Nedavno je Mira Oklobdžija svoj izvrsni članak za FPIF započela analizom Janeza Janše, „slovenačkog Trampa“ iz naslova, koji je uspeo da skrene s puta najliberalniju istočnoevropsku zemlju. Gde, pitala sam se: pravo (desno) u jarak, logično. No u ličnoj mitologiji je pojam „jarak“ kod mene nerazdvojivo vezan sa jednim od najluđih filmova teomaničnog Džona Bormana iz 1974, Zardoz. U tom uistinu savršeno blesavom filmu ogromna kamena Marksova glava leti i pljuje puške, a pokojni Šon Koneri, u apartnom crvenom monokiniju, sa kikicom i crnim visokim čizmicama, u ulozi Zeda, uništava društveni red i vraća istoriju na početak. U opisu svojih prošlih zlodela, navodi i da je „silovao babu u jarku“. Brzak asocijacija nemoguće je zaustaviti, jer su nedavno dva od skoro bratski povezana političara naših sredina, Vučić i Janša, pokazali da se umeju ponašati zaista kao „Brutalci“ iz pomenutog filma, kojima Zed pripada. Obojica su se prema EU, i to upravo prema njenim ženskim predstavnicama, verbalno poneli vrlo slično postupku sa babom u jarku.
Predsednik Srbije se obrušio na EU posle izveštaja u kojem je navedeno šta sve još treba učiniti da bi Srbija postala članica EU. Zedova poza i njegov diskurs bi savršeno odgovarali tom neobično nediplomatskom ispadu. To samo po sebi neće uticati na dalji rad na ulasku Srbije u EU. Ni za Srbiju zadužena slovenačka poslanica Tanja Fajon neće prestati da radi svoj posao. U EU je poznata kao neko ko je uspešno radio na priznavanju nezavisnosti Kosova, što je dobra preporuka za sadašnje približavanje Srbije Evropi – u njenom je interesu da ponovo uspe. Poslanica Fajon učiniće sve da odgovori svom zadatku u EU, bez obzira šta predsednik Srbije ima o tome da kaže. I naravno, ipak postoji nada da će Srbija ući u EU sa drugim predsednikom. Promišljajući sve aspekte tih za Srbiju ključnih perspektiva, predsednik je još pre novog razvoja događaja zabrljao sve što je mogao u vezi sa Tanjom Fajon, odnosno sproveo je brutalcijevsku politiku tipa baba u jarku. „Ta Tanja Fajon“, nazvao ju je, i zatim zapretio da će obavestiti „sve međunarodne organizacije“ o tome da je dotična ukrala jevrejsku vilu, i šta povodom toga treba da se uradi na planu globalne zakonitosti i pravde, valjda. Interpol? UN? FIFA? UEFA? KFC? Ko će ga znati, u širokoj akciji vraćanja jevrejskog vlasništva, posebno raširenoj u Srbiji, to bi mogla biti prva uspešna međunarodna kaznena ekspedicija. Dragoceni podatak o drskoj krađi vile u kojoj je sedište partije SD, a ne boravak Tanje Fajon, predsednik Vučić dobio je od medijskog centra Janeza Janše. Za one koji ne poznaju lokalne tračeve, reč je o vili porodice Moskovic u Ljubljani, u kojoj je smeštena SD, Socijal-demokratska stranka, koju predvodi Tanja Fajon. Ona je rođena dosta vremena posle rata i politike uređivanja vlasništva. Vila je posle rata vraćena preživelom članu porodice, on ju je prodao državi, stranka SD ju je preuzela od države. Da biste poverovali posrednicima trača, kao i da biste sami u pravednom besu pokucali na vrata prve međunarodne institucije koju ugledate, treba uz narativnu osnovu dodati još mnogo isključivo komunističkih zlotvora na svakom koraku i iza svakog ćoška. Preporučuje se takođe da se nikako ne upitate ko je denuncirao porodicu Moskovic, predao ih Nemcima i zapečatio njihovu sudbinu. Najverovatnije komunisti… U svakom slučaju, lep primer kako najviša vlast u državi umesto u Evropu zavija u jarak.
Predsednik vlade Slovenije je, skoro simultano, obavio svoj posao. Predsedavajućoj grupe Evropskog parlamenta za praćenje poštovanja demokratije, vladavine prava i osnovnih prava (DRFMG) Sofiji Inetfeld priredio je brutalcijski ispad: Na trećem zasedanju ove grupe sa temom medijske situacije u Sloveniji, Janša je trebalo da sa ministrom za kulturu Vaskom Simonitijem bude prisutan preko video veze. Pre toga je nekoliko puta hteo pa nije hteo da dođe, i konačno je svim njegovim željama udovoljeno. No, ne lezi vraže, Janša je hteo da debatu započne svojim videom, koji mu je pripremila njegova medijska služba. Sofija Inetfeld to nije dopustila, a i zašto bi – trebalo je razgovarati, a ne mučiti članove grupe i publiku propagandnim materijalom. Pošto joj je više puta upao u reč, predsednik vlade je naprosto prekinuo vezu, a ministar se nije ni pojavio. Zatim su sledili besni tvitovi, sa vređanjem, pominjanjem privilegovanih birokrata, pa i gore, ruženjem celokupne EU – sve skoro isto kao i srpski Zed. Sudbinski video, amaterski propagandni proizvod, u kojem su krivci čak i deca i unuci komunista, morao je ubediti evropske poslanike mnogo bolje od bilo kojeg lokalnog očajnika koji se trudi da objasni stvari. Jer, niko glupost ne može da prikaže bolje od gluposti same. Najveći problem je to što bi isti Janša, ostane li na vlasti, bio šestomesečni vođa EU od jula ove godine… Problem izvesno nije u kritikovanju EU, pa niti u neobičnom ponašanju najviših predstavnika vlasti – setimo se samo Junkersa, poljskog desničara na simsu a bez gaća, i sličnih slučajeva. Problem je jedino u nanošenju štete građanima.
Dva Zeda su zavila u jarak i tamo simbolično silovala babe. Pre toga se tako ponašao još jedan Zed, Boris Džonson. Građani sve tri države pokušavaju da se izvuku iz jarka – nadajmo se.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
