonomskom i socijalnom nestabilnošću i stalnim dirigovanim haosom, Turska će preživeti – pod uslovom da solidarnost nadvlada podele i ujedini različite segmente društva koji teže demokratiji.

Autorka Sezin Onej predaje na Katedri za političke studije Univerziteta Bilkent u Ankari; kolumnistkinja je lista Taraf Daily.

Ovaj tekst je prvo objavljen na blogu [email protected], 13.10.2015.

Sezin Oney, Social Europe, 13.10.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 23.10.2015.

Srodni link: The Guardian – Turska i Evropa