U toku je tzv. javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojima je predviđen institut blagoslova Sinoda SPC za upis studenata i zapošljavanje i otpuštanje profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. U stvari, država daje blagoslov Sinodu SPC da na bogoslovskom fakultetu radi šta god hoće i da račune polaže samo Vučiću (i eventualno bogu). Nezakonit i protivustavan statut bogoslovskog fakulteta postaće zakonit i ustavan, a autonomija Univerziteta u Beogradu dovedena u pitanje. Govori Milan Vukomanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ove nedelje su se sastajali patrijarh Porfirije i ministar prosvete, Ružić. Taj sastanak predstavnika krune i oltara bio je izgleda upriličen povodom Nacrta izmene Zakona o visokom obrazovanju kojim se uvodi institut blagoslova Sinoda SPC za upis studenata i izbor nastavnog osoblja na Bogoslovskom fakultetu. Milane, molim te da nas podsetiš na istorijat položaja Bogoslovskog fakulteta na Beogradskom univerzitetu u prethodnom periodu, da bismo mogli da uporedimo sa ovim što su sada intencija i crkve i vlasti.
Milan Vukomanović: U najkraćem, to su neke tri faze na koje bi trebalo obratiti pažnju. Prva je period od 1920-1952. godine, kada je Pravoslavni bogoslovski fakultet bio u sastavu Univerziteta u Beogradu, u Kraljevini SHS i posle u Kraljevini Jugoslaviji. Drugi period je od 1952-2004. godine, kada je on bio udaljen sa Univerziteta u Beogradu i konstituisao se kao Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve, dakle, jurisdikciju nad fakultetom je imao Sinod Srpske pravoslavne crkve. Treća faza, najnovija, od 2004. godine, sa demokratskim promenama se Fakultet vratio u sastav Univerziteta u Beogradu. Ono što je tu možda važno da se naglasi, jeste da je on i pre rata, tokom Kraljevine, i od 2004, dakle u ovom demokratskom, postsocijalističkom periodu bio fakultet Beogradskog univerziteta – dakle državni fakultet na državnom univerzitetu.
On se nije ni pre rata, ni sada od 2004, nalazio pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve. On je ostao državni fakultet na državnom univerzitetu. U tom smislu, bez obzira što postoji jedna percepcija da Bogoslovski fakultet na neki način pripada crkvi, zakonski gledano, nominalno, on je potpuno odvojen, kao državni fakultet državnog univerziteta. I u nekakvom ustavnom smislu i u svakom drugom pogledu je on odvojen od Srpske pravoslavne crkve, bez obzira što se tu školuju bogoslovi, bez obzira što se tu školuju bogoslovi koji su i laici a mogu da budu, znači, i sveštenici, i što će oni, bar jedan broj njih, služiti i u okviru Srpske pravoslavne crkve. Ali to mora da bude jasno, kada je reč o Teološkom fakultetu, on je jedan od fakulteta članica univerzitetske zajednice.
Svetlana Lukić: Dakle, 2004. godine vlada Zorana Živkovića donosi odluku da se Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Beogradskog univerziteta. Međutim, on je i tada u ogromnoj meri zavisan od Sinoda Srpske pravoslavne crkve, I to pre svega u svim stvarima o kojima se sada govori, a to je i upis studenata i izbor nastavnika.
Milan Vukomanović: To je zato što nije menjan Statut Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Nakon ovih promena, znači posle 2004. nije učinjen dodatni napor da se taj Statut usaglasi sa višim pravnim aktima, uključujući Statut Univerziteta i, naravno, sam Zakon. E sad, nije nekih problema bilo sve donedavno, do pre godinu i po dana, kada je krenulo otpuštanje profesora PBF-a zbog njihovih javnih nastupa, zbog izgovorene reči u javnoj sferi, koja se nije dopala pre svega članovima Sinoda, i tu je, da tako kažem, početak čistke na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, gde smo onda i mi na Univerzitetu shvatili da bi to nesaglasje između njihovog i našeg, univerzitetskog Statuta, vodilo daljim problemima, i skrenuta je pažnja na to.
Univerzitet je, s obzirom da Bogoslovski fakultet nije učinio nikakav napor u međuvremenu da uskladi ove svoje odredbe o saglasnosti, ili Missio canonica, kako se kaže u rimokatoličkom pravnom kontekstu, Univerzitet je načinio jedan dodatni napor da se formira jedna radna grupa koja bi pomogla u usaglašavanju jednog i drugog statuta, i da se pomogne PBF-u da izađe iz te vrlo sive sfera u ovom zakonskom kontekstu, pravnom kontekstu govoreći. Taman kad je sa radom završila Radna grupa, stigle su vesti da se priprema Prednacrt i Nacrt novog Zakona o Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, gde smo onda svi vidili, bar ja sam bio zaprepašćen, video sam da umesto da se Statut Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta uskladi sa Statutom Univerziteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu treba da se odrekne velikog dela svoje autonomije, da bi došlo do takvog usklađivanja.
Naime, ovaj Zakon je predvideo da se odredbe koje su bile sporne u samom Statutu Bogoslovskog fakulteta, da se sada one unesu kao nove odredbe u taj novi Zakon i da se na taj način, da tako kažemo, reši problem neusklađenosti. Rešava se tako što se ukida autonomija Univerziteta u Beogradu, i što se otvaraju novi problemi o kojima će sigurno Ministarstvo prosvete, a i sam Univerzitet, u narednim nedeljama, dok traje ova rasprava, verovatno i u nekim periodima kasnije, imati puno posla oko toga.
Svetlana Lukić: Pomenuo si Radnu grupu. Njeno formiranje je inicirala je, koliko znam, rektorka Ivanka Popović, a u cilju, kako se to benevolentno kaže, „usklađivanja statuta“. Mislim, to su stvari koje su bile evidentne od 2004. godine, da ne može država da ude osnivač i finansijer, a da onda Sinod nastavlja i dalje da neprikosnoveno vlada svim uslovima upisa na fakultet, a takođe i na izbor nastavnog kadra, odnosno od sad, videli smo, i otpuštanje.
Milan Vukomanović: Radna grupa je podnela izveštaj rektorki, koji će biti prezentiran i Senatu Beogradskog univerziteta, gde se vidi da, bez obzira što članovi Radne grupe pozdravljaju prisustvo Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u univerzitetskoj zajednici, da sam Statut, dakle, nije usaglašen sa ovim višim pravnim aktima, i kao takav on ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. On uvodi jedan institut koji je potpuno stran pravnom poretku Republike Srbije. To je taj institut Missio canonica, koji je karakterističan za zemlje u kojima Rimokatolička crkva ima izvesnog uticaja na nacionalne bogoslovije. Recimo imamo slučaj u Nemačkoj ili u Hrvatskoj, ali, da bi se takav jedan normativni okvir stvorio, potrebno je potpisivanje državnog sporazuma sa Vatikanom, ili Konkordat.
Mi, naravno, nemamo takvih konkordata, nemamo takvih sporazuma, a radi se o sasvim drugoj religijskoj zajednici, o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Mi u Radnoj grupi smo vodili računa i o uporednom pravu, da vidimo kako je u drugim zemljama. Ono što možda može da nas iznenadi jeste da jedna Grčka, u kojoj Grčka pravoslavna crkva inače, ne samo što se tiče nacionalnog značaja, nego praktično ustavno konstituisana kao državna crkva, nema nigde nikakvog spomena oko davanja blagoslova na imenovanja profesora njihovih teoloških fakulteta u Atini, i Aristotelov univerzitet u Solunu. Štaviše, pošto smo malo krenuli od ovog istorijata, nijedna uredba, odnosno statu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta pre 1952. godine, u periodu Kraljevine, apsolutno nigde institut saglasnosti na izbor profesora ili upis studenata nije bio deo normative.
Ne, možemo reći da bi tada ovakav zakon kakav se sada predlaže bio nemoguć. Ne znam koliko su svesni, oni koji su pristupili izradi ovog Nacrta u samom Ministarstvu – valjda tamo ima nekih pravnika – koliko je ovo pogubno za dalji razvoj Univerziteta, koliko je ovo loše za Pravoslavni bogoslovski fakultet, jer se tu na neki način dobija licenca za dalje potencijalne čistke, da se uvodi neka vrsta podobnosti kandidata. Ja se bojim da ako ovo u daljoj proceduri bude usvajano i kao Predlog Zakona, i prođe Skupštinu, da ćemo dobiti jedan zakon nalik na onaj iz 1998, koji je imao počasni naziv „Šešeljev zakon“, i nadam se da neka od ovih imena u javnoj sferi, u ministarstvima i drugim telima neće dati sličan neki amblem ovom novom Zakonu, jer se radi o povredi autonomije univerziteta, ali i jednoj vrsti pravnog nasilja.
Ovde se krši Ustav, krši se zajamčena autonomija univerziteta, koji je ustavna kategorija, nije to samo, znači, zakonska kategorija i nešto što je deo Statuta Univerziteta u Beogradu. Pravi se, prosto, jedna vanuniverzitetska ustanova, kao što je Sinod Pravoslavne crkve. Sad, nezavisno od onih pravnih pitanja: koje kompetencije uopšte imaju članovi Sinoda Srpske pravoslavne crkve da imenuju i biraju profesore Beogradskog univerziteta, kada najveći broj njih niti su profesori univerziteta, a najčešće nemaju ni doktorate.
Moguće je doći do pozicije jereja, pa možda čak i arhijereja bez Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Zamislite sada u svim ovim drugim slučajevima izbora u zvanje na drugim fakultetima, gde profesori prolaze kroz vrlo određene, egzaktne kriterijume izbora. Sad imate jednu vanuniverzitetsku instituciju gde članovi, odnosno predstavnici te institucije nemaju ni akademske kompetencije da mogu da potvrđuju nečiji izbor u zvanje ili da odobravaju neko učešće u konkursu, zasnivanje radnog odnosa, i tako dalje. To je ono što je meni potpuno neshvatljivo.
Svetlana Lukić: U toj radnoj grupi koju smo pominjali – vraćam se samo jednog časa na nju – član je bio i Porfirije, tada mitropolit, a sada patrijarh. On je u jednom intervjuu eksplicitno rekao: zar neko zaista misli da će Srpska pravoslavna crkva da dopusti da bilo ko drugi osim ona sama, odnosno njen Sinod, odlučuje o, kako je rekao, bogoslovsko-hrišćanskoj eliti. Takođe je rekao kako neko pokušava da nas vrati u to mračno doba komunizma, je li, da izbaci Bogoslovski fakultet sa Univerziteta.
Očigledno je da su oni radili na dva fronta: probaćemo, preko Radne grupe, da nekako izdejstvujemo da nam se dozvoli da nastavimo da radimo kao što smo počeli, a s druge strane su sa vlastima utanačili promenu Zakona; dakle: ako nećete da nas ostavite da radimo kao i do sada, mi ćemo lepo da odemo kod Vučića i promenićemo Zakon, ako treba i Ustav, a ako treba i Bibliju.
Milan Vukomanović: Da. Ja bih samo dodao da je to „mračno doba“ izuzetno odgovaralo Sinodu Srpske pravoslavne crkve, jer to je upravo period kad su oni imali jurisdikciju, jedino tada, nad Bogoslovskim fakultetom. Pre toga, u Kraljevini i sa demokratskim promenama, oni više nisu bili ni osnivač, niti su imali bilo kakva upravna prava, finansijski gledano, i u svakom drugom pogledu. Dakle, čak su 1952. godine sami profesori Bogoslovskog fakulteta želeli da zadrže onu autonomiju koju su imali u Kraljevini, međutim, Sinod nije takvu stvar dozvolio. Ali ta vremena zlatna za Sinod su prošla, ta komunistička vremena, mislim, koja su bila zlatna za Sinod u ovom smislu; ne želim da budem ironičan, ali zaista, tražiti povratak na takav jedan režim bi bio sasvim deplasiran u današnje vreme.
Ono što, međutim, tu imamo kao jednu novinu, to je sad pitanje, bez želje da ulazim u polemiku sa predstavnicima crkvenih vlasti; ono što je veliki problem za državu za univerzitet, jeste što je na pomolu jedan zakon koji je izuzetno loša norma. Opet se pitam da li su ovo uopšte gledali pravnici u Ministarstvu, ili je prosto stigla neka depeša na Ministarstvo direktno sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, ili iz određenih perifernih krugova, sa zahtevom da se to unese u novi Zakon, a da je tu malo ko da uopšte gledao o čemu se radi. Ono što je mene tu izuzetno iznenadilo jeste da profesori Filozofskog fakulteta valjda ove stvari treba prvi da primete, da ulože prigovore u zakonskom roku na ovaj Nacrt. Gde su ti naši pravnici, gde je naš Pravni fakultet, gde je sada ta univerzitetska elita? Šta se dešava u Rektoratu povodom ovoga? Zašto smo mi 5 meseci radili na ovom usaglašavanju, ako je paralelno u pripremi bio novi Nacrt? To su sve pitanja na koja ja trenutno nemam dobar odgovor.
Svetlana Lukić: Pre dve godine rektorka je polupreteće rekla, a to je bilo povodom otkaza koji je dobio profesor Kubat na Bogoslovskom fakultetu, „moraćemo da porazgovaramo o statusu tog fakulteta u okviru Beogradskog univerziteta u jednoj sekularnoj državi“. Međutim, sada ne čujemo ni A ni B od Rektorke ni od bilo koga drugog ko bi bio nadležan, jer sve nas zapravo interesuje reakcija države. Jer, ne ako članovi Sinoda veruju da su božji izaslanici na Zemlji, što ne bi poverovali da imaju sva prava koja požele i da budu eksteritorija u okviru Beogradskog univerziteta?
Milan Vukomanović: Pazi, tu je zaista jedan paradoks u pitanju, kada neko ko ima tako loš Statut bude na kraju nagrađen tako što će se Zakon o visokom obrazovanju prilagoditi takvom jednom lošem Statutu. Tako da udaljavanje ova tri profesora sa Bogoslovskog fakulteta: Vasiljevića, Vilotića i Kubata, je pre svega signal da se tu vrši jedna vrsta čistke kakve smo imali u ranijoj istoriji Univerziteta. Ja mislim da sam Univerzitet – ovde moram da kažem da sam i ja profesor tog Univerziteta – nije ni približno dovoljno uradio, i na vreme, da se neke od ovih stari spreče, i onda smo na kraju došli do ovakvog jednog zakona.
Mi se sa Filozofskog fakulteta trudimo, koliko možemo, da pomognemo u celoj situaciji. Odnedavno je i profesor Kubat član naše fakultetske zajednice, ali ne može sve da se svede samo na „Nije filozofski ćutati“ i ono što se dešava unutar te jedne zaista male zajednice, koja je samo jedan fakultet u sastavu Univerziteta. Gde je ta univerzitetska javnost, dakle? Ono što dodatno začuđuje jeste i obrazloženje koje je stiglo iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja povodom ovog Nacrta novog Zakona, a to je ideja da je ovakva jedna izmena u ovom zakonskom aktu, zapravo u skladu sa načelom kooperativne odvojenosti crkve i države, za koju kažu da je izražena u više odluka Ustavnog suda Srbije.
Ja bih tu opet morao da podsetim pravnike koji učestvuju u pripremi ovakve dokumentacije da nigde u Ustavu Srbije iz 2006. godine ne možete naći odredbu, ne možete naći nikakvu normu kojom se ustanovljava kooperativna saglasnost između crkve i države. Da vam kažem, kao čovek koji nije pravnik, usudio bih se da zaista uputim jedan izazov čak do sudija Ustavnog suda, da mi nađu mesto u Ustavu Republike Srbije gde je načelo kooperativne saglasnosti deo nekakve norme. Naprotiv, svetovnost države, to je nešto što je ugrađeno u ovaj Ustav, za razliku od Ustava iz 1990. godine, gde bismo možda i mogli govoriti o nekim naznakama kooperativne saglasnosti, jer je predviđena materijalna pomoć države crkvama i verskim zajednicama.
Štaviše, nijedna odluka Ustavnog suda po bilo kom predmetu koji bi eventualno ovde, a pretpostavljam da se na to mislilo, mogao biti uzet u obzir, recimo ispitivanje ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama, gde se, dakle, dve trećine članova tog Zakona našlo kao predmet tog preispitivanja, nijedna uloga Ustavnog suda nije bila u ovoj predmetnoj materiji. Drugim rečima, saglasnost za izbor profesora Bogoslovskog fakulteta nije nikad bila tema koja je bila iznesena pred Ustavni sud. Tako da je to jedna potpuno irelevantna konstatacija. To je opet došlo iz nekih krugova koji su, ja bih rekao, polupravni ili polupravno pismeni, ali pozvati se na nekakve potpuno apstraktne odluke Ustavnog suda, gde se čak ni ne kaže koje… a ja sigurno znam da nije nikad ova materija bila predmet ispitivanja pred Ustavnim sudom.
Svetlana Lukić: Milane, kako ti objašnjavaš da su se odlučili na ovaj korak, dakle da izmenom zakona ozakone nešto što je protivzakonito?
Milan Vukomanović: Pa to je jedan ustupak Crkvi. Mislim, nije to ni prvi ni poslednji, verovatno, ustupak Srpskoj pravoslavnoj crkvi, toga je bilo i ranije, za mandata ovih drugih vlada, i pre SNS-a. Dakle, to je jedan pokušaj i same Crkve, uostalom, da završi poslove sa državom tu gde se može, oko raznih pitanja. Zašto bismo prolazili kroz sve ove procedure i radne grupe i odbore, i mesta gde se inače pravno mišljenje kompetentno o tim stvarima daje, hajde da se dogovorimo oko toga, evo, šta je sad tu predmet eventualnog nekakvog dogovora između državnih organa, crkvenih organa, pa tu možda ima nekoliko stvari, pa su sad tu, mislim, skoro je bio izbor patrijarha, pa su bile neke druge stvari na dnevnom redu, pa eparhije, pa evo sad neki otpušteni profesori, pa da oni ne prave dalje smetnje, da se niko više ne seti da pravi nešto kao ova trojica, pa hajde mi da to uradimo na nivou zakona, mi to možemo da provučemo kroz ovakvu Skupštinu, šta god hoćemo.
Dakle, kroz ovakvu Skupštinu može da prođe bilo šta, dakle. Ali, ja moram da podsetim da postoje tu i neku ljudi od struke, nekakvi pravnici, postoje profesori prava na Univerzitetu u Beogradu, postoje neke stvari preko kojih ne može da se pređe, jer cena koja će se platiti će biti daleko veća nego što je bilo šta što se dosad dešavalo na samom Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Žrtva će najveća biti sami profesori tog fakulteta. Dakle, raditi u skladu sa zakonom bi u najvećoj meri bila i zaštita ovih profesora od daljeg progona, od daljih čistki, dakle, od toga da im se oduzme i ustavno pravo na slobodu akademske reči, na njihovo mišljenje, njihovo pravo, njihovu savest, njihov etički stav, kako god hoćete. Dakle, to su neke fundamentalne kategorije. I oduzeti ljudima pravo na to, tako što ćete ih prosto uceniti da možete uvek da im nekakvim oduzimanjem, povlačenjem blagoslova oduzmete to radno mesto, to je jedan vid nasilja i to je nešto na šta sad treba da vidimo da li će Univerzitet u Beogradu pristati.
Ja bih zaista voleo da vidim da li će Univerzitet u Beogradu znati da povuče tu neku crvenu liniju i da kaže – e sad više ne može se preko ovoga, jer ovime se otkida veliki deo naše autonomije, a bez autonomije mi nismo univerzitet. Ako mi ne želimo da budemo univerzitet, onda treba da to jasno kažemo i treba da dozvolimo ovakve intervencije izvršnih organa i ovakve intervencije i Sinoda Srpske pravoslavne crkve, koje apsolutno nikakvih zakonskih ovlašćenja nad radom Univerziteta u Beogradu nema. To što su neki članovi Sinoda profesori Bogoslovskog fakulteta, to je fino, ali ti isti profesori mogu na svom fakultetu, kao članovi raznih komisija, odlučivati o izborima u zvanje svojih kolega. Ne mora to da čini crkveni organ Sinod. Ako se Univerzitet odluči ovde da pristane na blagoslov Srpske pravoslavne crkve, onda je to problem Univerziteta.
Ja sam na Peščaniku imao jedan tekst, Univerzitet pod blagoslovom, koji sam pisao pre jedno godinu dana, ali tad kad sam ga pisao, zaista, mislio sam da će to ostati samo problem unutar PBF-a, da se neće preliti toliko na Univerzitet, da je i Univerzitetu potreban blagoslov za dalji rad. Zamislite bilo koji fakultet Beogradskog univerziteta koji bi ispoljio ovakve zahteve, dakle: da se ukida autonomija univerziteta zato što oni imaju neke posebne zahteve. Filozofski fakultet, Biološki fakultet, Medicinski fakultet… da se dozvoli jednom vanuniverzitetskom telu da uđe u taj sistem na ovakav način, postavlja se pitanje da li će u jednom trenutku Republički javni tužilac biti nadležan za izbore profesora na Pravnom fakultetu?
Da li će sudije Ustavnog suda birati profesore na Pravnom fakultetu. Da li bi se pobunili profesori na tim fakultetima, kada bi tako nešto bilo moguće. Bogoslovski fakultet u ovom trenutku malo ko ima da zaštiti, odnosno verovatno mnogi članovi univerzitetske zajednice nisu svesni koliko je sad njima potrebna zaštita, nego gledaju na to – ma dobro, oni su crkveni tamo nekakav fakultet; čak i ne razumeju to pitanje, istorijat, konstituciju, tako da – pa dobro, oni su tu, tamo su sa Crkvom, oni školuju popove. Mislim, evo, kad prođemo tamo, pa imamo neke ljude u mantijama, prema tome, oni su fakultet Srpske pravoslavne crkve. Ali nisu. Oni su državni fakultet, državnog Univerziteta u Beogradu. Imaju sva prava i imaju sve obaveze kao drugi fakulteti.
Svetlana Lukić: Govorio si o tome da je ovo ta vrsta ustupka prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali ono što je kolateralna korist, ogromna očigledno za izvršnu vlast, jeste to načinjanje i ugrožavanje autonomije univerziteta, je li. Pre dve godine su se pobunili neki ljudi iz naučnih instituta, jer je promenjen isto zakon po kome člana Upravnog odbora, odnosno rukovodstva instituta praktično bira Ministarstvo. Znači, oni malo po malo oduzimaju autonomiju naučnim ustanovama, i sada Beogradskom univerzitetu. To je za njih velika korist.
Milan Vukomanović: Pa politički gledano, to jeste uvek bila tendencija radikala i sad ovih novoradikala. Dakle, te stvari nisu od juče, počele su u najmanju ruku 1998. godine, sa onim Šešeljevim zakonom. Dakle, ta potreba da se Univerzitet stavi pod svoju kontrolu na ovaj ili onaj način, s druge strane da se fingira nekakva saradnja sa Crkvom. Ali odluke se donose, donose se pragmatične odluke, ovaj dao, ne znam, lekarima, dao crkvi, prema tome postoji kooperativna odvojenost, čim predsednik daje neke pare tamo Crkvi, pa mislim šta bi to bilo nego kooperativna neodvojenost, i slične stvari. Mislim da generalno je i na Univerzitetu u Beogradu situacija prilično tužna u pogledu pismenosti nas, članova, pravne pismenosti nas, članova univerzitetske zajednice.
Mislim da su jako slabo profesori upućeni u svoje sopstvene statute, statute svojih fakulteta, mislim da generalno gledano, mogao bih da ocenim da na Univerzitetu ove pravne službe koje rade po fakultetima nisu dovoljno kompetentne, da tu vlada jedna prilična inercija oko svega. Ove rasprave su pro forma, dakle oko donošenja nekih novih zakona… Mi zaista ne učestvujemo dovoljno u tom pravnom sistemu, u tom pravnom poretku Univerziteta, i verovatno onda ljude i ne zaboli kad dođe do ovakvih nekih odluka – pa dobro, šta je sad ta autonomija, mislim, univerziteta…
Tu gde vlada klijentelizam, gde vlada nepotizam, gde imamo, kako da kažemo, jedan sistem koji je još pokojni Ljubiša Rajić kad smo na Peščaniku o svemu tome govorili, okarakterisao kao nešto što nije dostojno samog univerziteta. Veliki broj profesora koji tu predaje nisu u pravom smislu profesori Beogradskog univerziteta. Nažalost, to je tako. Ali ako ova generacija službenika i, na kraju krajeva, i profesora u ministarstvima, u Ministarstvu prosvete, na Univerzitetu u Beogradu, želi da bude zapamćena po tome što je bila prva generacija koja je dozvolila da prođe jedan ovakav zakon koji, dakle, od osnivanja i Univerziteta u Beogradu i Bogoslovskog fakulteta, takav zakon nije nikad postojao; ako će preći ćutke preko oduzimanja autonomije… pa, neka im bude.
Svetlana Lukić: Zanimljivo je da studente niko ne pominje jer oni, studenti, ovde uopšte ne reaguju. To me podseća u stvari da je u jeku pandemije, u septembru mesecu mislim, kada je Orban, naravno, u okviru svoje kulturne revolucije, tako da je nazovem, rešio da stavi pod ingerenciju svoju Univerzitet za film i pozorište, studenti su izašli, profesori su dali otkaz i, mislim čak i dekan… nekako su ljudi pružili otpor. Ovde nema nikakvih indicija da će se pružiti bilo kakav otpor ovim intencijama koje su očigledno trend.
Milan Vukomanović: Pazite, otpor je pružio Filozofski fakultet, od 1968-74, u mnogo težim okolnostima, u mnogo gorim vremenima. Setimo se jednog Sime Ćirkovića, setimo se te generacije profesora. Setimo se Dragoslava Srejovića, Milutina Garašanina mlađeg… Sima Ćirković nikad nije želeo da dopusti da se tako nešto desi na Filozofskom fakultetu: i branio je, branio je te profesore, dakle, kao dekan i posle Fakultet, toliko dugo. Ova trojica profesora Bogoslovskog fakulteta, što bi u Bosni rekli, su šaptom pala, je li… na vrata vam udare, kao u ona srednjovekovna vremena, nekakvu notu da od danas više ne predajete studentima. Koja je to samovolja, koje je to bezakonje. Pazite, u odluci o rešenju o otpuštanju profesora Kubata ima jedna formulacija gde se dekan PBF poziva na pravosnažnu i izvršnu odluku Sinoda. To je jedan nonsens u pravnom poretku Srbije. Pravosnažna i izvršna odluka Sinoda. Sve je moguće, dakle, sve je moguće.
Svetlana Lukić: Milane, hvala mnogo na razgovoru.
Milan Vukomanović: Hvala tebi, Ceco.
Peščanik.net, 03.04.2021.
Srodni linkovi:
Aleksandar Stević – Razvod ili treba li Univerzitetu u Beogradu Bogoslovski fakultet?
Sergej Flere – Bogoslovlje: Kuda smera Nacrt izmena Zakona o visokom obrazovanju?