Sve ekonomske podatke najbolje je posmatrati kao naročito dosadan žanr naučne fantastike, ali kineski podaci su još fiktivniji od drugih. Dodajte tome i nekomunikativnu vladu, kontrolisano novinarstvo i veličinu ove zemlje i shvatićete da je teže razumeti šta se događa u Kini nego u bilo kojoj drugoj velikoj ekonomiji.
Međutim, znaci su sada očevidni: Kina je u ozbiljnim problemima. Ne govorimo o nekom malom zastoju, nego o nečem mnogo ozbiljnijem. Čitav način poslovanja ove države, ekonomski sistem koji je pokretao neverovatan trodecenijski rast, dostigli su svoju granicu. Može se reći da će se kineski model zabiti u Kineski zid, i jedino je pitanje koliko će taj udes biti ozbiljan.
Počnimo od podataka, koliko god oni bili nepouzdani. Ono što odmah zapada za oko kada poredite Kinu sa skoro bilo kojom drugom ekonomijom, pored njenog ubrzanog rasta, jeste neravnoteža potrošnje i ulaganja. Sve uspešne ekonomije izdvajaju deo svojih sadašnjih prihoda za investicije umesto za potrošnju, kako bi proširile buduću mogućnost da troše. Međutim, Kina izgleda ulaže samo kako bi proširila buduću mogućnost da ulaže još više. Amerika, koja jeste malo slobodnija, izdvaja 70 odsto svog bruto domaćeg proizvoda na potrošnju; u Kini je taj broj upola manji, dok se skoro polovina BDP-a investira.
Kako je to uopšte moguće? Šta drži potrošnju na tako niskim nivou i kako to da su Kinezi mogli toliko da ulažu a da ih (do sada) ne snađu naglo umanjeni prihodi? O odgovoru na to pitanje sada se vode napete rasprave. Priča koja se meni čini najubedljivijom zasniva se na starom uvidu ekonomiste W. Artura Luisa, koji je tvrdio da države u prvobitnim fazama ekonomskog razvoja obično imaju mali moderni sektor i veliki tradicionalni sektor koji sadrži ogroman „višak radne snage“ – nedovoljno zaposlene seljake čiji je doprinos ukupnoj ekonomskoj proizvodnji u najboljem slučaju marginalan.
Postojanje ovog viška radne snage daje dva rezultata. Prvo, takve zemlje izvesno vreme mogu dosta da izdvoje za ulaganje u nove fabrike, izgradnju i tako dalje, bez umanjenih prihoda, jer mogu da računaju na novu radnu snagu sa sela. Drugo, konkurencija ove rezervne armije radne snage drži nadnice na niskom nivou iako privreda raste. I zaista, čini se da je glavni faktor koji obuzdava kinesku potrošnju činjenica da do kineskih porodica ne dopire prihod od ekonomskog rasta. Deo tog prihoda odlazi politički povezanoj eliti, ali najveći deo jednostavno ostaje u privredi, i to mahom u državnim preduzećima.
Sve je ovo vrlo čudno po našim merilima, ali funkcionisalo je nekoliko decenija. Sada je, međutim, Kina došla do „Luisove tačke“ – prosto rečeno, ponestaje joj viška seljaka.
To bi trebalo da je dobro. Plate rastu; konačno obični Kinezi počinju da uživaju u plodovima ekonomskog napretka. Ali to istovremeno znači da se ekonomija iznenada susreće sa potrebom drastičnog „rebalansiranja“ – što je trenutno moderan žargonski izraz. Investicije sada donose znatno manje prihode i one će posustati šta god da vlada uradi; potrošnja građana mora dramatično da poraste kako bi to nadomestila. Pitanje je da li to može da se dogodi dovoljno brzo da se izbegne ozbiljan pad.
Po svemu sudeći, ne može. Potreba za rebalansiranjem očigledna je godinama, ali je Kina neprekidno odlagala neophodne promene, umesto da podstiče ekonomiju niskim kursom i jeftinim kreditima. (Pošto će neko da postavi ovo pitanje: ne, ovo nije slično politici Federalnih rezervi kod nas.) Ove mere su odložile sudnji dan, ali i doprinele tome da taj dan bude još teži kada jednom dođe. I sada je došao.
Koliko je to značajno za nas ostale? Po tržišnoj vrednosti – što je jedino bitno na globalnom planu – kineska ekonomija je još uvek jedva nešto veća od japanske i otprilike upola manja od SAD ili Evropske unije. Dakle, velika je ali nije ogromna, i u redovnim okolnostima svet bi verovatno lako podneo kineske nevolje.
Nažalost, ovo nisu redovne okolnosti: Kina dolazi do Luisove tačke u istom trenutku kada zapadne države prolaze kroz svoj „Minskijev momenat“, tačku kada prezaduženi dužnici pokušavaju da se povuku istovremeno, pa tako izazivaju opšti pad. Novi kineski problemi su poslednje što nam sada treba.
Mnogi čitaoci su sada sigurno zbunjeni. Do pre neki dan bojali smo se Kineza. Sada se bojimo za njih. Ali naša situacija se nije popravila.
The New York Times, 18.07.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.07.2013.
