Street Art Seoul http://bit.ly/1rwzrAt

 
Pokušaću da stanje u srpskoj akademskoj sferi sagledam kroz biološku prizmu, tj. da malo „biologiziram“, a samim tim i prilično banalizujem čitavu stvar, te bih da se unapred ogradim – biologija jedne životinjske zajednice, u slici ovog društvenog konstrukta, biće upotrebljena isključivo u formi čiste analogije.

Za našu priču neophodno je makar malo uroniti u razumevanje evoluciono-ekoloških mehanizama prilagođavanja živog sveta na svakojake životne sredine. Osnovna poenta u procesu evolucije bilo koje vrste jeste pronalaženje načina da se preživi i razmnoži u životnim uslovima koji su se menjali od kako je sveta i veka. Na koji je način svaka evoluciona linija izlazila na kraj sa raznoraznim preprekama opstanku, stvar je spleta okolnosti u spoljašnjoj sredini, ali i brojnih mehanizama, često sasvim stohastičkih, koji su vremenom oblikovali genome njihovih predaka. Neki organizmi, kao što su bakterije, uspešno su evoluirali i opstajali ne izlazeći iz svog drevnog konteksta bezjedarne jednoćelijske građe menjajući detalje svog metabolizma ili sitnije gradivne konstrukte. Te su evolucione promene za nas možda sitne, ali sa aspekta bakterijske dobrobiti više su nego zadovoljavajuće i dovoljne. Drugi su se organizmi susretali sa drugačijim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima koje su ih „navele“ da egzistencijalne probleme mogu i moraju rešavati na sasvim drugačije (npr. višećelijske) načine. U konačnici, međutim, svi su ovi organizmi, moramo se složiti, jednako ostvareni – žive i reprodukuju se iako su do tog pobedničkog postolja stigli sasvim različitim putevima.

Poruka koju možemo izvući iz ovih „bioloških istina“, a za potrebe naše društvenjačke analogije, jeste da se uspeh može postići na različite načine, zavisno od „materijala“ od kog smo napravljeni i u skladu sa okolnostima koje su nam zadate. Dok u biologiji, kako smo već rekli, ne smemo suditi o ispravnom, lepom ili ružnom na putu adaptiranja, jer jedini važeći kriterijum jeste isključivo opstanak kako god on bio dosegnut, u ovoj društvenjačkoj analogiji dozvolićemo sebi da se normativno opredeljujemo spram načina na koji svako postiže nivo uspeha. Materijal od kog smo sazdani može biti raznolik, a ovde ne govorimo o genima već o onome što smo naučili u sopstvenoj porodici, u sopstvenom društvu, kakve smo norme usvojili, kakve životne stavove preuzeli – od plemenitog i lepog do sluzavog, smrdljivog, otrovnog, nešto poput, na primer, sluzavih gljiva. Budući da nas ima svakojakih – u basnama se karakterno možemo nazvati vrednim mravima, šarenim leptirićima, brižnim ptičicama u gnezdu, krvoločnim zverima, fatalnim parazitima, koprofagima, itd. – možemo se zapitati ko tu bolje prolazi.

Kako bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, okrenućemo se nekim modelima koji postoje u evolucionoj teoriji, a mogu se adekvatno primeniti u zadatoj analogiji. Jedan od najzgodnijih za ovu priču jeste matematički model teorije igara na osnovu kog možemo proceniti koji su oblici ponašanja u određenom kontekstu životnih okolnosti najoptimalniji (to su tzv. evoluciono stabilne strategije, ESS). Teorija igara je poznata i u drugim naukama, recimo ekonomiji, a njen nastanak vezuje se za nobelovca Džona Neša (sećate se filma Blistavi um).

Primenjen u biologiji, ovaj model polazi od postavke da su mogući različiti načini postizanja maksimalne adaptivne vrednosti (biološki, to je sumarna mera preživljavanja i reprodukcije, dok u društvenjačkoj analogiji to može biti bilo šta što je blisko povezano sa društvenim statusom, standardom i sl). Optimalni putevi adaptiranja, naravno, zavisiće, kako u biologiji tako i u društvu, od toga kakvi uslovi vladaju u zajednici. U našoj akademskoj analogiji postavićemo parametre modela na sledeći način: 1) mera adaptivne vrednosti je fakultetska diploma, ali postoje dva načina procene ove vrednosti – prvi je kvalitet i upotrebljivost znanja koje leži iza diplome, a drugi je papir na kome je diploma odštampana; 2) individualno ponašanje u kontekstu prilagođavanja ima, takođe, dva oblika – pošten rad (učenje) ili prevarantsko ponašanje. Model se, inače, zasniva na brojnim kompleksnijim postavkama, ali je na ovom mestu dovoljno reći da se održivost svake strategije zasniva na učestalosti jedinki koje preuzimaju jedan ili drugi pristup u savladavanju životnih okolnosti, što ćemo videti na našem primeru.

Pretpostavimo, prema scenariju broj 1, da je naša mala zajednica takva da izuzetno ceni stručnost, tj. mera uspeha (adaptivne vrednosti) jeste kvalitet znanja. U takvim uslovima, najočigledniji način da pronađete svoje zadovoljavajuće mesto pod suncem jeste da, kao jedinka, sebe prilagođavate kroz akumulaciju znanja i građenje sopstvenih potencijala. Možemo dalje zamisliti, u ovom idiličnom i, čini nam se, najpravičnijem scenariju, da će se vremenom, transgeneracijski (sa roditelja na potomstvo), ovi kvaliteti „brusiti“, postajati sve jasniji, transparentniji i napredniji. Model, međutim, ne predviđa da će ona druga ponašajna strategija nestati u ovakvim okolnostima. Ukoliko sistem funkcioniše po principu poštenog rada (znanja iza diplome), većinske poštenjačine biće veoma naivne i teško će prepoznavati prevaru. Sve dok su malo zastupljeni u zajednici, prevarantima neće biti ugrožen opstanak, a mogu biti i veoma uspešni. Ipak, sa povećanjem broja pokvarenih pojedinaca, i naivci će ponešto naučiti, pa će održivost prevarantskog ponašanja biti sve manja, sve dok se njihov broj opet ne vrati na sasvim nizak nivo. Drugim rečima, selekcija zavisna od učestalosti održavaće prisustvo hohštaplera na niskim granama. Sve ovo, međutim, važi samo ukoliko osnovna mera adaptivne vrednosti ostane ista – kvalitet umesto papirne diplome.

Zamislimo sada mnogo verovatniji scenario društvenih prilika u Srbiji. U formalnom smislu, sve je manje-više u redu – volimo pametne i predane i njima, kroz društveni status, dajemo veće šanse za preživljavanje (i reprodukciju). A kako znamo da je neko baš takav? Logično, ima fakultetsku ili doktorsku diplomu! Dakle, u ovom slučaju, mera adaptivne vrednosti je papir. Mogućnosti za dostizanje ovog cilja su, sada, značajno raznovrsnije – možete pošteno zaraditi svoje zvanje kroz učenje i usavršavanje, a možete i isfolirati celu stvar i prečicom doći do željene medalje. Sa stanovišta društvene adaptivne vrednosti u formi papira, potpuno je svejedno kojim ste putem krenuli. Iako će, po ovom scenariju, prevaranata biti mnogo, pa samim tim su i mehanizmi njihovog prepoznavanja u zajednici bolje razvijeni, opstanak foliranata u velikom broju potpuno je zagarantovan jer kriterijum posedovanja diplome nije doveden u pitanje. Možemo zamisliti i transgeneracijske posledice ovakvog društvenog ambijenta, a to svakako nije negovanje znanja već sve spretnijeg i efikasnijeg foliranja.

Šta bi, prema ovom „evolucionom“ modelu, moglo preokrenuti adaptivnost dve ponašajne strategije u našim prilikama (scenario broj 2)? Prvo, poštenjačine bi se mogle pobuniti i zahtevati proveru zasnovanosti diploma i objavljenih naučnih radova. Ovaj put rešavanja problema nije previše verovatan iz najmanje dva razloga: 1) adaptivni kriterijum je vezan isključivo za papir i ne postoje mehanizmi, ni akademski, ni privredni, ni politički, koji bi verifikaciju diploma uopšte pokrenuli, i 2) prevaranata i smrdljivih oportunista je previše da bi se dostigla kritična masa poštenjačina za izgradnju procedura koje bi eliminisale prevaru. Ne smemo zaboraviti i sledeću stvar – zbog dugovremenskog negovanja oportunizma i foliranja, upravo su takve individue, čast izuzecima, na najcenjenijim položajima u politici, privredi i akademskoj sferi. Bilo bi previše zahtevati od takvih aktera da uruše sami sebe.

Mnogo verovatniji je drugi ishod u razrešenju ovog stanja. Slinavo foliranje, poltronstvo i neznanje, ma kako bili plodonosni kvaliteti na individualnom planu, nisu održive strategije za čitavu zajednicu. Tome, na kraju krajeva, svedočimo već decenijama kroz rapidno propadanje akademske zajednice, društva i države kojima rukovode kvazidiplomirani partijski hohštapleri ili rektorski poltroni.

Kada konačno dotaknemo dno, biće nam neophodne kompetentne poštenjačine. Pitanje je da li će ih tada biti.

 
Peščanik.net, 24.07.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)