ptica nacrtana kredom na zidu
Foto: Predrag Trokicić

Desilo se nešto iznenađujuće. Pošto je oko desetak stranaka i grupa objavilo bojkot nedemokratskih izbora, to je prilično uznemirilo i potreslo narcisoidni i autoritarni režim Aleksandra Vučića. I dovelo do toga da Vučić svećom traži opoziciju i baca udicu gde god se može upecati neko ko bi mogao da izigrava opoziciju, naročito grupe koje pripadaju bojkotašima. Jedan poen je već zabeležen i na izbore će izaći registrovana organizacija 1 od 5 miliona, pošto je nekoliko mladih organizatora protesta izlobirano da pređe na izbornu stranu. Privukli smo ih i oni će izaći na izbore – prosto su stvoreni da naprave konfuziju. Bili su njihovi a sada su naši, sigurno će ih „šetači“ prepoznati kao svoje, a tu je i ono bapsko „toliko dugo smo čekali mlade“. Pa evo, sada su tu i naši mladi.

Inženjering radi 24 sata na montiranju „satelitske opozicije“, pa se u toj raboti šematski imitira pravi višestranački sistem: jedni se raspoređuju na ekstremno desno krilo, drugi na „građanističko“ i u super „evropski“ tabor, a u centru će se smestiti Vučić i SNS. Evropsko krilo predvode disidenti iz DS-a, koji su se priključili udarnoj grupi koju režim već dugo sprema da sruši bojkot i o istom trošku dokrajči Demokratsku stranku i opasnu nameru o njenom ujedinjenju. Ova odgajana grupa se već duže vreme redovno okuplja, a sastavljena je od poslanika sadašnjih i bivših kojima je najviše stalo da se vrate u parlament, na svoje radno mesto i privilegije. Većina nema gde nego u Skupštini da se zaposli, a mahom se radi o članovima DS-a, SDS-a i starog LDP-a. Reč je o grupi koja se pojavila pod nazivom Srbija 21 i koja se pre izvesnog vremena oglasila Deklaracijom o EU, a predvode je devojke iz DS-a Gordana Čomić, Nataša Vučković, Vesna Marjanović i Aleksandra Jerkov, a tu su i Marko Đurišić, Nenad Konstantinović, slučajni posmatrači i bivši poslanici LDP-a. Ova grupa je smišljena tako da u srce pogodi bojkot, što u prevodu znači da se jednom i za svagda uništi Demokratska stranka. Neoradikali na čelu sa Vučićem ne mogu da je podnesu u bilo kojoj formi, čak ni u zagrobnoj, koliko zbog toga što ne podnose demokratiju, tu zapadnu izmišljotinu, ali i kao potencijalnu konkurenciju, jer samo njena obnova bi mogla da izrodi alternativu autokratskom režimu Aleksandra Vučića. Što ne odgovara ni nekim opozicionim strankama.

Kako se Gordana Čomić pojavila u Skupštini i dala signal da se nekoliko poslanika iz DS-a i grupa Srbija 21 spremaju za izbornu kampanju, odjednom su neoradikali počeli da hvale Demokratsku stranku. Ko bi verovao da će Martinović izjaviti da žali što DS neće izaći na izbore, jer je to stranka koja „ima reputaciju i dugu političku tradiciju“. Komplimenti za hrabrost Čomić pljušte sa svih strana, od Brnabić do Maje Gojković. Bivši predsednik DS-a Bojan Pajtić je ovu situaciju preveo ovako: „Niste više ološ, izdajnici, žuti lopovi, samo nam dajte legitimitet, please.“

Da bi se upakovala opozicija koje nema (ona prava je u bojkotu), spušten je cenzus sa pet na tri posto, jer je bilo jasno da nijedna stranka sem SPS-a, SNS-a i možda radikala ne može da pređe cenzus od pet posto. Sve izmišljene i stvarne strančice, pokreti i grupice, koje bi na izbore, ni u snu ne mogu da pređu cenzus od pet posto. Pošto Vučić nikako nije voleo sebe da vidi kao Lukašenka, niti da se obelodani da bi Skupština imala samo tri stranke, sve iz devedesetih godina i sve tri u tajnoj ili javnoj koaliciji, on nije želeo da se nađe u nezgodaciji ako ga Angela Merkel pita odakle ta Skupština iz devedesetih, odakle taj bojkot… Izlaz je nađen u spuštanju cenzusa i montiranju šarenila u Skupštini koje će obezbediti legitimitet i visoku pobedu SNS-a i Vučića.

Cela ova tarapana je u funkciji sprečavanja da Srbija crno na belo dobije jednostranački parlament sastavljen od režimskih stranaka. A to je naša realnost. Pod hitno se mora sakriti da se Srbija zapravo vratila u jednopartijski sistem, o čemu je prvi javno govorio poznati sociolog i istraživač Srećko Mihajlović. To je rečeno povodom vesti da je SNS najveća partija u Evropi po broju članova u apsolutnim brojevima; ona broji 646.000 članova, što je više od ukupnog broja članova u 21 zemlji EU. Mihajlović je zaključio da njena veličina nije samo brojka, nego da „njen vrh i njeni trabanti imaju celokupnu vlast u Srbiji“.1

Otuda ovoliko uznemirenje režima. Koliko će režija „normalnog“ srpskog parlamenta uspeti, od toga zavisi reputacija Vučića u inostranstvu. On održava dobre veze sa zapadom i po tome se razlikuje od svoje radikalske familije. Vučić je nastavio politiku DS-a da Srbija ide ka članstvu u EU i kao uslov za to morao je prihvatiti rešenje za Kosovo. Zato mu ne bi odgovaralo da ovi izbori pokažu da on sve vreme vodi dve politike koje nisu usklađene i uzajamno se poništavaju. Spoljna politika je nominalno proevropska (u kombinaciji sa „vojnom neutralnošću“ koja se oslanja na Rusiju), dok je unutrašnja politika radikalska, odnosno antievropska i antidemokratska. Otuda problem sa demokratskim izborima, nepostojećom opozicijom i tendencijom ka jednopartijskom sistemu.

Između dva autoritarizma

Postavlja se pitanje zašto je nastala ova neobična situacija, koju neki nazivaju političkom krizom u kojoj se zapravo traga za opozicijom koje više nema. Na prvu loptu odgovor je jednostavan, i sveo bi se na bojkot izbora koji je formiranjem Saveza za Srbiju i još nekoliko bojkotaških stranka doveo do manjka opozicije. Tu se može stati, ali znamo da su uzroci mnogo dublji i brojniji, i zahtevaju opsežna istraživanja. Ja sam koristila jedno takvo.2 Tu se tvrdi da su vodeće petooktobarske stranke, koje su između sebe održavale ravnotežu i smenjivale se na vlasti na slobodnim izborima (prethodno su se zajednički izborile za demokratiju i protiv Miloševićeve autokratije), a to su DS i DSS (prva liberalna, a druga konzervativna), poražene do uništenja. Na vlast je došla njihova opozicija, stare Miloševićeve antidemokratske stranke.

Kako se to dogodilo? Petim oktobrom je dokrajčen Miloševićev autoritarizam, uvedena je demokratija, doduše ne u punom smislu liberalne demokratije koja podrazumeva vladavinu prava. Porazom petooktobarskih stranaka, po mišljenju Nebojše Vladisavljevića, demokratija u Srbiji je doživela slom. Srbija se od jednog, onog Miloševićevog autoritarizma, posle samo jedne decenije našla u Vučićevoj autokratiji. Još jedno krupno pitanje koje čeka odgovor je i zašto je Srbija tako brzo doživela demokratski slom, te zašto se demokratija i put ka EU nije održao i učvrstio, nego su stare socijalističko-radikalske snage preuzele vlast i napravile autokratsku tvrđavu. Po Vladisavljeviću do toga je došlo tako što je ravnoteža između DS-a i DSS-a nestala povlačenjem DSS-a nakon proglašenja kosovske nezavisnosti. Kormilo je preuzela Tadićeva DS i njeni koalicioni saveznici, tako da vlast više nije bila kontrolisana. A u opoziciji nije bilo demokratske alternative, već samo neoradikali (SNS) koji su bili najjača stranka, radikali i socijalisti. Zbog neformalnih odnosa u vlasti, što je u srpskoj politici uobičajeno, horizontalne tj. kontrolne institucije su oslabile, pa je sistem skliznuo u oblik delegativne demokratije, što ga je učinilo još ranjivijim. Takvu demokratiju karakteriše slabljenje institucija, uz zadržavanje samo izbornih uslova, pa se demokratija istanjila do poslednjeg i najtanjeg uporišta.

Vladisavljević kaže da ukoliko gledamo iz pesimističke perspektive, demokratizacija dvehiljaditih bila je samo „privremeni otklon od kontinuiteta autoritarizma“, te je uspon i pad demokratije „čvrsto omeđen padom jednog i usponom drugog autoritarnog režima – Miloševićevog i Vučićevog“. Vladisavljević tvrdi da su se posle Hladnog rata umesto starog komunističkog autoritarizma pojavili novi oblici autoritarizma, koji su podrivali demokratizaciju u tim zemljama do koje je došlo posle pada Berlinskog zida. Autoritarne snage nisu nestale i ometale su početne korake ka demokratizaciji koristeći teške ekonomske i socijalne probleme. Tako je ponovo dobijen hibridni sistem takmičarskog autoritarizma u kome su izbori fasadni, što je tipično za Miloševićevo i Vučićevo vreme, s time što je ovaj drugi u tome bio još veštiji. Vladisavljević kaže da se taj hibridni sistem ne zasniva na restriktivnim zakonima, već na neformalnim odnosima, na širokom klijentelizmu i korupciji, a počiva na jednoj dobro organizovanoj stranci i popularnom vođstvu, što zatim evoluira ka ličnoj i porodičnoj vlasti, a drugi put (u Vučićevom izdanju) se odvija „uz medijsku glorifikaciju sveprisutnog vođe“. Po oceni autora, Miloševićev autoritarizam je bio represivniji, a Vučićev manipulativniji. U zaključku Vladisavljević kaže da je slom petooktobarskih stranaka posle smene vlasti dugoročno oslabio demokratsku opoziciju. A i njeni ostaci nisu krenuli dobrim putem čekajući da se „nešto desi“, umesto da se posvete organizacionom razvoju opozicionih stranaka i terenskom radu kojim bi se sticala podrška građana. „Umesto mukotrpnog i rizičnog terenskog rada i razvoja organizacionih kapaciteta u situaciji sve represivnije vlasti, došlo je do neuverljivih pokušaja ujedinjenja stranačkih vrhova – umesto razvijanja posebnih organizacija i njihovog udruživanja u šire, formalne i neformalne blokove demokratskih stranaka i civilnog društva, da čelu sa vođstvom bez hipoteke ranijih političkih brodoloma“ (str. 337).

Koliko god da je Vladisavljevićevo istraživanje dalo neke odgovore o padu demokratije u Srbiji, on nije uzeo u obzir sadržinske, odnosno dominantne političke narative devedesetih godina, koje petooktobarske stranke nisu promenile, sem što su se ogradile od nasilnih sukoba i donekle relaksirale odnose u regionu. I baš taj dominantni narativ je omogućio opstanak „ratnih stranaka“ (radikali i socijalisti). Po mom mišljenju, opstanak glavne ideje na kojoj se u Srbiji devedesetih utemeljio autoritarizam omogućio je i njegovu obnovu. Na vrhu i u širokoj propagandi opstala je vladajuća ideja svesrpskog ujedinjenja, doduše u skraćenoj izvedbi, pod kojom su vođeni ratovi i počinjeni masovni zločini. Dokle god se ne promeni ova vladajuća i široko dominantna nacionalna paradigma i patriotizam se bude definisao kao „svesrpski“, Srbija će ostati remetilački faktor na Balkanu i daleko od EU. Jer, vladavina nacionalističke ideologije ne ide uz demokratiju i vladavinu prava, u šta valjda nikoga ne treba ubeđivati. Zato alternativa, ukoliko hoće demokratiju, patriotizam mora zasnovati na ideji demokratske Srbije kao dobrom mestu za život, „svesrpstvo“ smestiti u istorijske fijoke, a za Kosovo pronaći dogovor koji suštinski zadovoljava obe strane. U Srbiji takve opozicije još nema, ali će je biti, jer je ona uslov njenog opstanka.

Peščanik.net, 11.02.2020.

BOJKOT IZBORA 2020

________________

  1. Srećko Mihajlović, „U Srbiji je sistem jednopartijski“, Danas, 27.12.2019.
  2. Nebojša Vladisavljević, Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra, Beograd: Arhipelag, 2019.
The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).