Dvadeset petog oktobra, fudbalski klub Sankt Pauli igrao je pred domaćom publikom na hamburškom stadionu Milerntor. Tim je bio peti na tabeli i navijači su verovatno sanjali o prelasku u Bundesligu, u koju je Sankt Pauli dospeo samo jednom u proteklih deset godina. Skoro 28.000 ljudi prisustvovalo je ovoj utakmici u petak, da vide kako njihov tim igra protiv nisko rangiranog Sandhauzena. Međutim, nakon devedeset minuta, Sankt Pauli je bio srećan što se utakmica završila bez golova.

Da nije bilo onoga što se zatim dogodilo, ovo veče bi bilo brzo zaboravljeno. Hiljade demonstranata okupilo se ispred južnog zida stadiona sa transparentima od kojih su neki razvijeni već za vreme utakmice. Sa stadiona su se zaputili ka Sankt Pauliju, crkvi po kojoj je predgrađe – a i fudbalski klub – dobilo ime. Demonstranti na čelu kolone nosili su veliki transparent sa porukom ispisanom na engleskom, „Ovde smo i ostajemo“. Policija, koja je očekivala šetnju, ali nije očekivala više od 1.000 demonstranata, procenila je da je bilo 5.000 ljudi. Organizatori tvrde da ih je učestvovalo 10.000.

Budući da je Sankt Pauli nedavno potisnut u treću ligu, parola „Ovde smo i ostajemo“ je mogla da se odnosi na zlu sreću tima na terenu. Ali demonstranti nisu tražili smenu trenera Mihaela Fronceka. Zahtevali su ostavku Olafa Šolca, šef lokalne vlade Hamburga. Skandirali su poruke podrške onima koji su nosili transparent na čelu kolone: grupi Afrikanaca kojima je lokalna vlada pretila proterivanjem iz zemlje.

U junu sam pisao o 300 neregularnih miganata koji su stigli u Hamburg nakon što su ih italijanske vlasti navodno otpustile iz prihvatnog centra i dale im po 500 evra i privremenu boravišnu dozvolu za sve šengenske zemlje. Prema jednom izveštaju iz italijanske štampe, neki od njih dobili su i vozne karte za Nemačku. Ljudi koji su završili u Hamburgu – uglavnom iz Malija, Gane, Togoa i Obala Slonovače – napustili su posao u Libiji kada je situacija za podsaharske Afrikance u toj zemlji postala opasna nakon rušenja Moamera Gadafija. Prvo odredište im je bilo italijansko ostrvo Lampeduza, udaljeno samo 300 kilometara severno od libijske obale.

Vlast u Hamburgu objavila je u maju informacije o postupku Italijana. U tom trenutku su Afrikanci u drugom po veličini gradu u Nemačkoj živeli skoro tri meseca. Do aprila ih je izdržavao program za zimsku pomoć koji je finansirala lokalna vlada, ali sada su bili beskućnici i živeli na ulici. Novac im je odavno ponestao i njihove tromesečne boravišne dozvole su isticale. Za vlast u Hamburgu rešenje je bilo očigledno: Italija je prva azilska zemlja i bila je obavezna da brine o njima. Posle kratkog diplomatskog natezanja, Italijani su to priznali i 30. maja je nemački ministar unutrašnjih poslova saopštio da je italijanska vlada pristala da preuzme Afrikance nazad.

Međutim, u proteklih šest meseci Afrikanci traže podršku za svoje zahteve da ostanu u Hamburgu. Dvadeset drugog maja, njihova delegacija je bezuspešno pokušala da se sastane sa Olafom Šolcom. Dvadeset devetog maja, njihovo pitanje izazvalo je burnu debatu u Burgerschaftu, hamburškom lokalnom parlamentu, kada su Die Linke i zeleni optužili vladajuće socijaldemokrate da Afrikancima krše ljudska prava.

Nakon ponude Italije da ih uzme nazad, lokalna vlada je objavila da će Afrikance smestiti u praznu školu gde će njihov identitet proveriti policija. Ovaj plan su odmah osudili poglavari protestantske crkve, koji su rekli da je ponuda osmišljena da olakša proces njihove obrade i proterivanja.

Četvrtog juna, parohija Sankt Paulija je uz podršku crkvene hijerarhije ponudila da primi osamdeset migranata. Na pitanje novinara koliko će im dugo biti dopušteno da ostanu u crkvi, sveštenik je rekao, „Dobar domaćin ne sme odmah da pita ‘Kad odlaziš?’“ Pri tom je objasnio da njegova crkva ne nudi azil migranatima i da spremnost da im pomogne treba shvatiti kao čin gostoprimstva. Iako crkva nije iskoristila svoje tradicionalno pravo da dodeli azil beguncima, policija dosad nije pokušala da uđe u njene prostorije i ispita ili privede migranate.

Nekoliko radničkih sindikata je takođe dalo podršku Afrikanacima, od kojih su neki pristupili sindikatu Ver.di, najvećem i najmoćnijem u Nemačkoj, koji predstavlja javne službenike. Sindikati, crkve, organizacije za zaštitu izbeglica, kao i veliki broj meštana, podržavaju zahtev Afrikanaca da im se svima izda boravišna dozvola i dozvola za rad, i odbacuju kompromisni plan lokalne vlade da se svaki slučaj procenjuje pojedinačno. Iako se Afrikanci često nazivaju „izbeglicama“, ovaj izraz se koristi u širem smislu, bez oslanjanja na pravnu definiciju navedenu u Konvenciji o izbeglicama iz 1951.

Protesti zbog ponašanja vlade intenzivirani su od juna. Početkom jeseni, crkva koja je primila Afrikance podnela je zahtev za dozvolu da podigne stambene kontejnere. Lokalna vlada je odbila da joj izda dozvolu, ali nju je izigralo lokalno veće koja je stalo na stranu crkve. Neki od Afrikanaca su pristali da otkriju svoj identitet u zamenu za Duldung, privremenu obustavu proterivanja dok se njihovi predmeti razmatraju, ali većina njih i dalje insistira na političkom umesto administrativnog ili sudskog rešenja. Podrška javnosti za migrante još uvek je velika. Drugi protestni marš održan za vikend drugog i trećeg novembra privukao je dvostruko više demonstranata od onog posle utakmice Sankt Pauli – Zandhauzen.

Davljenje stotina ilegalnih imigranata nadomak Lampeduze početkom oktobra izazvalo je poređenja između evropske i australijske reakcije na „ljude s broda“. Sociološkinja Klaudija Tazreiter je, na primer, pišući za Drum televizije ABC zaključila da se, „reakcije na ljudske tragedije davljenika koji su pokušavali da pronađu utočište šokantno razlikuju u evropskom i australijskom slučaju“. I svakako je tačno da se retorika evropskih lidera posle tragedije u Sredozemnom moru drastično razlikuje od govora australijskih lidera nakon sličnih događaja blizu naših obala. Ali i Evropska unija i Australija su rešene da spreče upliv ilegalnih imigranata, bez obzira na to da li se radi o izbeglicama po definiciji Konvencije Ujedinjenih nacija iz 1951. Australijska vlada je zadužila visokog vojnog zapovednika za sprečavanje dolazaka azilanata, dok je u Evropskoj uniji taj posao prepušten Europskoj agenciji za upravljanje operativnom saradnjom na spoljnim granicama država članica Europske unije, to jest Fronteksu, koji je stvoren 2004. da spreči neregularane ulaske u zemlje članice. Ni u Evropi ni u Australiji militarizacija pogranične kontrole nije rezultirala manjim brojem smrtnih slučajeva na granici.

Međutim, događaji koji se odvijaju u Hamburgu nisu se mogli dogoditi u Australiji. Zašto? Prvenstveno, retorika političkih lidera Hamburga razlikuje se od retorike australijskih lidera. U Australiji su političari iz dve glavne stranke krivi za odobravanje, ako ne i izazivanje iracionalnih strahova od „ljudi s broda“ zbog sticanja izbornih poena. U Nemačkoj, od pogroma u Hojersverdu (1991) i Rostock-Lihtenhagenu (1992), gde su neonacisti pokušali da spale azilantski hostel, nemački političari izgleda znaju da vilifikacija azilanata ne vodi ničem dobrom. Politički i društveni lideri obično istog trenutka osuđuju svaki lokalni protest protiv azilanata, kojih ipak često ima, naročito u istočnoj Nemačkoj. Prošlog vikenda, na primer, stanovnici malog grada Šneberg u Saksonji okupili su se na protestu protiv smeštanja azilanata u nekadašnjoj kasarni. Kao u mnogim drugim slučajevima, proteste je organizovala Nacionalna demokratska partija Nemačke. Možda iznenađujuće, nulta tolerancija za otvorenu ksenofobiju među svim strankama u saveznom parlamentu nije dovela do vakuuma na desnoj strani političkog spektra; na nedavnim saveznim izborima, Narodna demokratska partija osvojila je samo 1,3 odsto glasova.

Centralni Hamburg je veoma daleko od Šneberga. Radikalni politički stavovi sa margine u Australiji uživaju podršku značajnog dela građana. Metamorfoza fudbalskog kluba Sankt Pauli dobar je primer toga šta je moguće u nekim nemačkim gradovima. Pre nekoliko godina, klub je svesno prihvatio alternativni politički i kulturni program, što mu je omogućilo da privuče novu navijačku bazu. Dok su se drugi klubovi u Bundesligi borili da kontrolišu navijače koji rasistički vređaju protivničke igrače i navijače, navijači Sankt Paulija se diče svojom borbom protiv rasizma i seksizma.

Hamburg nije jedini nemački grad sa dobrim uslovima za proteste i podršku neregularnim migranatima. U Berlinu, oko 200 azilanata – od kojih je većina takođe došla u Evropu preko Lampeduze – kampuje više od godinu dana na Oranienplatzu u Krojcbergu. Dok berlinska lokalna vlada želi da ih vrati u Italiju, gradski savet je do sada odbijao da sarađuje. Slično kao u Sankt Pauliju i susednim predgrađima Hamburga, Krojcberg ima živu alternativnu političku i kulturnu scenu; raskorak između njega i ostatka Nemačke postao je očigledan na poslednjim lokalnim izborima, kada su zeleni i Piratska partija zajedno dobili polovinu glasova, dok su demohrišćani osvojili samo oko 8 odsto.

Međutim, možda najvažnija razlika između Nemačke i Australije nema toliko veze sa Nemcima i Australijancima koliko sa samim neregularnim migrantima. Afrikanci u Hamburgu, poput sličnih grupa u drugim nemačkim gradovima, uspeli su da artikulišu svoj plan. Upravo su oni, a ne njihove pristalice, prvi zatražili da se nađe političko rešenje da svih 300 Afrikanaca ostane u Nemačkoj. Doduše, teško je sagledati takav angažman u izolaciji – on postaje moguć samo u kulturnom kontekstu gde se čuju glasovi obespravljenih.

Pošto ljudi koji spavaju u crkvi Sankt Pauli govore sami za sebe, odnos Afrikanaca i njihovih nemačkih zastupnika podseća na koaliciju (istina, sa manjim partnerom čiji su resursi ograničeni). Barem u ovom slučaju, zastupnici izbeglica ne mogu da predstavljaju migranate kao tihe stradalnike, i moraju da poštuju činjenicu da se politički zahtevi migranata možda razlikuju od njihovih.

Dok su zastupnici izbeglica u Australiji često vođeni svojim saosećanjem, pa onda pokušavaju da izazovu saosećanje, ako ne i sažaljenje, evropsku reakciju na neregularne migrante karakteriše osećaj solidarnosti. Čak je i papa, govoreći o neregularnim migrantima tokom posete Lampeduzi u julu, dao prednost solidarnosti ispred saosećanja. Kratkoročno, emocije usmerene ka napaćenoj žrtvi mogu biti izuzetno jake. Ali takve emocije su nestabilne i ne nude dugoročnu perspektivu. U poređenju sa talasom saosećanja, energija koju stvara osećaj solidarnosti je možda slaba, ali za razliku od saosećanja, solidarnost nagoveštava održiv budući odnos između partnera.

U svojoj knjizi O revoluciji, Hana Arent, koja je verovala da solidarnost može – i treba – „da inspiriše i usmerava delatnost“, govori zašto je vrednost osećanja sumnjiva u borbi za društvenu i političku pravdu:

Ako nema nesreće, sažaljenje ne može da postoji, pa stoga ono ima isto toliko interesa za postojanje nesrećnih kao što glad za vlašću ima interesa za postojanje slabih. Pri tome, samim tim što ono jeste osećanje, u sažaljenju se može uživati i radi njega samog, a to će gotovo automatski dovesti do glorifikacije njegovog uzroka, to jest tuđe patnje.

Zatupnici afričkih migranata nedavno su izneli svoje stavove u Manifestu Sankt Paulija. Pružaju otpor, kako kažu, „zato što želimo, zato što možemo, i zato što moramo… Uvereni smo da ovo što radimo može da se uradi u bilo kom naselju u Hamburgu ili bilo kom drugom delu zemlje. Želimo da damo primer, jedan od mnogih primera. Svako bi mogao da ga sledi“. Iako se ovo možda ne može primeniti na Šneberg ili zapadni Sidnej, čini se da treba obratiti pažnju na ono što je moguće u Sankt Pauliju. Možda se nekonvencionalna uspešna priča lokalnog fudbalskog kluba može preslikati na arenu u kojoj se ljudi bore za ono što je Hana Arent nazvala „pravom na imanje prava“.

Autor je profesor istorije na Deakin univerzitetu u Melburnu, Australija.

Inside Story, 05.11.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 20.11.2013.

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Milutin Mitrović – Robovi dolaze

Svetlana Slapšak – Čije je more?

Ervin Hladnik-Milharčič – Evropska unija na Haškom sudu

PressEurop – Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi

Süddeutsche Zeitung – Naoružavanje tvrđave Evropa

Der Freitag – Evropska sramota

Biljana Vankovska – Nobel, Erazmo i Orvel

Slavoj Žižek – Varvarizam s ljudskim likom