Tridesetog septembra 2011. u severnoj oblasti Jemena. Anvar al-Avlaki, američki državljanin i vodeća ličnost Al Kaide na Arabijskom poluostrvu, završio je doručak i zaputio se sa nekoliko pratilaca ka obližnjim vozilima. Pre nego što je uspeo da se odveze, projektil iz bespilotne jedinice kojom je upravljala Centralna obaveštajna agencija pogodio je ovu grupu i usmrtio Avlakija, i još jednog američkog državljanina pakistanskog porekla, za čije prisustvo upravljači letelice nisu znali.

Predsednik Barak Obama je lično odobrio ubistvo. „Hoću Avlakija“, navodno je u jednom trenutku rekao svojim savetnicima, „Ne ispuštajte ga“. Ove predsednikove reči o svom sunarodniku navode se u nedavno objavljenoj i važnoj knjizi o programima ubistava i hapšenja Obamine administracije, pod naslovom „Ubij ili zarobi“ (Kill or Capture), autora Danijela Klajdmana, bivšeg zamenika urednika Newsweeka.

Ovim rečima koje pripisuje Obami, Klajdman govori o čini se prvom primeru u američkoj istoriji da aktuelni predsednik govori o nameri da ubije američkog državljanina, a da taj državljanin nije formalno optužen niti osuđen.

Zakonski proces koji se pominje u prvom ustavnom amandmanu zabranjuje da „bilo ko“ bude lišen „života, slobode ili vlasništva izvan zakonskog procesa“. Obama je odobrio lišavanje života Avlakija pošto je zaključio da se ovaj sveštenik, hvalisavac i kovač zavera, praktično odrekao ustavne zaštite vodeći rat protiv SAD i aktivno planirajući ubistva Amerikanaca. Obama je uz to verovao da će tajni proces koji je administracija vodila za dokazivanje Avlakijeve krivice biti dovoljna zaštita od greške ili zloupotrebe položaja – sve u svemu, da je to dovoljno „zakonskog procesa“ za lišavanje života.

Avlaki je u svakom slučaju bio mračan lik; i sami njegovi snimci sa Jutuba bili bi dovoljni da ga porota osudi na suđenju. Međutim, njegovo ubistvo iz bespilotne letelice predstavlja za zakonski proces isto ono što je predloženi marš neonacista kroz naselje gde je živelo mnogo stradalnika iz Holokausta, u gradiću Skoki u državi Ilinois, predstavljao za prvi amandman, kada je 1977. taj slučaj bio aktuelan. To je primer kad bi najteže zamislive činjenice trebalo da dovedu do trajne potvrde ustavnih principa, što se i desilo u Skokiju. Umesto toga, predsednik Obama i njegovi savetnici otvorili su put ka nasilnim akcijama protiv američkih državljana za naredne predsednike, kada bi činjenice mogle biti mnogo manje ubedljive.

U martu je državni tužilac Erik Holder održao govor na Univerzitetu Nortvestern, gde je pokušao da objasni i opravda Avlakijevo ubistvo, a da čak nije ni pomenuo ime žrtve, navodno zato što bi takva iskrenost narušila državna pravila o poverljivosti. Holderovim argumentima treba posvetiti pažnju. On objašnjava:

„Sad, žalosna je ali nesporna činjenica da neke pretnje sa kojima se suočavamo dolaze od malog broja američkih državljana, koji su odlučili da počine nasilne napade na svoju zemlju iz inostranstva. Prema starim pravnim principima i odlukama Vrhovnog suda nakon Drugog svetskog rata, kao i tokom ovog sadašnjeg sukoba, jasno je da državljanstvo SAD ne znači da takvi pojedinci imaju imunitet i da neće biti na meti. Ali država mora da ima u vidu sve relevantne ustavne odredbe o državljanima SAD – čak i onima koji planiraju ubistva nedužnih Amerikanaca…

Interes nekog pojedinca da ga država neće greškom napasti od naročitog je značaja. Pa ipak je imperativ za državu da se odupre pretnjama koje predstavljaju operativne vođe Al Kaide, i da zaštiti nedužne ljude koji bi mogli izgubiti život u njihovim napadima… Da budem jasan: operacija sa smrtonosnom silom u stranoj zemlji, usmerena protiv američkog državljanina koji je visoki operativni vođa Al Kaide ili srodnih snaga, i koji je umešan u aktivno planiranje ubistva Amerikanaca, bila bi zakonita makar u sledećim okolnostima: prvo, vlada SAD je utvrdila, nakon detaljnog i pažljivog postupka, da taj pojedinac predstavlja aktivnu pretnju nasilnog napada na SAD; drugo, hvatanje je neizvodljivo, i treće, operacija bi bila izvedena u skladu sa odgovarajućim zakonima o ratnim principima.“

Teško bi bilo nabrojati na koji su sve način Holderovi argumenti uznemirujući. Uopšte, masovna ciljana ubistva ne-Amerikanaca povezanih sa Al Kaidom tokom prvog mandata Obamine administracije postavljaju mnoga pitanja o legalnosti i transparentnosti. Klajdmanove reportaže, međutim, skreću nam pažnju na jednu oblast o kojoj se retko govori, gde se čini da je Obamina administracija prošla pravo kroz ustavnu barijeru. Radi se o drugom od tri Holderova uslova za ubijanje američkog državljanina koji je pristupio Al Kaidi i aktivno planira ubijanje Amerikanaca – to jest, „hvatanje je neizvodljivo“.

Klajdmanove reportaže govore o tome da je naslov njegove knjige možda pogrešan. „Ubij ili zarobi“ asocira nas na scenu gde Obama i njegovi antiteroristički savetnici uporno vode mukotrpne rasprave da li da onesposobe osumnjičene za terorizam bespilotnim letelicama „predator“, kao u slučaju Avlakija, ili da pošalju specijalne jedinice ili lokalnu paravojsku da zarobi osumnjičenog i dovede ga na suđenje. U stvari, iz ove knjige je jasno da je Obamina administracija redovno donosila zaključak – skoro rutinski – da hvatanje osumnjičenih izvan Avganistana (gde postoji prijateljska vlada i razvijeni zatvorski sistem) nije izvodljivo.

Prema Klajdmanu, Obamini savetnici su zaključili, na primer, da je rizik stvaranja političkih potresa u Jemenu dovoljan razlog da se tamo ne pokušava hapšenje sa, na primer, specijalnim jedinicama na terenu – kao da Jemen već nije država trajnih političkih potresa.

Zaštita američkih vojnika od moguće pogibije ili povrede tokom rizičnih operacija zarobljavanja predstavlja drugi razlog zašto je odlučeno da je bolje ubiti Avlakija iz daljine. Naravno, vojnici ne treba da se izlažu nepotrebnom riziku ako nema načina da se pošalju snage koje mogu da se zaštite tokom pokušaja hvatanja. Međutim, komandanti specijalnih jedinica sigurno bi smatrali da je odbrana američkih ustavnih principa dovoljan razlog za preuzimanje bar nekog fizičkog rizika, kao što se policajci rutinski izlažu riziku strpljivo opkoljavajući kuću osumnjičenog za ubistvo, pokušavajući da nagovore osumnjičenog da se preda, čak i kad bi za same policajce bilo bezbednije da dignu kuću u vazduh.

U Klajdmanovoj priči još više uznemiruju dokazi koji govore da Obamina administracija naginje ka ubijanju osumnjičenih za terorizam, jer ne veruje da postoji politički isplativ način da im se sudi. Federalna suđenja osumnjičenima za terorizam izazivaju salve kritika od strane mnogih republikanaca, iako je Bušova administracija uspešno sudila velikom broju istaknutih terorista u federalnom sudu. Vojne komisije, koje je Obamina administracija nevoljno prihvatila kao najmanje lošu alternativu federalnim suđenjima, nepopularne su kod zaštitnika građanskih prava i evropskih saveznika, iz dobrih razloga, zbog njihove relativno slabe zaštite okrivljenih. Ali može li politička nelagoda oko ovog izbora sudnica biti dovoljan razlog za gaženje petog amandmana, u slučaju ubistva američkih državljana kao što je Avlaki? Zar primena zakonskog postupka u svakom pojedinačnom slučaju ne zahteva neko nesvakidašnje saznanje predsednika da hvatanje nije moguće? Zar ne bi trebalo da se teži hapšenju, kada je u pitanju američki državljanin?

Možda je ono „Ruke uvis!“ samo holivudska romantična verzija kako su šerifi upozoravali osumnjičene za ubistvo da se predaju i izađu pred sudiju na Divljem zapadu, ili kako su agenti FBI upozoravali zabarikadirane pljačkaše banaka da se predaju pre nego što budu ubijeni. Pa ipak, postoji razlog zašto su ove reči postale kliše: zvučale su pravedno čak i usred napetih scena, gde postoji rizik i mogućnost iznenadog nasilja.

„Za mene, nedostatak bespilotnih letelica jeste što nema nikog na terenu, a ako ta osoba podigne ruke, nema kome da se preda“, rakao je penzionisani zamenik šefa generalštaba, general Džejms Kartrajt novinarki Tari Mekelvi početkom ove godine. „Što je još gore, sa letelicom „predator“, vi to u stvari gledate. Vidite ga da podiže ruke.“

Holder i drugi pravni stručnjaci Obamine administacije poručili su Kongresu da su ubeđeni, nakon brojnih analiza poverljivog materijala o osumnjičenima za terorizam, da se tajni proces Obamine administracije za stavljanje vođa Al Kaide na spisak za odstrel sprovodi pažljivo, legalno i nepogrešivo – iako je određeni broj pogrešnih ubistava javno dokumentovan.

Nijedan od Obaminih pravnih savetnika nije svedočio o tome kakvi tajni sistemi i poverljivi pravni memorandumi možda postoje za procenu, u slučaju osumnjičenih američkih državljana u inostranstvu, da li je hvatanje izvodljivo. Kongres ima ovlašćenje da takve izjave stavi na uvid javnosti. On to mora da pokuša; sada je već jasno da ih Obamina administracija neće objaviti dobrovoljno. Da li je „ubij ili zarobi“ politika, ili su te reči samo paravan za politički unosna ciljana ubistva?

Steve Coll, The New Yorker, 02.08.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 11.08.2012.

TEMA – NAŠ TERORIZAM