Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ukida se red vožnje gradskog prevoza u Beogradu. Kad nema reda vožnje, nema ni kašnjenja. Zgranuli smo se. Ali, šta je to u odnosu na ukidanje institucija, države, društva. Kad nema institucija, nema ni procedura, ni nadzora, ni kontrole, ni sistema vlasti. Posledično, nema ni države. Promocija otimačine, autokratskog izrugivanja sa sistemom, besprizornosti, bahatosti, odsustva morala, solidarnosti, odgovornosti rezultirala je, sociolozi neka oproste ako pojednostavljujem, ukidanjem društva. Ostali su predsednik čoban i njegovo stado na livadi.

Ukidanje reda vožnje je, za sada, zvanično nepotvrđena Šapićeva ideja na nivou one da problem ulica, koje se poplave čim padne kiša, reši znakom da tuda ne treba voziti u vreme padavina. Na društvenim mrežama, ovu najnoviju ideju za rešavanje neredovnih polazaka i nepredvidljivih dolazaka autobusa, neko je prokomentarisao– neka ukinu i prevoz i problem rešen.

Nije ni to novost. Imali smo devedesetih, u doba sankcija, autobuske prevoznike koji nisu prevozili jer nije bilo goriva. I sve je izgledalo normalno, navikne se živ čovek na svakojako zlo… Ukidan je i u skorije vreme, bar na dan, u pojedinim gradovima, kad su autobusi bili potrebni za Vučićeve mitinge. Ne dođe to preko noći – u utorak gradski prevoz funkcioniše normalno, sedam polazaka dnevno iz tvog grada do nekog drugog, a u sredu prevoz kad i ako naiđe, jedan međugradski polazak, ako ga bude. Stvari bivaju sve gore postepeno. Polasci sve ređi, a mitinzi sve češći.

Eto, na primer, ni danas, posle više od 30 godina, nema saglasnosti kada je zapravo počeo rat, ili kada su počeli ratovi, na prostoru SFRJ. Je li to bilo u avgustu 1990, u martu 1991. ili 27. juna 1991. Nije to bilo kao 24. marta 1999. kada su uveče bombe i rakete počele da padaju po glavama i onih koji možda u celoj prethodnoj deceniji nisu znali ili želeli da znaju šta se dešava par stotina kilometara dalje. Navikli smo se bili na to zlo sa ekrana, a onda smo se jedno jutro i mi probudili i bez sumnje smo znali da je to oko nas rat. Zlo koje je najavljivano, i očekivali smo ga, ako se nismo pokrivali preko glave.

I onda, nema iznenađenja: Probudiš se jedno jutro i pročitaš da BIA upada u državnu instituciju koja se suprotstavila, u okviru svojih nadležnosti i stručnosti, odluci vlade da ukine status zaštićenog kulturnog dobra zgradi koje prodaje. Pročitaš da su uhapšeni ljudi koji su protestovali zbog pogibije u zločinu izazvanom korupcijom i nestručnošću, i niko odgovoran za zločin. Da se za ozbiljna krivična dela tereti neko ko je odgurnuo čoveka obučenog kao razbijač kakvih smo se nagledali u protekloj deceniji na skupovima i mitinzima. Da partija organizuje žene zaposlene u javnom sektoru koje će braniti optuženog seksualnog predatora ili radnike fabrike koji će vređati porodicu kolege stradalog zbog nemara rukovodstva. Da se rastura obrazovni sistem – od vrtića do univerziteta. Država u Srbiji nestajala je godinama. Odumiralo je i društvo. Aleksandar Vučić preuzimao je funkcije države, gazio institucije, bio je, a i dalje je, inspirator, organizator i vođa organizovane grupe čiji je cilj da stvori zatupljeno apatično društvo.

I, da se vratimo na ono ukidanje reda vožnje, Vučić je taj koji je uveo praksu da se stvarni problemi rešavaju ad hoc potezima koji su mu u pomračenim trenucima (a što je on verovatno smatrao naletima inspiracije i prosvetljenja) padali na pamet.

Jednog dana gradićemo male nuklearke, pa se iznenada zainteresujemo za gasne elektrane. Proizvodićemo čipove, avione, leteće automobile, gajićemo milione svinja, izvoziti kokošije noge. Gradimo jeftine stanove, skupe autoputeve, kopamo metro i, ultimativna karta, džoker koji zamenjuje sve ugradnje i izgradnje, spremamo EXPO. Može li jače, više, skuplje, ima li još negde da se zagrebe?

Jer ne zaboravimo, ne prolazimo mi kroz sve ovo zato što oni mrze gradove ili šume, što ne znaju šta je budžet, šta prihodi i rashodi, već zbog toga što je glavni cilj i motiv novac.

Od spomenika, fontana, preko linijskih parkova, do stadiona i desetina milijardi evra za nešto što je fluidni okvir – EXPO 2027, kroz koji će se, na osnovu zakona koji su izglasali, provući svaki „projekat“, svaki trošak i svaka ugradnja i otimačina koja je prethodnih godina pojedinačno izazivala bunt ili revolt. I neće se ništa menjati, nema Vučić nikakav strah „ko će potpisivati nešto za EXPO“ posle zločina u Novom Sadu.

Taj zločin im ne znači ništa. Znači nama, naivnima, koji smo verovali da se u svom tom rasipanju i arčenju nađe i nekih zaista potrebnih i korisnih projekata, poput auto-puteva ili pruga. Sa višestruko uvećanim i napumpanim troškovima, ali barem nešto što će ostati na ovoj livadi kad krenemo da gradimo državu. Jeste, kosine na autoputevima su se odronjavale, već smo navikli na popravke, krpljenja, ali hoćemo li sada bez straha da prolazimo kroz tunele i preko mostova i nadvožnjaka?

Znali smo da će posle njih, nakon ukidanja države, ostati kič ili pustoš. Nismo očekivali i ljudske žrtve, žrtve korupcije i otimačine.

Peščanik.net, 19.11.2024.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)

Author: Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).