Kod ljudi koji prate vesti iz sveta, pominjanje izbeglica verovatno će izazvati dve asocijacije. Prva asocijacija odnosi se na ogromne izbegličke kampove „Dadaab“ na severu Kenije, sa redovima belih šatora koji se pružaju do horizonta. Trenutno u ovim kampovima živi preko 440.000 ljudi, sa oko 1.200 novih izbeglica – uglavnom Somalaca koji beže od gladi i nasilja – koje pristižu svakog dana.

Drugi niz mentalnih slika čine „ljudi s broda“ koji dolaze na italijansko ostrvo Lampeduzu i Božićno ostrvo. Od početka 2011, u Australiju je došlo nešto preko 2.000 „ljudi s broda“. U istom periodu, u Italiju – načešće u Lampeduzu – stiglo je preko 50.000 ljudi.

U Australiji su političari, novinari i mnogi koji svoje frustracije leče preko radijskih kontakt programa, okarakterisali dolazak ovog nevelikog broja azilanata – manje od 0,01 posto ukupnog stanovništva Australije – kao krizu. Za takvu karakterizaciju dolaska desetina hiljada izbeglica iz Severne Afrike – uglavnom ljudi koji beže iz Libije – možda više razloga imaju Italijani, ali čak i te cifre treba sagledati u kontekstu. Od početka pobune protiv Gadafijevog režima, pobeglo je oko milion ljudi, ali su najviše izbeglica prihvatili susedi Libije, a ne evropske zemlje. Tunis i Egipat su primili preko 900.000 ljudi koji su prebegli preko granice. Dok je ovogodišnji priliv izbeglica u Italiju iznosio manje od 0,1 posto stanovništva te zemlje, broj izbeglica koje su iz Libije došle u Tunis premašio je pet procenata tuniske populacije.

U Evropi, Francuska i Danska su ponovo uspostavile graničnu kontrolu, i tako praktično ukinule Šengenski ugovor, koji omogućava kretanje bez pasoša kroz 25 evropskih zemalja, sa ukupno preko 400 miliona stanovnika. Pokušavajući da se ratosilja izbeglica iz Severne Afrike, italijanska vlada je imigrantima izdala putne isprave koji im omogućavaju da pređu u druge evropske zemlje.

Pre par godina, UNHCR je procenio da oko 30 procenata izbeglica pod njihovim nadzorom živi u kampovima. Ova cifra ne obuhvata palestinske izbeglice, koje  su u nadležnosti Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRWA). Kod te agencije registrovano je nešto manje od pet miliona izbeglica; oko milion i po njih rapoređeno je u 59 kampova u Jordanu, Libanu, Siriji, na Zapadnoj obali i u Gazi. Na osnovu ovih brojeva, oko četiri i po miliona izbeglica živi u kampovima pod nadzorom dve agencije UN. Ako uračunamo i interno raseljene osobe i ljude u improvizovanim kampovima izvan nadležnosti agencija UN, verovatno se može zaključiti da najmanje deset miliona ljudi širom sveta živi u izbegličkim kampovima.

Iako UNHCR predlaže tri „dugoročna rešenja“ za izbeglice – repatrijaciju, integraciju u zemlju dolaska, i preseljenje – nijedna od ovih opcija nije dostupna većini izbeglica. Oni su zarobljeni u trajnom limbu, uglavnom bez prava na slobodu kretanja, i često bez prava na rad. Zastupnici izbeglica opisuju ovo kvazi-trajno udomljenje kao „skladištenje“; prema podacima Američkog komiteta za izbeglice, jedne od najpouzdanijih organizacija za zaštitu raseljenih lica, krajem 2008. godine, više od osam miliona izbeglica provelo je u kampovima ili naseljima preko deset godina.

U knjizi Upravljanje nepoželjnima, prvobitno objavljenoj 2008. na francuskom, pod naslovom Gérer les Indésirables, francuski antropolog Mišel Ažije primećuje da „kampovi praktično predstavljaju četvrto rešenje UNHCR-a za izbeglički ‘problem’ – obimno i trajno rešenje, i očigledno omiljeno rešenje u Africi i Aziji, na račun preostala tri zvanična rešenja“. Ljude koji su primorani da žive u izbegličkim kampovima Ažije zove „nepoželjnima“. Oni ne mogu da se vrate kući, nepoželjni su u novoj zemlji i – uz malobrojne izuzetke – ne žele ih zemlje preseljenja poput Australije.

Knjiga Upravljanje nepoželjnima rezultat je višegodišnjeg rada na terenu u izbegličkim kampovima u Africi i na Zapadnoj obali. Ažije iznosi dve široke teze, od kojih se jedna odnosi na dinamiku humanitarizma, a druga na odgovor onih izloženih takvoj dinamici.

Ažije primećuje da se „humanitarne intervencije graniče sa policijskom kontrolom“, budući da je „svaka mera pomoći istovremeno i instrument kontrole nad njenim korisnicima“. Humanirarna intervencija identifikuje i klasifikuje određene grupe i trudi se da ih ograniči. Od korisnika humanitarne pomoći očekuje se da ispune zadate kriterijume, koji prave razliku između izbeglica i „osoba u izbegličkoj situaciji“ i ne-izbeglica. Ali ove distinkcije, između različitih tipova izbeglica i između žrtava i ilegalnih doseljenika, često se čine arbitrarnim, budući da politički kontekst koji ih proizvodi nema nikakve veze sa ljudima podvrgnutim klasifikaciji.

Ažije identifikuje i analizira jednu suštinsku suprotost – između kampova kao prostora zatočeništva, gde se kontrolišu ljudi lišeni građanskih prava, i kampova kao prostora političke inovacije, koji teže stvaranju novih socijalnih poredaka. Ovu drugu vrstu omogućavaju oni prvi. To ne znači da produktivne i kreativne energije skladištenih izbeglica nekako opravdavaju humanitarizam. Ali možda ova neravnoteža može da nas podseti da je odgovor povlašćene većine na izbeglice obično neadekvatan. Taj odgovor je prvenstveno emocionalan: kao čiste žrtve, izbeglice izazivaju sažaljenje, kao ilegalni doseljenici, izazivaju strah i prezir. Ova osećanja, umesto promišljenog odnosa sa prisilno razmeštenim građanima sveta, karakterišu ne samo humanitarno delovanje, već i odgovor na one malobrojne koji su uspeli da umaknu iz zatočeništva i nepozvani se dokopaju evropskih, australijskih ili američkih obala.

Autor je profesor istorije na Deakin univerzitetu u Melburnu, Australija.

Inside Story, 26.8.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.08.2011.