Vratimo se još jednom već ozloglašenoj izjavi Velimira Ilića: „Vi idete Karađorđu u posetu u Orašac, a poziv šalje Rasim Ljajić… To je vređanje dostojanstva ove države, Karađorđa, uvreda za sve što je srpsko.” Reagovala je skupštinska uprava, Vlada, predsednik republike i tužilaštvo, NVO, mediji… Rekli su da je to govor mržnje, gaženje principa ravnopravnosti, kršenje Ustava, krivično delo. Tačno, ali ta izjava podstiče na još jednu dodatnu, istorijsku analizu.

Može se naći srž načina mišljenja koje je Srbiju tokom devedesetih godina dovelo do najniže tačke njene istorije. U ropcu ratova za jugoslovensko nasleđe, Srbija je izgubila teritorije za koje je njena elita verovala da treba da joj pripadaju, osramotila se, izgubila poverenje susednih naroda i sopstvenih nacionalnih manjina. Važan deo uzroka koji su doveli do tog sveukupnog poraza nalazi se upravo u tipu istorijske svesti koji je pokazao poslanik Ilić. I to u dve ključne tačke koje su najuže povezane: shvatanju istorije i odnosu prema „drugom”

Rekavši da ide u posetu Karađorđu, Ilić je pokazao da prošlost vidi u mitskoj matrici u kojoj vreme ne prolazi, u kojoj se ništa ne menja. Preci, savremenici i potomci žive zajedno, u istorijskom prezentu. Istorija nije proces, ona je okamenjeno vreme. Kosovska bitka još uvek traje, a Turci su svuda oko nas. Iz toga proizlazi da naši sugrađani muslimanske veroispovesti ne mogu biti ravnopravni: oni su istorijski neprijatelji, pa prema tome, čitano u ključu nepromenjivosti – večiti. U istoriji koja stoji, mi smo pobednici, pa oni ne mogu biti, niti postati, jednaki. Ako nisu jednaki, oni su, posledično, ispod nas, manje vredni, istorijski gubitnici. To tumačenje odnosa među narodima osnova je socijalnog darvinizma – učenja o jačim i slabijim, boljim i gorim narodima, građanima prvog i drugog reda.

Takvo tumačenje istorije u najužoj je vezi s porazima Srbije u 90-im godinama. Zbog toga tek dekonstrukcija tog načina mišljenja o istoriji, koji se često može naći i u školskim udžbenicima, može Srbiju izvesti iz začaranog kruga u kome sama sebe drži i u kome dalje može uspešno ređati samo svoje neuspehe.

Blic, 16.02.2009.

Peščanik.net, 16.02.2009.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)