Feng Li/Getty Images http://theatln.tc/1kQa5wl

Jeste li i vi primetili da u reklamama više nijedan deterdžent ne pere veš? Svaki uklanja mrlje. I ne samo da uklanja mrlje nego uklanja „uporne“ mrlje. Ne otporne, ne tvrdokorne, ne skorele, masne ili kakve već mrlje mogu da budu, nego – uporne. Uporne – kao da su ljudi, a ne stvari. Ljudske osobine daju i bakterijama (samo što njima dodaju i neljudske likove) pa tako gledamo zle i zlonamerne mikrobe koji u klozetskim šoljama kuju zavere protiv nas i zdravlja naše dece.

Zašto to rade? Pa da bi nam ulili strah i da bismo pomislili da su problemi (prljav veš) mnogo veći i da je ulog (higijena) u mnogo većoj opasnosti. Jer je onda i rešenje (reklamirani proizvod, u našem slučaju deterdžent ili sredstvo za čišćenje) mnogo važnije i vrednije.

Zvuči poznato? Ali ostaje nejasno zašto vlast koristi „deterdžent“ taktiku i preuveličava problem kad svi znamo da je suočena sa realnim i ozbiljnim problemima, redovnim i vanrednim? Zašto ima potrebu da nas ubeđuje kako protiv sebe ima i novinare, tajkune, međunarodnu zajednicu (srećom, za promenu, samo „pojedince iz EU“) koji, baš kao mikrobi u reklamama, kuju neke klozetske zavere kojima bi da obore vlast, kao da se vlast obara novinarskim tekstom u malom tiražu, a ne parlamentarnim izborima? Zašto premijeru nije bilo dovoljno da uradi jednu dobru stvar – omogući zainteresovanima uvid u ugovore između države i privatnih kompanija (deterdžent pere veš), nego je to morao da začini preopširnim optužbama za zaveru iz niskih pobuda (zloćudni mikrobi)?

Osim što je javnosti poslata pogrešna poruka da uvid u ugovore nije javni interes već tajni motiv interesnih grupa, ovakvo demonstrativno pokazivanje ugovora nije stvorilo utisak da vlast radi transparentno, već pre da radi – providno. (Doduše „providan“ jeste adekvatan prevod reči „transparentan“, ali teško da je to bila namera.)

Što je još gore, u nekom trenutku bi javnost mogla da postane podozriva. Jer, kao što u slučaju protivnika Parade koji nas ubeđuju da se uspešno bore protiv moćnog gej lobija postoji paradoks (ako je taj lobi tako moćan da je porobio tolike jake države – kako to da ga pobeđuje šačica „pravovernih“, odnosno, ako ga pobeđuje grupica ljudi bez finansijske podrške, zar to ne znači da lobi uopšte nema nikakvu moć?), tako bi i u slučaju vlasti moglo da se postavi slično pitanje: ako se protiv nje urotio tajkunsko-mafijaško-novinarsko-evropskounijski lobi, kako je moguće da ga uvek iznova pobeđuje jedan čovek, odnosno, ako je jedan čovek jači od takve zavere, zar to onda ne znači da zavera nije ozbiljno organizovana i finansirana?

Ali, za sada je malo verovatno da će vlast promeniti taktiku. Čak i kada bi svi koji su ikada glasali za Demokratsku stranku javno izrazili kajanje i obećali da više nikada, nikada, nikada neće za nju ponovo glasati, teško da bi vlast promenila ploču. Ponajviše zato što ne bi poverovala u pokajanje. Jer bi pomislili da se to javljaju njihovi ljudski botovi koje su istrenirali da se uvek deklarišu kao oni koji su ranije bili za druge.

Peščanik.net, 18.08.2014.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)