U slovenačkim ženskim publikacijama, bar u onima koje mi povremeno uguraju u dnevni časopis – valjda se tako dobro prodaju – i koje se obraćaju nekoj sasvim apstraktnoj glamuroznoj publici, obavezna je strana na kojoj skloništa za životinje nude kuce i mace. Ovi tražitelji toplog doma mi obično oduzmu bar pola sata neartikulisanih zvukova i zahteva da se ta ili ta prugasta odmah usvoji za partnerku mome mačku: razumni argument da bi ga dotična prebila k’o mačku obično prevlada. No već izvesno vreme na strani kuca i maca pojavljuje se posebna rubrika, psi iz Bosne. Računa se valjda na slovenačke “bleeding heart liberals”, kako to surovo označava američki govor, pa nek’ provere ako mogu da li im je pseto još više patilo nego neko ovdašnje: pretpostavka je, naime, da bosanski psi po definiciji pate više, zbog društva u kojem su primorani da žive. Sasvim je odveć i banalno praviti poređenja: naravno da bosanski psi imaju više prava, komfora a obaška ljubavi u Sloveniji, nego bosanski radnici. Nije bez smisla ni pomisliti na dobru dosetku po kojoj će se džukac najsumnjivijeg porekla uvaliti u trosed nečije dnevne sobe; no to je samo po sebi već toliko dobro, da nemam ništa protiv, uz svo licemerje, prevaru, i nesumnjivu grotesknost stvari.
Bosna je figura drugoga: u njoj su podjednako strukturni rasizam kao i strukturna krivica, samo je krivice neuporedivo manje. Moje traumatično doživljavanje Bosne odnosno federacije nesumnjivo prati moju detinju fascinaciju Bosnom: no nešto slično bi moralo obuzeti i svakoga drugoga ko gleda porušene kuće, većinom od Broda do Doboja, ili zatvoren Zemaljski muzej u Sarajevu. Moj zadnji izlazak iz Sarajeva me je bacio u suzno očajanje sve do Zenice. U blistav prolećni dan sam smislila da vidim još jedanput Vrelo Bosne u rano jutro, što je značilo zaustavljanje u gužvi na izlasku iz grada, pošto mi već nije uspelo da ubedim da nestanemo u suprotnom pravcu Mostara, mora, i stonskih mačaka. Na nadvožnjaku je zaustavljene automobile čekala grupa prosjaka, među njima mlada Romkinja sa dvoje dece. Odbacimo sve ostalo: moje očajno stanje izazvalo je poređenje iste scene od pre tridesetak godina i sad. Tada sam pouzdano znala da, ako im zatreba, imaju garantovanu besplatnu zdravstvenu službu, i da male od besplatne škole može da odvoji samo brižljivo izbegavanje: uz sve uspehe drugih politika, recimo ugrađenog rasizma, to je ostajalo. I toga više nema. Nikada mi, kao na sarajevskom nadvožnjaku, nije postalo tako jasno da svet ljudi može da preživi jedino ako se pobuni protiv sveta neljudi.
Događaji su samo potvrdili ovo uverenje. Ako je pobuna u Sloveniji imala sve odlike precizno usmerene političke akcije – što je njen osnovni problem danas, kada je glavni cilj ostvaren padom vlade i nepodnošljivog političara – na drugim mestima se zbog okolnosti, uglavnom izazvanih evropskom politikom, pobuna morala drugačije oblikovati. U Sloveniji smo dobili što smo tražili – novu vladu, koja sprovodi istu i možda još goru evropsku politiku davljenja građana na male ali brze rate. Nismo, dakle, dobro tražili. Kako će se stvari razviti u Grčkoj, da li će povratak velikog broja građana u neolit i zatvaranje javne televizije još koga poterati na ulice, videćemo. U Istanbulu i u Sarajevu, narod koji je skoro sve podnosio pobunio se zbog jednog parka, jedne bebe. Tu više ne pomaže ni pad vlade, ni odlazak nepodnošljivog političara, ništa sem radikalne promene društva. U sarajevskoj pobuni, koja mi je bliža jer nema velikih tradicionalnih levih partija i ilegalaca tih partija, kao u Turskoj, vidim možda pravi uspešni model pobune, koji je odmah ujedinio sve etničke i društvene grupe. Nekada davno sam mislila da jedino minimalni programi, dakle nepopustiva netolerancija za ono ispod čega se ne ide, mogu biti uspešni: to su možda bile utopijske bludnje vremena kada se bez osećanja krivice moglo raspravljati. No možda se to danas vraća kao odgovor stvarnosti, ne veselih noćnih rasprava. Usvojimo li Bosnu, ima nade i za ostale.
Peščanik.net, 16.06.2013.
Poslednja vest: Klix.ba, 16.06.2013.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
