Dok hrvatska premijerka „hladno i nemilosrdno i dakako selektivno“ (M. Vasić) otvara korupcionaške afere, a vladini uskoci hapse, ovde su se hajduci osilili dotle da ih abolira, umesto suda, predsednik Republike. Da li će u vladajućim partijama i administraciji na nivou ministara ipak popustiti pritisak hajdučije, nije sasvim izvesno. To su žabe koje se teško gutaju. Od kakve su, i neprocenjive važnosti partijske amebe ispunjene najgorim ljudskim i neljudskim osobinama pisala je u nekoliko navrata Biljana Srbljanović, i ja od toga ne umem bolje.

Hrvati su braneći Hrvatsku uspeli da osvoje deo prostora lične slobode. Srpska demokratija nije umela, niti se usuđivala, da braneći Hrvatsku, potom i ostale srpske zemlje od srpske agresije, kriminala i hajdučije, te slobode trajno osvaja i uporno ih brani. Ako je u tom smislu hrvatski demokratski potencijal, kakav god bio, liderski i za hrvatske susede, smisao jugoslovenskog ujedinjenja, i u prošlosti i u budućnosti, dobija nov i dragocen sadržaj.

Predsednik Republike već je abolirao i opoziciju, od pljačke, korupcije, klero-fašistističke propagande, ratne agresije i političkih ubistava. Pri tom je uspeo da njegova administracija, koju je egzaktno karakterisao izveštaj državnog revizora, ostane, u odnosu na opoziciju, manje zlokobna alternativa. Jedinu političku frustraciju koju sam ikad osećao, bio je sastav prvih redova GO Demokratske stranke. Njihov deficit, u odnosu na ostale partije, samo je moralni. U ostalima je i intelektualno-antropološki. I u prvom redu GO LDP-a polovina su bili mucavi, sumnjivi i smutljivi kreteni. Oni koji vrede sedeli su van domašaja pogleda i javnosti, i vremenom odlazili.

Iz LDP-a sam utekao kad je postalo sasvim očigledno da je pravi predsednik te stranke, umesto njenog lidera, jedan od tajkuna iz espeesovsko-julovsko-šešeljevske epohe i administracije, a pravo predsedništvo trust lopova iz Insajdera, s najbližom rodbinom i prijateljima, čijih, nije ni važno. Tako i Tadić može da abolira svoje ministre, jer nije stvarni predsednik Srbije. Predsednik je, zasad, general sa simboličnim inicijalima Saveza komunista, alter ego Ratka Mladića, s brkovima na glavi i u glavi, lider trusta ubica, sa ovoga i onog sveta, čije vreme neumitno ističe, ali su hajdučijom trajno zarazili mentalitete i institucije.

Predsednik Republike ima šansu da do kraja godine to stvarno postane, u svakom smislu. I to će biti korak unapred. Do tada će 19. decembar, bez Bosne i Mladića u domenu pravosuđa i pravde, ostati još jedna bedastoća. Tek kad bude dobila svoga izabranog i civilnog predsednika Srbija će dospeti nadomak „judeo-hrišćanske civilizacije“ u kojoj dokumentovano sumnjivi za korupciju i pljačku, umesto da ponovo navale, na novi budžet, moraju pred sudiju, u kojoj Turska ima pravo na evropsko članstvo, a muslimani na svoju arhitekturu. Ali će novo vreme, i u Srbiji i u Evropi, verovatno zahtevati ne samo korekciju vlasti, nego i novu opoziciju.

 
Close to the Edge

Peščanik.net, 04.12.2009.

Leave a Reply