Kalendar s likom Putina
Foto: Predrag Trokicić

Politička priča je o usponu i padu, bar ako se ispriča do kraja. Zašto? Uspon nije potrebno posebno objašnjavati. Ukoliko ga nema, nema ni priče. Bar ne političke. Takođe, uspon nije potrebno posebno motivisati. Težiti usponu ka vrhu, ako ne najvećem, onda bar onom koji je makar u načelu dostupan, to je razumljiv cilj i, naravno, ne samo u politici. Uz to oni koji pokušavaju, ali su neuspešni, nisu za priču, da se tako izrazim, tako da je zaplet uvek oko toga zašto neminovno dolazi pad.

Ako se traži neko kakvo-takvo politekonomsko objašnjenje, traga se za uzrocima koji vode uspehu i potom neuspehu, koji su takoreći objektivni ili, drukčije rečeno, nezavisni su od individualnih sposobnosti i truda. Makijaveli je to sažeo rekavši da je 50 odsto uspeha politička veština, a 50 odsto sreća. To važi i za uspon i za pad. Gledajući proteste u Rusiji, koji su pretnja stabilnosti vlasti, šta je ono što je omogućilo uspon autokratske vlasti i šta bi možda mogao da bude uzrok njenog kraja?

Jedno moguće objašnjenje moglo bi da se nađe u privrednim kretanjima. Na Slici 1 mogu se videti rast proizvodnje, na levoj strani, i kretanje cene nafte, na desnoj strani. Cena nafte je u dolarima iz prošle godine, dakle korigovana je za inflaciju. Period je od 1990. do 2020. Izvori su Svetska banka i InflationData.com.

Korelacija za čitav ovaj period nije naročito jaka, tako da se privredna kretanja u Rusiji ne mogu objasniti promenama u ceni nafte. Unutar pojedinih perioda, međutim, veza je jača, mada ponajviše kvalitativno: BDP ima negativan rast kad je cena nafte niska (pre 2000), a ima brz rast kad raste cena nafte (do 2008. i nekoliko godina posle 2010). Konačno, u poslednjih desetak godina privredni je rast spor istovremeno sa značajnim padom cene nafte. Tako da nema sumnje da je važan uticaj cene nafte na privredna kretanja u Rusiji, ali ona mnogo više zavise od drugih činilaca.

Ostavljam po strani period pre 2000. jer je on važan samo da bi se ukazalo na to da ubrzani rast posle 2000. nije neočekivan. Jer, reč je o oporavku privrede iz veoma dubokog pada u prethodnom periodu. Rast cene nafte svakako je pomogao taj oporavak, ali kao što se jasno vidi na slici, ne u prvih nekoliko godina posle finansijske krize iz 1998. Tek, nema sumnje da je privredni oporavak pomogao Putinovom usponu i stabilnosti njegove vlasti. Tako da je to tih 50 odsto sreće.

Posle 2008. reč je o stabilizovanom sistemu vlasti, što se vidi i po tome što se Putin vraća na položaj predsednika države. To izaziva kratkotrajnu krizu legitimnosti, što je važno za razumevanje okretanja vlasti nacionalizmu i većem oslanjaju na snage bezbednosti. No, uticaj negativnih privrednih kretanja, u tom periodu možda pod većim uticajem pada cene nafte, vremenom slabi podršku vlasti. A kriza legitimnosti koja je izbila kada se Putin vratio po treći put na čelo države nikako da se definitivno potisne. I sada je već hronična, da tako kažem.

I to je sada problem. Obično demokratija ograničava ambicije izvršne vlasti. U predsedničkim sistemima, međutim, manje nego u parlamentarnim. Usled toga se predsednikovanje obično ograničava, kao što je bio slučaj i sa ruskim Ustavom. I koreni pada su onda u aroganciji vladara koja opravdava njemu samom pre svega, a potom i svima koji od njega zavise, periodična prilagođavanja Ustava kako bi on ostao na vlasti. To krizu legitimnosti pretvara u nelegitimnu vlast koja se održava jednim ili drugim vidom sile.

Mislim da je Rusija još daleko od raspleta, ali su sredstva održavanja na vlasti svedena na samo jedno – posedovanje same vlasti. Uz to, i to je sve važnije, privredni rast je skroman i zapravo teži stagnaciji. A mali su izgledi da dođe do značajnijeg oporavka cena nafte. Kako je u međuvremenu Rusija preuzela značajne međunarodne obaveze i povećala broj zamrznutih sukoba na svojim granicama, rizici po stabilnost svakako su povećani.

Tako da je uvek reč o tome da neko ko osvoji vlast teži da na njoj ostane što je duže moguće, kršeći zakone i iskušavajući strpljenje, sve do pada. Sreća pomaže, ali samo donekle.

Novi magazin, 08.02.2021.

Peščanik.net, 09.02.2021.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija