Kao što „Monsters“ („Čudovišta“), prvi igrani film reditelja Garetha Edwardsa iz 2010. godine, nije (samo) priča o vanzemaljskim stvorenjima koja su se sticajem (nesrećnih) okolnosti zatekla na Zemlji, tako ni „The Creator“ („Tvorac“), njegov najnoviji, uglavnom hvaljeni film iz 2023, nije (samo) priča o veštačkoj inteligenciji, iako se kao takav predstavlja u promotivnoj kampanji. „Monsters“ je sf ljubavna priča, a – iz našeg zemaljskog ugla – čudovišna bića iz svemira zapravo su alegorijska predstava o tome šta su glavna junakinja i junak jedno drugom na početku svog putovanja („čudovišta“, dakle), a što na putu treba da prevaziđu da bi se na kraju zaljubili jedno u drugo. Sve u svemu, odličan film: uspela alegorija o zaljubljivanju uprkos svim neizvesnostima koje ono sa sobom nosi. U vezi s tim treba dodati još i ovo: sasvim prikladno, pored toga što ide u žanr sf-a, „Monsters“ se bez ograda vodi i kao horror. A da, zapravo, izvor strave i užasa nisu vanzemaljci nego (ljubavni) odnos između dve osobe.
Kako je to dobro primetila i jasno postavila jedna kritičarka, veštačka inteligencija u Edwardsovom filmu „The Creator“ izabrani je zajednički označitelj za sve „druge“ koji se mogu naći na mestu označenog. Jeste, nešto slično ulozi vanzemaljaca iz „Monsters“. To što je baš veštačka inteligencija na mestu mrskog „drugog“ dug je duhu vremena. Redom će svi kritičari primetiti kako Edwardsov film ulazi u bioskope baš u trenutku kada avet veštačke inteligencije kruži svetom: od straha da su to nova superiorna stvorenja u lancu evolucije od kojih treba da strepi ljudska vrsta, pa do toga da će oduzeti posao ljudima jer su izdržljivija i pouzdanija, a i mnogo jeftinija za održavanje. Između te dve bojazni smešta se čitav niz ne baš do kraja artikulisanih nelagoda u vezi s veštačkom inteligencijom, uključujući tu i strepnju holivudskih scenarista da će zbog veštačke inteligencije ostati bez sredstava za život. Ali, pošto odgleda film, gledalac će zaključiti da se malo šta od tih strahova zaista našlo u priči: tu i tamo tek poneka replika, od malog značaja za priču.
Pomenuta kritičarka uverljivo će objasniti zašto je to tako: da su elaborirani tekući strahovi od veštačke inteligencije, teško bismo na mestu robota u filmu mogli da zamislimo recimo izbeglice. Drugim rečima, strah od robota/androida u filmu više podseća na strah od izbeglica nego na strah od veštačke inteligencije. Ako je tako, onda greše oni kritičari koji filmu zameraju neuverljivu i nerazvijenu priču o veštačkoj inteligenciji. Odgovor na te zamerke je jednostavan: to naprosto nije tema filma, niti je autorova (Edwards je i reditelj i koscenarista filma) namera bila da brani veštačku inteligenciju od neutemeljenih napada. Da ponovimo, u filmu se elaborira „naš“ odnos prema „drugima“ u načelu. Nešto preciznije, odnos Zapada prema proizvoljno izabranim „drugima“. Za kraj ovog pasusa o kritikama na račun filma, treba reći da i oni kritičari koji misle da film ima praznu priču i plošne karaktere, odaju priznanje autoru za izuzetno uspele slike. I oni su uživali u predstavi izmišljenog sveta „Tvorca“.
Recimo zato, već na pola teksta, ko god odluči da pogleda film u bioskopu, neće se pokajati, čak i ako mu se ne dopadnu priča i likovi, te ako budu izneverena očekivanja u vezi s veštačkom inteligencijom. Dvosatno „turističko razglednje“ vizuelno upečatljive distopijske postnuklearne budućnosti užitak je samo za sebe. Međutim, film nudi više od toga. Iako stoji predloženo tumačenje o robotima/androidima kao metonimijskom zamenom za sve „druge“, pa dakle i za izbeglice – da je samo do tog aspekta priče, „The Creator“ bi i dalje bio gledljiv film, ali bi po dometu ipak zaostajao, recimo, za filmom Neilla Blomkampa „District 9“ iz 2009, remek delom na istu temu. Kad smo već kod toga, ako se poredi s filmovima koji tematizuju veštačku inteligenciju – bilo strah od nje kao u filmskim serijalima „Terminator“ i „Matrix“, bilo neprikladan i neodgovoran odnos ljudi prema njoj, kao u izvanrednoj i do sad možda najupečatljivijoj elaboraciji teme veštačke inteligencije na filmu, preradi bajke o Pinokiju u filmu Stevena Spielberga „A.I. Artificial Intelligence“ iz 2001 – „The Creator“ u tom poređenju daleko zaostaje. U tom smislu, kritičari su u pravu. Ali, ne treba ići u tom smeru.
Sam autor nas upućuje na druga dela sa kojim bi da poveže svoj film. Edwards se u „The Creator“ pokazuje kao majstor filmskog pastiša. S jedne strane, očite su reference na oba „Blade Runnera“ (vizuelno više na film Ridleyja Scotta iz 1982, a tematski – priča o detetu – na delo iz 2017. Denisa Villeneuvea). Ali, najupečatljivija/najneočekivanija su Edwardsova filmska podsećanja na kadrove iz filma „Apocalypse Now“ Francisa Forda Coppole iz 1979. Treba se zapitati – šta bi jedna takva referenca mogla da znači u sf filmu, ako je to film o veštačkoj inteligenciji? Edwards po svemu što znamo, nije sklon nasumičnom sklapanju filma. Dakle, zašto reference na rat u Vijetnamu i na filmove koji su se njime bavili? Krenimo zaobilazno ka odgovoru. Ima kritičara koji tvrde da je čitavu američku kinematografiju od dvehiljadite naovamo obeležio napad od 11. septembra. „The Creator“ se sasvim uklapa u jedno takvo shvatanje. Samo što Edwards nije snimio filmsku apologiju osvetničkih akcija Sjedinjenih Država. Naprotiv, „The Creator“ je njihova oštra, bespoštedna kritika. Reference na rat u Vijetnamu, jesu u stvari narativne poveznice između američkih imperijalnih ratova u drugoj polovini 20. veka i osvetničkih ratova koje Sjedinjene Države vode u 21. veku.
Na početku priče, na isti način kako je to Edwards uradio u svojoj verziji „Godzille“ iz 2014, u formi filmskog žurnala dobijamo predistoriju sukoba između (zapadnih) ljudi i veštačke inteligencije. Slično kao u pričama Isaaca Asimova, do jednog trenutka roboti služe ljudima na razne načine i preuzimaju sve više zadataka kao što dobijaju i sve više ljudskih osobina. Ali, u Los Anđelesu eksplodira nuklearna bomba i za to se okrivi veštačka inteligencija. Od tog trenutka, Zapad ulazi u rat do istrebljenja protiv robota/androida. Oni se sklanjaju u Novu Aziju, gde u savršenom miru i skladu žive s lokalnim stanovnioštvom: dele s njima prostor, resurse, obaveze, običaje i veru. (U vezi s tim religijskim aspektom, u bogati niz referenci u filmu, ulazi i prozni predložak za „Blade Runnera“, roman Philipa K. Dicka „Sanjaju li androidi električne ovce“.) Uz pomoć napredne tehnologije, Zapad izvodi oružane akcije na teritoriji Nove Azije i preventivno uništava navodna središta otpora veštačke inteligencije. Navodno, roboti su na pragu da naprave oružje pomoću kojeg će poraziti i zbrisati Zapad. Brzim i razornim udarima, Zapad hoće to da osujeti. To je osnova Edwardsove priče. Sve što je Zapad dao kao opravdanje za svoje akcije, pokazaće se u filmu kao laž. U tom smislu, Edwardsov „The Creator“ bi se stvarno mogao gledati kao antizapadnjačko delo.
Samo što on to nije. Edwardsova priča je opštija od konkretne kritike agresivnih politika Zapada. To je kritika svakog narativa koji iz (samo)viktimizacije prelazi u golu agresiju. U toj ravni, u filmu bi se mogao prepoznati i mnogi domaći gledalac. Na to ćemo se vratiti.
Na toj geopolitičkog pozadini filma razvija se i jedan drugi narativni krak – intimna porodična priča. To je takođe očekivano za sf. Recimo, Villeneuveov film „Arrival“ („Dolazak“) iz 2016. nije (samo) priča o susretu s vanzemaljcima, nego je u stvari i potresna vizija ljubavi roditelja prema detetu: vanzemaljci su tek narativno sredstvo da se opiše paradoks roditeljstva, odnosno bezgranične ljubavi prema detetu. Na tom tragu je i Edwards u „The Creator“. Ta dva nivoa priče, jedan antiimperijalistički i drugi – nazovimo ga tako – roditeljski, spajaju se u motivaciji za rat protiv robota/androida. Dvoje glavnih junaka (igraju ih John David Washington i Allison Janney) izgubili su svoje najbliže u nuklearnoj eksploziji i u ratu protiv robota. On želju za osvetom razrešava kroz novi odnos i zbližavanje s tobožnjim neprijateljem. Njegova antagonistkinja pak ostaje zarobljena u mržnji i zaslepljena željom za osvetom. Ta dva motivacijska toka ukrštaju se u odnosu dvoje junaka prema šestogodišnjoj devojčici – navodno tajnom oružju veštačke inteligencije.
To je uobičajeni pripovedni postupak – prikazivati ljudskost ili bezdušnost karaktera na osnovu njihovog odnosa prema deci (svojoj ili tuđoj, prirodnoj ili veštačkoj, svejedno). Više puta u filmu naglašava se topao odnos robota prema deci, kao i njihova spremnost da se žrtvuju za potomke ljudi. Na drugoj strani, bezdušnost ljudi (sa Zapada) oslikava se u spremnosti da se ubije dete, sve i ako je ono android. (To je poveznica sa Spielbergovim „A.I.“.)
Više kritičara, kako smo već rekli, zamerilo je Edwardsu na šupljoj ili banalnoj priči. Zaista, ništa u njegovom filmu nije novo i neočekivano. (Istini za volju, ima kritičara koji kažu da je novo utelovljenje veštačke inteligencije, jer nemamo ni hladnog Hala 9000 iz romana i filma „Odiseja u svemiru“ Arthura C. Clarckea odnosno Stanleyja Kubricka, ni Terminatora zažarenih očiju, već milu šestogodišnju devojčicu koja uglavnom gleda crtane filmove. Ali oni zaboravljaju Spielbergovog dečaka robota.) Samo što sf zapravo živi od ponavljanja jednih te istih obrazaca i tipova karaktera. Nije stvar u tome da li će neko uspeti da nam prikaže nešto potpuno novo i originalno, jer – sva je prilika da neće. Draž sf-a upravo je u tom ponavljanju i našem odbijanju da te priče do kraja razumemo i prihvatimo. Jer to nisu ni priče o vanzemaljcima, ni priče o budućnosti, ni priče o robotima, nego su uvek priče o nama sada i ovde.
Uzmimo za primer Srbiju. Ona se ovih dana kupa u mržnji i osvetoljubivosti. Šta je banalno u poruci da mržnja redovno vodi u samouništenje?
Peščanik.net, 06.10.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
