Neobična drama Bertolta Brehta Ustavljivi uspon Artura Ui, nedavno uspešno prikazana u Galusovoj dvorani Cankarjevog doma (u koprodukciji sa SNG Drama) na više od deset predstava i svaki put sa dostojno punom salom, sada je na putu za evropsku prestonicu kulture, Maribor. Neobična je u svojoj doslednoj poučnosti – to je pravi Ko je ko nacističke Nemačke i Hitlerovog uspona, precizna mapa mesta i događaja, sa ključevima, uputstvima, putokazima. Po svemu, to bi morala biti pre svega scenski dosadna drama: sa malo zlobe bismo morali čitati osnovno obaveštenje, da ju je Breht napisao čekajući vizu za Ameriku, kako bi Amerikance poučio šta je nacizam i zašto se protiv njega ipak moraju boriti – kao razlog što je drama tako očajno providna: zato da bi i Amerikanci razumeli. A Amerikanci bi, po Brehtovom očekivanju, najbolje morali razumeti gangstersku tematiku… Da li je Breht bio toliko naivan da veruje kako bi veće znanje i informisanost uticali na američku politiku, ili je bio još naivniji, pa je verovao da će američki narod, užasnut nad nacizmom i lakoćom njegovog nastajanja bilo gde (dakle i u Americi), uticati na svoje političare? O tome bi nedvosmisleno govorio naslov drame. Za današnje opšte znanje istorije i stepen informisanosti je verovatno bilo sasvim razumno ostaviti samo trećinu likova i prikazati dramu kao mjuzikl. Predstava, zahvaljujući ovome zamagljivanju prvobitnog oblika drame i naknadnoj težnji za poučavanjem današnje publike, zapravo ponavlja Brehtov postupak. I koliko je u tome poučna?

Brehtova drama zapravo funkcioniše na isti način kao i Aristofanove komedije: zaplet je toliko besmislen i fantastičan (pobeda jednog, najprostačkijeg, najpokvarenijeg, nad bandama preprodavaca karfiola i konačno nad celim korumpiranim sistemom), da publika odmah stupa u neposredne asocijacije i paralele, bez ikakvog problema sa “uverljivošću” zapleta: ništa bolje ne postoji za političku komediju. Paradoksalno, politička realnost se bolje povezuje sa fantastikom. Primera radi, iste godine kad je Breht napisao svoj komad, Čarli Čaplin je napravio Velikog diktatora, u kojem ismeva naciste, a posebno Hitlera. Postupak je sličan Brehtovom – likovi nose imena koja se odmah prepoznaju kao akronimi za realna imena – Adenoid Hinkel (Adolf Hitler), Benzino Napaloni (Benito Musolini); kukasti krst je zamenjen dvojnim krstom: “double-cross” na engleskom znači prevariti. No radnja ima neke elemente melodrame – ljubav siromašnog berberina, dvojnika Hinkela sa Jevrejkom Hanom, nekakav srećno-utešni završetak. Sam Čaplin je docnije rekao da ne bi napravio takav film da je poznavao detalje o masovnom ubijanju po konc-logorima i o drugim nacističkim zločinima. Bertolt Breht je znao, i zato se njegova komedija bavi samo prvom fazom zauzimanja vlasti od strane nacista, samo stvaranjem osnove – psihoze i materijalnih uslova – za genocid. Da “realnost” u ovome slučaju može biti očajno naivna, svedoči i poslednji film u kojem se Hitler i nacisti ismevaju, pre prekida od nekoliko decenija: to je film Ernesta Lubiča Biti il’ ne biti, a blizu je i Kazablanka Majkla Kertisa, oba iz 1942. Prilike u Evropi, posebno u okupiranoj Pojskoj, prikazane su bez ikakve veze sa realnim događajima. Tako Breht ipak ostaje kao upotrebljiva poruka, emitovana iz kulture.

Svako ovakvo emitovanje, zbog prećutnog tabua koji je otprilike od 1943. zaustavio komične žanrove kada je reč o nacističkom genocidu, odmah izaziva ciku i vrisku mogućnih poredbenih fenomena, odnosno njihovih nosilaca – pa nisu oni valjda takvi zločinci! U slovenačkom primeru je recimo minornog, ali neobično zlobnog desnog poslanika Branka Grimsa Mladina pre neku godinu poredila sa Gebelsom, jer je medijima stalno ispostavljao svoju decu: sva zloba, kojom je posipao svakog političkog protivnika, nestala je u jecavoj ožalošćenosti, kojoj se pridružio i dobar deo medija – pa nije ubijao ljude! Izvesno ne, ali u ovome slučaju je važno ono isto što je bilo važno i Brehtu: politička preventivnost. Preventivnost ima nekakvu iscepkanu istoriju u isto tako iscepkanoj istoriji posredne demokratije. Na samome početku, u atinskoj antičkoj demokratiji, postojao je čitav “paket” preventivnih mera – recimo ostrakizam, uklanjanje onog građanina za koga većina misli da je opasan po demokratiju. Neposredna atinska demokratija se bojala građanskog rata, zavere plemića, političke pasivnosti pojedinca, preterane živosti filozofa, seksualne neuravnoteženosti među građanima… Građani su stalno morali biti na oprezu, jer je demokratija bila neprekidno izložena nedemokratskim promenama. Termin uizam zato može da se upotrebi za aluzivni opis postupaka, karaktera koji se u tim postupcima snalaze, i tipske sudbine onih koji se slučajno ili voljno nađu na putu postupaka, drugim rečima, kao politička preventivnost: građani ne smeju da dozvole da se desi ono što bi se po svoj verovatnoći i istorijskom iskustvu moglo desiti, bez obzira na zgražanje mogućnih kandidata za uzročnike nevolja. To je još uvek osnovna funkcija građanske svesti.

Ako pokušamo da uredimo pouke koje Breht daje, i koje imaju težinu istorijske analize, onda izlazi da je prvi postupak svakako drska laž – što veća, to drskija. Prvobitna laž može izlaziti iz neznanja, ali može biti i pažljivo smišljana: u njenom širenju su ključni mediji, koji su obično prva žrtva sistemskih promena. Možemo se samo stresti od užasa na pomisao kako bi stvari tekle da je Hitler imao još i televiziju. Kada laž zastane u nekom tesnacu, recimo u birokratskom klinču, ako već ne pred barikadama građanske savesti, u pomoć dolazi gruba sila, uklanjanje zakona, ljudi i institucija. I, naravno, konačno sredstvo, kombinacija zabrane i zaborava. A u svemu tome, najvažnije je koliko brzo i efikasno će uspeti zastrašivanje građana.

Zbog svega toga, kandidati za ministre ne bi smeli da se bune što nisu obasuti simpatijama za krajnje neobične mere i izjave pre nego što im je “data šansa” da nešto urade. Opet u slovenačkom primeru, neočekivani super-ministar za kulturu, nauku, obrazovanje i sport, izviždan i izvređan pri dolasku na državnu proslavu dana kulture (8. februar, dan Prešernove smrti), nikako nije shvatio da je poruka jednostavna, i da mu šansu nikako ne treba dati. Neshvatanje se zatim pokazalo u ogoljenom obliku na njegovom predstavljanju novog ministarstva, koje sada kruži po Internetu: tu su srca i mozak, muška nauka i ženska kultura, empatija i mnogo drugog teško svarivog bućkuriša. Kriterijumi su za ministre katastrofalno smanjeni: na stranu radost svih koji nisu rođeni u Sloveniji, i koji sada mogu kandidirati za mesto ministra za spoljnje poslove, jer je novopečeni ministar izjavio da je njegova pripremljenost u tome što je rođen u inostranstvu…

Bar što se kulture tiče, zasada, funkcioniše neki štit indignacije. Koliko dugo, koliko masovno, kako uspešno može delovati taj štit u eklatantnom napadu na onaj minimum “svetoga” u kulturi, pismenost i znanje, ostaje da se vidi. Breht predlaže oprez i odsustvo svakog optimizma. Za uzvrat, jedino pravo očuvanje razuma kulture i drugih institucija demokratskog ustrojstva, takvog kakvo je, leži u preventivnom sprečavanju da se izvede nešto što sa mnogo dobrih argumenata i istorijskog iskustva i lične neuverljivosti, obećava loše rezultate. Bolje sprečiti, nego lečiti, glasi otrcana medicinska fraza, koja brani pre svega škrtost zdravstva. Jedino što ni ministarstvo za zdravlje ne obećava mnogo, čak ni jednu tako jeftinu politiku…

Brehtova drama nije izvođena za njegova života. Pisana za američku publiku, postavljana je na scenu u Nemačkoj i u Americi mnogo češće tek u poslednjim godinama prošlog i prvim godinama novog veka. Postavljanje drame u Ljubljani je koincidiralo sa krađom izborne pobede, lažima i instantnom osvetničkom politikom desnice koja se dokopala vlasti. Publika je dala jasan odgovor: da, to jeste neposredna aluzija na aktualne događaje.

Brehtova najveća greška, a i greška onih koji ga danas čitaju suviše optimistički, jeste bacanje odgovornosti za otpor na mase, na narod. Posle celoga (prošloga) veka vaspitanja naroda za potpunu poslušnost naizgled suprotstavljenim totalitarizmima i šarenom, ali ne bezopasnom totalitarizmu kapitalizma, usaditi pobunu kao građansko ponašanje je težak i dug posao, koji se može samo pokvariti površnim pripisivanjem krivice. Zato polako, polako, učitelji, proverite šta sve niste pročitali…

Peščanik.net, 14.02.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.