U jednoj epizodi neke od namnoženih serija o forenzičarima koji, služeći se naukom i naučnim dostignućima, pomažu policiji u razrešavanju bizarnih ubistava, priča počinje u jednom neverovatnom njujorškom restoranu u kojem, ako ste radi, možete pojesti neke od najodvratnijih oblika zemaljskog života: insekte, bube, gliste, zmije, morske plodove – i to žive (za gadljive nesto od toga može se ispohovati, jel’). Specijalitet nad specijalitetima je omanja, ali živa hobotnica (it. piovra). Ona se konzumira na sledeći način: naročitim štapićem koji se, verovatno, rastapa u našoj utrobi, hobotnicu najpre zeznete, odnosno štapić postavite tako da ga ona obuhvati svojim pipcima, posle čega je hitrim pokretom, onako primljenu na štapić i živu (samo zeznutu), sručite niz grlo, a želudačni sokovi obave ostalo. Ovde se po strani mora ostaviti rasprava o ukusima i uživanju u jelu, a treba još dodati da je namotavanje hobotnice na štap veština koja se mora veoma dobro naučiti, jer konzumiranje žive hobotnice ne samo što je, hm, malo neobično, nego može da bude opasno.

Sada na scenu stupaju forenzičari koji u ždrelu mrtve devojke pronalaze, naravno, hobotnicu (iz uva će, u međuvremenu, da joj izmili i neopisivo odvratna, ali jestiva buba sa gomilom nogu, no to sa ovim tekstom nema veze). Uzrok smrti je gušenje, odnosno hobotnica koja je odbila da krotko sklizne niz grlo, nego se, lepo, pipcima prilepila za devojčin respiratorni trakt i ugušila je. Odmah da kažemo: ubica je kuvar. Da bi poravnao račune iz prošlosti odveo je devojku, sklonu inače ekstremnoj ishrani, u sobu, predložio joj je da, uz porciju seksa, proba i porciju žive hobotnice, zatim je namotao hobotnicu na štapić i gurnuo je devojci u grlo, ali je, namotavajući je, namerno to uradio loše, odnosno nije zeznuo hobotnicu. Ova se, naravno, raširila, obustavila dovod vazduha i ugušila devojku. Forenzičari su otkrili u čemu je zez i tip je fasovao zatvor.

E sad… tekuća dešavanja na ovdašnjoj političkoj sceni podsećaju na opisanu epizodu. Tadić i njegova Demokratska stranka upravo pokušavaju da probave neprobavljivo, to jest Dačića i njegovu Socijalističku partiju. Analogija je gotovo savršena: sve što je Tadić dao socijalistima, bilo u vidu ministarstava i mesta u polugama vlasti, bilo u upravnim odborima javnih preduzeća i čemu li već (resor podele plena), neka je vrsta štapića oko koga se socijalisti, poput hobotnice, obmotavaju, da bi sledeći korak bio Tadićev pokušaj da, tako namotane (no, pitanje je da li i zeznute?) socijaliste, proguta. Perspektive su očigledne i bez forenzičara: ili će socijalisti, uz prateću odvratnost i mučninu, nas koji smo navikli na dobro ispečene pljeskavice sa krompirićima, fino da skliznu niz gr’oce, ili će, u jednom trenutku, da ispruže pipke, zaustave disanje DS-a i vlade i tako ih, zajedno sa sobom, usmrte.

Tadić, pak, sada mora da se pokaže dvostruko, ili trostruko veštim: namotavanje na štap je odradio, ali sa živuljkama i morskim plodovima nikad se ne zna. Zato na mala vrata uvodi neku vrstu predsedničkog sistema, menja zakon o vladi, na mesto prvog ministra postavlja ličnost koja neće previše da iritira njegove koalicione partnere, ali i ličnost bez, naizgled, prevelike političke težine (videti na temu „Cvetković“ zanimljiv tekst Dimitrija Boarova u „Vremenu“ od 03. jula 2008.), što, pak, znači da Tadić u svojim rukama koncentriše priličnu faktičku moć (otud i ovaj sumnjivi predlog da u slučaju pat pozicije u vladi odlučuje glas premijera).

Istovremeno, Tadić je bio zaista široke ruke, u trbuhu su mu i Dinkić i Dačić, ali, po prvim pokretima sudeći, čak i uz tu potpuno neverovatnu raspodelu uloga – naime Dačić kao ministar policije, a Đukić-Dejanović chairwoman – čini se da Tadić, ipak, igra tvrdo, odnosno novog ministra je već okružio, kako je to i preporučivao Miloš Vasić, svojim ljudima na mestu direktora policije i zamenika ministra, što bi, ako uspe da preuzme BIA i donekle je dekonstruiše (verovatno bi previše bilo očekivati potpunu dekonstrukciju), moglo da dovede i do prihvatjivih učinaka.

Doda li se tome da je DS, posle žestokog pritiska i opozicije i javnosti, povukao predlog o priključivanju ministarstva manjina ministarstvu pravde, a što, pak, u ekstremno optimističnoj varijanti, znači da vladajuća koalicija neće pokušavati da po svaku cenu progura idiotske i štetne zakone, priča sa gutanjem hobotnice ne mora da se završi letalnim gubljenjem daha.

Najzad, uza svu koncentraciju moći, Tadićeva je pozicija daleko od udobnosti, što zbog prisustva dva nezgodna igrača u samom trbuhu njegove konstrukcije, što zbog kolebljive parlamentarne većine, što zbog prepletenog sistema kontrole na gotovo svim segmentima vlasti. Razume se da ni Dinkić ni Dačić nisu svetski prvaci u čistoti ruku, ali bolje je imati bilo kakve instance kontrole, nego ih nemati, što uz napeto oko javnosti i snažnu opoziciju može da nagna Tadića i na odlučne poteze u čišćenju, ili barem obuzdavanju sopstvenih redova.

Tadić će, dakle, morati da igra tvrdo: moraće da proguta hobotnicu i na političkom i na ekonomskom planu. Čudno izgleda, ali sva je prilika da će neke od najvažnijih političkih odluka, poput seta zakona za priključenje Evropskoj Uniji, verovatno i hapšenje vesele haške družine, lakše da odradi, nego sve ono što ga čeka na ekonomskom i socijalnom planu. Jer, ako se Tadić izborio za to da Srbija ne izgubi šansu u zmijskom zagrljaju radikala i Koštunice, mora se potruditi još toliko da se u narednom periodu oni ne povampire.

S druge (hobotničine) strane, Dačić je ušao u racionalni poredak interesa, što bi značilo da više ne može nazad, odnosno on za birače počinje da se bori na terenu koji, do sada, nije bio njegov. Odlukom da uđe u koaliciju sa DS, Dačić je svoju partiju, najzad, uveo na teren političkog. SPS je do sada prebivao u muljevitom pojasu na granici predpolitičkog i političkog, dakle u nekom nacional-socijalističkom blatu bez jasnog okreta prema interesu. Sada je interes, odnosno racionalnost odluka i njihovo sprovođenje osnovni kriterijum Dačićevog (pre)bivanja na političkoj sceni.

Širenje pipaka u grlu smelo bi se dogoditi samo u slučaju da Tadić počne da pravi epske gluposti. Drugim rečima, Dačić bi na mestu ministra sile morao da radi kao crv u trešnji, da se reši barem nekih od odvratnosti, koje se vuku još od kada je bio na vlasti uz skute Miloševiću, da se postara da u javnosti ostavi utisak solidnog tipa na koga se zajednica može osloniti, čime stiče šansu da preživi i naredni izborni turnus.

Isto važi i za njegove ministre. Paradoksalno, ali koliko god se Dačić upinjao da pokaže kako je prethodna vlada došla, u stvari, na njegove, odnosno Miloševićeve pozicije (što je, uostalom, tačno kada je Koštunica u pitanju), sada će Dačić morati da bude veći dosovac od samoga DOS-a. On, naime, više nema šta da izgubi, naročito ne biračko telo koje više ni ne postoji, pa zato sada mora da stvara novo. Utoliko je, uprkos graktavom horu komentatora patriotskog filinga, izabrao dobro, jedino moguće rešenje: u kombinaciji sa radikalima i Koštunicom takođe bi izgubio svoje biračko telo, ali ne bi imao nikakve šanse da se bori za novo.

Ovako, on može da pikira na deo radikalskog korpusa, uz nadu da će sačuvati i nekoga iz sopstvenog biračkog tela. Nema nikakve sumnje da hobotnici iz slike s početka teksta ni malo nije lako: ili će pokušati da ubije organizam od koga živi, pri čemu je i filmska hobotnica u boljem položaju od Dačića, pošto nije jasno da li bi, ako bi zatvorio disajne puteve DS-a i vlade, ubio Tadića (u političkom smislu, naravno), ali bi sebe ubio sigurno, ili ga čeka želudačna kiselina.

Treća varijanta je da se obmota oko onog štapa i da ne talasa previše, nadajući se da neće biti progutan. Kako god, dok ova vlada bude trajala i Dačić će imati šansu. Najdalje za četiri godine – rok u koji je teško poverovati – SPS više neće postojati, ili će opstati na političkoj sceni kao mala partija socijal-demokratske orijentacije. A opstaće samo ako ovoj vladi pomogne da na socijalnoj ravni, mnogo više no na bilo kojoj drugoj, situaciju napravi ako ne mnogo boljom, ono barem podnošljivom. To je način da obnovi svoje posustalo biračko telo.

 
Peščanik.net, 05.07.2008.

Leave a Reply