Damask, Sirija, foto: Reuters

Damask, Sirija, foto: Reuters

Krugman je u pravu, ne bi trebalo proglašavati rat posle terorističkog napada. Takođe, ništa se ne postiže proglašavanjem postojanja nepomirljivog ideološkog sukoba.

Zapravo, i sredstva i ciljevi nisu nikako novi, istorijski ili politički posmatrano. Provokacija je jasna, cilj takođe, a odgovor bi trebalo da bude ono što je i u izgledu da se dogodi – da se pokrene mehanizam kolektivne zaštite.

Svetska zajednica nesumnjivo ne oskudeva u sredstvima da uspostavi mir i odgovarajući politički proces u Siriji. Što ne znači da će politička normalizacija i privredni oporavak u toj zemlji i u okolnim zemljama biti brzi i jednostavni. Kao što ne bi trebalo očekivati da će terorizam nestati. Opet, Evropske unija svakako raspolaže sredstvima da poveća unutrašnju bezbednost, mada to sada izgleda politički složeno, ali onda sve je u Evropi složeno, što ne znači da je i neostvarivo.

Krugman je takođe u pravu da ne bi trebalo pobrkati ni uzroke i posledice niti pravičnu raspodelu odgovornosti. Kako to nije jasno ne retko ni onima kojima je posao da takve stvari razumeju, možda ima smisla to razjasniti.

Krugman kaže da nije potrebno odmah vikati rat, jer je tako počeo onaj u Iraku, za koji nije bilo nikakvog valjanog opravdanja. Kako sada stoje stvari, prvo Obama nije nikako spreman da šalje vojsku, a izgleda da se to ni Putinu ne čini. Neki povlače poređenje sa Bosnom i Hercegovinom, i zaista ono ima smisla. Tamo je bila potrebna politička intervencija svih relevantnih sila, pa potom i međunarodno vojno i političko prisustvo. Slanje međunarodnih mirovnih snaga se pokazalo kao beskorisno, a neposredna vojna intervencija, čak i iz susedne Hrvatske, kao nepoželjno. U svakom slučaju, ako do slanja vojske u Siriju i dođe, to bi trebalo da bude na osnovu mandata Saveta bezbednosti i u okviru primene političkog dogovora, koji bi silom bio nametnut onima koji će biti proglašeni neprijateljima međunarodne zajednice.

Kako će biti sa raspodelom odgovornosti? Tu sada počinje korišćenje protivčinjenične istorije. Ovi koji su, recimo u Bosni i Hercegovini, započeli sve došli su u priliku da nameću političko rešenje. Jer ko bi tamo ratovao da se nisu mešali strani faktori? Tako i u Siriji. Da nije bilo mešanja spolja, Asadova bi vladavina trajala beskonačno uz mir i socijalnu stabilnost. I onda ne bi bilo ni terorista. Pa pošto su stranci krivi za to što je destabilizovana zemlja i što su se stvorili uslovi za terorizam, odgovornost za terorističke napade bi trebalo pripisati Americi i Evropi.

Koješta kaže Krugman. I zaista, mnogo više i nije potrebno reći. Pre svega zato što uzročno-posledična veza ne postoji. To je isto kao kada se traže uzroci rata u Bosni i Hercegovini. Recimo, kažu ljudi koji znaju da to nije tačno, da je samo prihvaćen Lisabonski plan, rata ne bi bilo. Zašto je odbijanje jednog plana uzrok rata? Isto je i sa pozivanjem na to ko je prvi počeo. Zašto bi, da se vratimo poslednjem terorističkom napadu, zašto bi to bilo dovoljno da se krene u rat? Ako su iscrpljene sve političke mogućnosti, pa i tada samo ako je zaista opravdano. U slučaju Bosne i Hercegovine svakako političke mogućnosti nisu ni izdaleka bile iscrpljene, a u slučaju Sirije političko se rešenje naprosto nameće. Nikakve uzročne nužnosti nema da se kreće u rat.

I opštije, Asadov problem nije bio nedostatak političkog rešenja, već uverenje da postoji vojno rešenje. Ili, drukčije rečno, da su ishodi po Asada bili povoljniji ako se osloni na silu nego na mirna politička sredstva. To je procena koju je on napravio, i po njoj delao. Sada je jasno da ta procena nije bila valjana, ali nema spora oko toga ko je odgovoran za Asadove postupke. Kako će, na kraju, izgledati političko rešenje zavisiće delimično i od tih posledica, a i njegova uloga u tome će biti sa ti usklađena.

Isto stoji stvar i sa izvršiocima terorističkih dela. Oni samo ne teže da kažu da su bili primorani na teroristički čin, jer žele da preuzmu odgovornost za njega. To je deo smisla toga čina. Usled toga je posebno besmisleno kada komentatori objašnjavaju ta delanja tako kao da izvršioci nisu činili ništa drugo nego ono na šta su bili naterani onim što su činili oni koje krive za svoje postupke. To je kao kada neko prebije obično nekoga ko je nemoćan i kaže, „Eto šta si me naterao da uradim“. To je otprilike kako neki komentatori objašnjavaju, recimo, bombardovanje Sarajeva ili još neverovatnije opsadu Dubrovnika. Sami izvršioci takvih terorističkih ili ratnih dela obično teže slavi, a ne samosažaljenju.

Ovo poslednje zato što žele da jasno istaknu uzročnost, a na osnovu nje i odgovornost, pa onda konačno i zasluge. Pa je stoga Krugman u pravu: odgovornost za teroristički čin je jasna jer je uzročnost nedvosmislena, a isto će važiti i za sve protivmere koje će se preduzeti. Za nadati se je da će se izabrati politički put, za koji trenutno postoji spremnost.

Novi magazin, 23.11.2015.

Peščanik.net, 23.11.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM