Da li u Srbiji ima smisla živeti? Da li je tragedija napustiti je, bilo kojim putem, ako je potrebno i odlaskom sa ovog sveta? Da li opšti neuspeh u nastojanjima da se ona uljudi i istinski preobrazi osporava suštinu života koji je uzaludan ukoliko nije ispunjen nekim važnim poslanjem. Svrhom koja prevazilazi neposredne odjeke, osećanja i potrebe samo jednog političkog naraštaja ili samo jednog staleža? Da li život, sam po sebi, odbacuju na stranu svi apsurdi koji, u lavirintu zabluda, laži, neznanja i neslobode, čine da se ospori potreba ovdašnje zajednice, kao celine, da zadrži jasno pravolinijsko kretanje?

Borka Pavićević je pre nedelju dana najavila da bi 3. februar trebalo tumačiti u svetlosti potrebe da se odbrani 5. oktobar. Na njen poziv većina je, zaista odgovorila, ali je sistem vrednosti, na koji Borka uporno i hrabro podseća, ostao u nekom izgubljenom, ili nepostojećem prostoru. Ali je i u besmislu, na koje se politička Srbija srozala, da se takav oblik istorijskog resetovanja, najmanje remisniscencijom prošlosti, može smatrati, i dalje, velikim iskorakom u budućnost, njena poruka je duboka i mudra. Lažni car Šćepan Mali nije bio najgori od crnogorskih vladara, ali se krivo predstavljao, urezavši se u genom tradicionalnog mentaliteta koji ne dopušta pristup, u osnovnu viziju i odlučivanje, složenim i autentičnim ličnostima, niti idejama koje prevazilaze sopstveno vreme, tegobni, sporomisleći, nekad i tupavi prosek, i, samu po sebi, društvenu osnovicu. 

Bilo je tako očigledno da predsednički kandidati, koji su poneli po neverovatnih dva miliona i nekoliko stotina hiljada glasova, nemaju dobre namere, da nisu iskreni, da se lažno zaklinju na budućnost, a o prošlosti krivo. Jedan se lažno predstavljao, da on, ili njegove ideje, svejedno, nisu ubijali, i da to ne bi ponovo činili. Lagao je dok je prikrivao da je budućnost Srbije, za njega, u perspektivi postsovjetskog koncentracionog logora. Nije se usudio da svoje shvatanje promena veže za nasilnu redistribuciju koja će jednokratno nagraditi one koji su u tranziciji loše prošli, a pre svega su uvereni da su mogli, i zaslužili, više i bolje. Na naizgled drugoj strani, pobednik je blatio takmaca s kojim je zajedničkim odlukama, u protekle četiri godine, zatvorio, centralizovao, šovinizovao i putinizovao Srbiju. Nudio obećanja koja su u suprotnosti s celinom puta koji je prešao, i sa stvarnim odnosom snaga u vladi koja je idejni klub novog talibanskog nacional-boljševizma i izvršni komitet tranzicionih predatora. I nikad se nije osvrnuo na svakodnevicu koju je s partnerima smišljeno i neposredno trovao primitizmom koji Srbiju vraća u njenu sramnu nedavnu prošlost.

Umesto denacifikacije, zajednička Srbija Tadića i Nikolića ponovo maršira u nacionalnom stroju, dok novi i stari nacisti ispisuju stranice dnevne štampe i političkih pseudoanaliza, i kontaminiraju našu kulturu. Umesto demilitarizacije, Srbiji su navukli uniformu varšavskog pakta. Umesto denacionalizacije, u pljačku je uvučena i ruska država. Umesto decentralizacije, etatizacija je obnovljena kao zakonski okvir neslobode.

Manje zlo je još uvek zlo. Umesto odbrane 5. oktobra, Srbija je izabrala samo veštačko disanje. Ako je mogla i gore, to nije nikakva uteha. Ako je i uteha, ona je žalostan izbor.

Ne postoji više potreba da se stvaranost pegla i banalizuje po modelu praznih govora i dilema poput one, da li je politička šetnja Beogradom srpska ili građanska. Nije izvesno da iza kampanje, svedene na potcenjivanje zdravog razuma i sposobnosti da se pamti i promišlja, stoje namera, koja uključuje sposobnost, da se evropeizacija Srbije, koju predsednik obećava, izvede mutacijom njene politike i kulture, koja je, možda, jedna alternativa. 

U britansko-italijanskom filmu Mikelanđela Antonionija Blowup (1966), koji je nastao nadahnut kratkom pričom Hulija Kortasara, profesionalni fotograf, ogrezao u stilizovanoj dekadenciji, snimao je ljubavnike u parku, da bi ga žena čiju je aferu razotkrio, pronašla u njegovom studiju, kako bi dobila film i uništila ga. (Vanesa Redgrejv.) Njeno navaljivanje navelo je fotografa da krene da uveličava filmove, na kojima je slučajno otkrio ljudsko telo, time i zločin koji je u parku počinjen.

Uvećanjem političke Srbije, ponovo se otkriva 12. mart koji je ostao bez razrešenja, koje je logično i moralno. Uvećanjem proteklih izbora, i njihove suštine, otkriva se, kao u zasedi, i lik premijera Koštunice.

Ovde su politička obećanja poput vrata od gitare koji u filmu Blowup Džef Bek, tada u Yardbirdsima s Džimijem Pejdžom, baca u publiku, koja se pomamno otima. Fetiš je završio kod fotografa, koji ga potom rezignirano baca na pločnik, pošto se izbavio iz kluba i gomile, u ekstazi, koja odudara od njegove blaziranosti, i dosade, kojima snima i uveličava svet oko sebe koji ga nedovoljno inspiriše i zabavlja. Tako i evropska demokratija u Srbiji, koja bi trebalo da je odnela prevagu, podseća na simulirani teniski turnir s kraja filma, koji, oponašajući stvarne pokrete, igraju frikovi koji fotografu uspevaju da privuku pažnju i on im, takođe mimikom, vrađa u teren loptu, u zamišljenoj stvarnosti koja je lepša i tananija od one koja se zaista živi i umire.

 
Danas, 05.01.2008.

Peščanik.net, 04.01.2008.

Leave a Reply