Američka klasa koja oblikuje javno mnjenje već mesec dana s užasom posmatra kako Elon Musk i njegovi patuljci provaljuju u mašinska postrojenja federalne administracije. Mladići s podrugljivim osmesima na profilnim fotografijama i skandalozno tankim biografijama nastupaju kao jurišne jedinice takozvanog Ministarstva za efikasnost državne uprave (DOGE). Šetaju se hodnicima vlasti, šalju cirkularne poruke zaposlenima u federalnim agencijama da ne moraju više da dolaze na posao i preturaju po zaštićenim obaveštajnim izveštajima. Wired je objavio da je jedan od pripadnika DOGE-a, koji je ubrzo dao otkaz zbog rasističkih objava na društvenim mrežama, bar jedan dan imao privilegije pristupa i uređivanja baze sistema plaćanja Ministarstva finansija. Jedan drugi je pre tri godine, kao šesnaestogodišnji pripravnik, dobio otkaz u firmi za zaštitu podataka zbog navodnog odavanja informacija konkurenciji. Kao i izlazak QAnon Šamana za govornicu Senata 6. januara, ovo je Gran-Ginjol spektakl, istovremeno potresan i smešan. Već drugi put u poslednjih pet godina ljudi se pitaju: da li je ovo istina ili oni samo glume državni udar?
Zapanjeni komentatori traže presedane. Cory Doctorow, novinar koji se bavi novim tehnologijama, opisao ih je kao „crnokošuljaše generacije Z s frizurom u obliku brokolija“ koji jurišaju na neprijateljske institucije kao da su nekakav Tesla Jugend. Sociolog Ho-Fung Hung ih vidi kao crvenu gardu GitHub kulturne revolucije koja se sukobljava s partijskim vođstvom u ime ispravnog čitanja vođinih tekstova. Ekonomista J.W. Mason poredi njihove postupke s komadanjem bivše sovjetske države 90-ih godina – privatnom pljačkom pod patronatom stranaca. Sam Musk je upotrebio omiljeni mim krajnje desnice i poručio da „za pobedu u bici nije potrebno mnogo Spartanaca“.
Nijedna od analogija nije naročito uverljiva. To je zato što smo svedoci nečega sasvim novog: to je približavanje tri tipa politike koji nikada nisu u isto vreme bili tako blizu centara moći. U pitanju su projekti koji stižu s različitih, ali povezanih mesta: neksus Wall Streeta i Silicijumske doline s njihovom startap kulturom i problematičnim zaduživanjem; konzervativni trustovi mozgova koji ratuju protiv nasleđa Nju dila; i ekstremni digitalni anarho-kapitalisti i desničarski akceleracionisti onlajn sveta. Unutar nove administracije svaka od tih grupa pokušava da osigura ishode koje želi. Prvi traže smanjenu državu posvećenu uvećanju profita od investicija; drugi žele zarobljenu državu koja odustaje od socijalne pravde; treći, koji imaju najdramatičniji program, žele potpuno ukidanje države i prepuštanje njenih ovlašćenja konkurentskim projektima decentralizovane privatne uprave. Pitanje je koliko ove tri instance mogu sarađivati između sebe i jačati jedni druge. Buduće stanje državne uprave – to jest Amerike kao zemlje – zavisi od toga koliko će oni biti uspešni u ostvarivanju svojih namera.
***
Najdirektniji presedan za zbivanja u Vašingtonu jeste ono što se dogodilo u sedištu Twittera u San Francisku pre dve i po godine. Kada je posle preozbiljno shvaćene šale bio prinuđen da obavi skupu i glomaznu poslovnu akviziciju, Musk je ušetao u hol sedišta društvene mreže noseći lavabo – što je bila još jedna njegova neuspela šala i poruka da je novi šerif stigao u grad. O tome je već napisano više knjiga. Najkraće rečeno, otpustio je većinu zaposlenih i to je, kao što se i očekivalo, zamalo dovelo do kolapsa platforme. Ublažio je moderaciju sadržaja i tako izazvao širenje govora mržnje, monetizovao algoritam uvodeći model pretplate, dozvolio porno-botove i oterao veliki broj ključnih oglašivača. Ipak, skrolovanje se nastavilo. Twitter i dalje postoji.
Njegovom akvizicijom Twittera – što je bio loš poslovni potez – zagađeno je mesto (već veoma burne) javne debate, a Musk je dobio megafon za sopstvene političke stavove uoči novih izbora. Vrednost kompanije naglo je opala, ali to je samo doprinelo misteriji koju je Musk gradio oko sebe u prethodnoj deceniji, upravljajući s više kompanija uveren da one mogu da funkcionišu čak i kada iz njih „izbriše“ (njegova omiljena reč) veliki broj zaposlenih.
Različite verzije iste prakse – poznate kao „svođenje na pravu meru“ (rightsizing) – već su standard u američkom kapitalizmu. To obično podrazumeva sticanje vlasništva nad kompanijom, izdvajanje i prodaju vrednih delova, uključujući nekretnine i intelektualnu svojinu, i svođenje kapaciteta na minimum na kom kompanija može opstati. Osamdesete godine, kada je Donald Trump sticao ime, bile su vrhunac korporativnih pripajanja, kupovine na kredit i neprijateljskih preuzimanja. To je bilo i vreme uzleta privatnog investicionog kapitala. Kada je prvi put razmatrao mogućnost da se kandiduje za predsednika SAD-a, 1987. godine, Trump je u jednom intervjuu rekao Larryju Kingu da bi Sjedinjene Države „kao korporacija vrlo brzo bankrotirale“. „Da je neka kompanija ili država ikada funkcionisala onako kako danas funkcionišu Sjedinjene Države“, izjavio je iste godine, „to bi se brzo i loše završilo“.
U prvom Trumpovom kabinetu bili su okupljeni veterani problematičnog dužničkog sektora, uključujući ministra trgovine Wilbura Rossa – koga je magazin Fortune nazvao „kraljem bankrota“ – i ministra finansija Stevea Mnuchina. Ovog puta, drugi čovek u Pentagonu je milijarder Steve Feinberg, suosnivač vodeće privatne investicione kompanije Cerberus Capital Management. Bill Pulte, čija privatna investiciona kompanija ulaže u stambenu izgradnju, nominovan je za mesto prvog čoveka koji će odlučivati o stambenom zakonodavstvu. Napuštajući Saveznu trgovinsku komisiju, Lina Khan je upozorila na divljanje privatnog kapitala u novom Trumpovom mandatu i najavila talase pripajanja i profitnog restrukturisanja u sektoru zdravstvene zaštite, što će dovesti do „skoka cena i opadanja kvaliteta usluga“.
Kada ih pogledamo u ovom kontekstu, Muskovi plaćenici više liče na radikalizovane konsultante za menadžment nego na uličare jurišnike. Umesto palica i pajsera oni nose crvene flomastere kojima dele otkaze i oslobađaju se inventara. Musku je trebalo verovati na reč kada je 2021. izjavio da je država zapravo posebna vrsta korporacije koja ima monopol na silu i ne može da bankrotira. Ako su, kao što je tvrdio, u alokaciji resursa privatni akteri bolji od državnih, logično je da državu treba osloboditi suvišnog osoblja i agencija.
Na osnovu ovoga bismo mogli da zaključimo da Musk samo želi da lošu državnu korporaciju učini manje lošom – da uspostavi menadžersku diktaturu, makar privremeno. Takvo tumačenje su prihvatili zakonodavci Demokratske stranke i finansijski kolumnisti koji već dugo koriste analogiju između građana i potrošača i veruju da DOGE uopšte nije loša ideja. „Pojednostavljivanje državnih procedura i smanjivanje rasipne državne potrošnje treba da bude na agendi obe partije“, objavio je kongresmen Jared Moskovitz (D-FL) kada se u decembru pridružio DOGE klubu. „Ako DOGE zaista može da izvede digitalnu reformu američke državne uprave i pritom izbegne korupciju, to je nesumnjivo dobra stvar“, napisala je Gillian Tett prošlog meseca u Financial Timesu. Ovaj koncept je sličan singapurskom modelu suverenog fonda najavljenom pre par dana, kao i nedavno najavljenom velikom federalnom programu investicija u veštačku inteligenciju – kao što je projekat Stargate – u kom treba da učestvuju OpenAI, Oracle i SoftBank. Musk u tom smislu napada državu da bi je spasao.
***
Drugi pristup tumačenju bure u Vašingtonu zaobilazi Muska i okreće se sistematičnijem pristupu koji promoviše Russell Vought iz Agencije za menadžment, budžet i finansijsku zaštitu potrošača, čiji rad je obustavljen prošlog vikenda pošto je otpustio desetine zaposlenih. Kao osnivač desničarskog hrišćanskog trusta mozgova po imenu Centar za obnovu Amerike, Vought je dobio zadatak da napiše poglavlje o izvršnoj vlasti za Projekat 2025 – proizvod zajedničkih napora organizacija kao što su Heritage Foundation, Heartland Institute i Pacific Research Institute, kao i novopridošlica poput Moms for Liberty, Turning Point USA i CRA. Vought i njegovi koautori državu vide kao bojno polje kojim dominiraju levičari. Oni smatraju da je modernu američku administraciju preotela levica da bi zaštitila ono što on naziva „vladavinom kulture ugrađene u državnu upravu“ i takođe „režimom koji se koristi kao oružje da bi se protok novca zaštitio od neprijatelja“.
Konzervativni aktivisti misle da je popuštanje zahtevima javnosti u periodu od Nju dila 30-ih do programa Velikog društva 60-ih godina dovelo do onoga što Vought naziva „tihom revolucijom“, koja je za rezultat imala preraspodelu federalnih fondova različitim društvenim grupama kroz socijalnu zaštitu, afirmativnu akciju i druge programe pomoći. Državu opterećuju neproduktivni posebni interesi: liberalne elite, zagovornici manjinskih prava, nedokumentovani migranti i njihovi saveznici – svi oni žive na tuđoj grbači. Država se pretvorila u čudovište koje otima od privatnih preduzetnika da bi ustoličila menadžersku klasu koja promoviše sekularnu derasijalizovanu homogenizaciju. Vought je izjavio da je Amerika već u „poznoj fazi potpunog preuzimanja od strane marksista“ i da se to mora preokrenuti agresivnim delovanjem, što uključuje „traumatizovanje“ državnih službenika i njihovo tretiranje kao „zlikovaca“, oduzimanje moći od „federalne administracije i vraćanje vlasti u ruke američkih porodica, verskih zajednica, lokalnih organa uprave i država“. Prava transrodnih osoba posebno su osetljiva tema: Vought nema razumevanja za „transrodno đubre koje se pumpa u naše škole i institucije“.
Naučnici koji se bave obradom podataka opominju na potencijalno nepopravljivu štetu koja se nanosi federalnim bazama podataka. Ako konzervativni aktivisti ostvare svoje ciljeve, država neće moći da prikuplja informacije i usmerava poreske dolare na društveno poželjne ciljeve. Po njihovom shvatanju idealne države to nije zauzdani sistem koji pruža potporu privatnom sektoru. Oni državu vide kao Levijatana u lancima, okovanog da ne bi previše izlazio u susret željama stanovništva. Ali balansiranje budžeta nema mnogo smisla ako usput otpuštate profesionalce od karijere, uništavate institucionalnu memoriju i brišete hard diskove. Izgleda da se knjiga Peti rizik Michaela Lewisa (2018), o značaju anonimnih i neglamuroznih državnih službenika, može čitati i obrnuto, kao zbirka recepata za njihovo eliminisanje.
Kao što Steve Bannon ponavlja već godinama, cilj je da se administrativna država razgradi i da se na njeno mesto postavi uprava koja će vladati intenzivno, a ne ekstenzivno. Iza tog projekta stoji prilično stabilan intelektualni rodoslov, od filozofa Jamesa Burnhama, preko anti-poreskog aktiviste Grovera Norquista, do politikologa Mancura Olsona, koji je 90-ih godina državu opisivao kao sedelačku bandu koji ubira poreze od stanovništva radi sopstvenog bogaćenja, a zauzvrat pruža usluge bezbednosti i stabilnosti. (Musk je takođe motivisan strahom od države koja se beskrajno širi. Često objavljuje mimove s Miltonom Friedmanom, daje alarmantne izjave o federalnom dugu i tvrdi da pravila i propisi dovode do skleroze „arterija civilizacije“ – što je metafora preuzeta upravo od Olsona koji je „sklerozu“ koristio da opiše kako demokratija nagriza ekonomske slobode.) Isti pravac mišljenja nastavlja se preko Arthura Laffera i Stephena Moorea, autora Trumpovog projekta poreskih olakšica iz 2017, sve do današnje administracije.
***
Treći projekat koji utiče na tekuće događaje poznat je kao desničarski akceleracionizam. To je izraz koji se obično povezuje s Curtisom Yarvinom, bivšim programerom i pesnikom amaterom koji je dao opširan intervju New York Timesu neposredno posle izbora (Njegov slogan RAGE – Retire All Government Employees / Svi državni službenici u penziju – liči na DOGE). On i britanski filozof Nick Land su slobodno plutajući intelektualci bez institucionalnog zaleđa i samo povremeno se oglašavaju biltenima, člancima i blogovima. Yarvin negira sopstveni uticaj i tvrdi da su njegove ideje ušle u republikanski ekosistem posredstvom ljudi koji već plivaju u „onlajn čorbi“. Ali čak i ako se njihov direktan uticaj ne može jasno pokazati, njihovi stavovi najjasnije izražavaju duh nove tehnološke desnice.
Šta je njihova vizija? Desničarski zagovornici akceleracije razmišljaju o razgradnji postojećeg suvereniteta u nešto što je Yarvin, pišući pod pseudonimom Mencius Moldbug, nazvao „pačvorkom“ privatnih entiteta koji bi u idealnoj situaciji funkcionisali kao neka vrsta tehnomonarhija. Postojeće autokratske države kao što je Dubai mogu poslužiti kao opšti model za razgradnju država i njihovo prestrojavanje u „globalnu paukovu mrežu, s desetinama ili čak stotinama hiljada suverenih i nezavisnih mini-zemalja. Svakom od njih upravljala bi domaća deonička korporacija, bez obaziranja na to šta stanovništvo misli.“ To bi bila mreža decentralizovanih arhipelaga: fortifikovanih čvorišta u strujnom kolu finansija, trgovine i komunikacija. Zamislite centralnu Evropu oko 1000. godine naše ere, samo s letećim automobilima i Starlink internetom. Yarvin je nedavno pokazao suštinu takvog pogleda na svet kada je izrazio oduševljenje Trumpovim predlogom da se Pojas Gaze etnički očisti i ponovno izgradi kao kolonija koju će Sjedinjene Države zaštititi kao sopstveni posed i rasprodati zainteresovanim investitorima – ili njegovim rečima, „prvi korporativni grad zaštićen legitimitetom Sjedinjenih Država: Gaza, Inc. Berzanski tiker: GAZA“.
Akceleracionisti ne žele da državu učine efikasnijom ili da je spreče u preraspodeli dohotka ili propagiranju progresivnih vrednosti. Njihova mantra je „ubrzajmo slom“. Cilj nije da se zver ukroti ili izgladni, već da se ubije. Pristalice te ekstremne ideologije očigledno su u manjini, i zapravo ne znamo da li je Musk jedan od njih, a još manje da li je to Trump. Ali čak i ako im to nije plan, sve što DOGE čini doprinosi razgradnji granica između javne i privatne sfere u upravljanju zemljom. Libertarijanci su dugo posmatrali ograđena bogataška naselja kao laboratorije privatizovane državne uprave i prisećali se kako su red i zakon organizovani na nekadašnjoj zapadnoj granici, tamo gde državne uprave navodno nije ni bilo. Muskov povratak na ideju grada-korporacije osnivanjem kompanije Starbase u Teksasu može se smatrati prvim korakom na putu do sveta u kom će privatni akteri donositi zakone i regulisati jurisdikcije onako kako to odgovara njihovim posebnim interesima.
Hoće li Grenland, Panama, a možda i Kanada postati nove teritorije za izgradnju utvrđenih ispostava i eksperimentisanje s privatizovanim pravom i privatnim investicijama? Trumpov ambasador u Danskoj, Ken Howery, pripadnik je „PayPal mafije“: on i Peter Thiel su osnovali platformu za plaćanja i investicioni fond Founders Fund. Howery je navodno prihvatio poziciju zbog moguće akvizicije Grenlanda. „Pomozite Americi da dobije Grenland“, objavio je Musk kada je Howery imenovan.
U toj paradigmi korporativnih kraljevina države će nuditi koncesije rudarskim i satelitskim kompanijama. To je povratak u 19. vek, kada je William Walker napao Honduras, Englez James Brooke postao „Radža od Saravaka“, a John Munro Longyear iz Mičigena, prema izveštaju Atossa Araxia Abrahamiana, zauzeo delić Arktika i proglasio se za „Kralja Spitsbergena“ na području današnjeg Svalbarda. Ideja o „preduzetnicima kao vlasnicima zemalja“ već je ostvarena u privatnoj enklavi Prospera u Hondurasu. Bivši partner Andreessena Horowitza, Balaji Srinivasan, objavio je nacrt „mrežne države“ za 1,1 milion svojih pratilaca na X-u i opisao svoje „startap društvo“ kao zajednicu ulagača čiji će broj glasova zavisiti od veličine posedovanog udela, a izvršni direktori će biti politički lideri. Prve Trumpove dekrete pohvalio je kao „flotu krstarećih raketa pažljivo naciljanih da istovremeno pogode svaki pojedinačni izvor plave energije, u Sjedinjenim Državama i inostranstvu“.
Kada se na lenjinistički projekat Silicijumske doline konačno slegne prašina, a računari državne uprave osvanu praznih ekrana, državni suverenitet Sjedinjenih Država biće već dobro potkopan. Sasvim je prirodno što takva mogućnost plaši ljude koji još veruju u ustavna ograničenja i potrebu za državom čije funkcije nisu svedene na finansiranje vojske, ulaganja u farme servera veštačke inteligencije i smanjivanje plata pripadnicima pogranične policije. S druge strane, Trumpu naklonjeni posmatrači u tim istim događajima nalaze izvor inspiracije i ushićenja koje je anarho-kapitalistički ekonomista Murray Rothbard osetio posmatrajući raspad Sovjetskog Saveza. Rekao je da je bilo „predivno sopstvenim očima posmatrati umiranje jedne države“.
The New York Review of Books, 15.02.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 07.03.2025.
NOVE TEHNOLOGIJETRAMPOZOIK
