Vaskršnja poslanica SPC-a poziva vernike da se raduju zbog vaskrsenja Hristovog, zatim da se ne boje i ne plaše, te da budu hrabri, i u tu svrhu se navode delovi iz Svetog pisma Starog i Novog zaveta. Međutim, u poslanici se takođe otkriva i šta srpskim vladikama stvara nespokojstvo i uliva strah.
Na prvom mestu to je slika civilizacije kao mesta ljudske dekadencije. U tu svrhu poslanica navodi biblijsku povest o Sodomu i Gomoru, gde se najpre kaže da su ti gradovi imali „obličje rajskih staništa“, ali da su „žitelji ovih gradova bili ogrezli u bestidan život mrzak Bogu“. Zato je „Gospod Sodom i Gomor predao razorenju i propasti“, ali – sada sledi vrhunac pouke – „Biblijska istina o Sodomu i Gomoru važi i danas“. Danas ruski patrijarh Kiril pravda rusku agresiju na Ukrajinu borbom Svete Rusije protiv dekadentne zapadne civilizacije kojoj su se Ukrajinci priklonili. Marta prošle godine Kiril je za rat okrivio zapadne sile koje drugima žele da nametnu „organizaciju gej parada“. Protivnici ljudskih prava LGBT+ osoba se obično pozivaju na biblijsku priču o Sodomu i Gomoru, tako da je nedvosmisleno jasno na šta se u poslanici misli kada se kaže da su žitelji ovih gradova vodili život koji je mrzak Bogu.
Ipak, autor poslanice priznaje da je određeni napredak važan za društvo, ali da je „neuporedivo važnije duhovno zdravlje našeg naroda“. Šta je onda neophodno za duhovno zdravlje?
Neophodno je da se napredak društva, prosveta i kultura „grade na jevanđeljskim temeljima na kojima su i nastale“. Stoga je važno sačuvati srpski jezik i ćirilicu i u tom pravcu se apeluje „da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru“. Dobro znamo da se srpski jezik može pisati i na latinici, ali je neophodno lamentirati nad ćirilicom i čak državno intervenisati u njenu korist, jer je to način za ostvarivanje pretenzija SPC-a u oblasti kulture i sticanje monopola nad srpskom kulturom – što je sasvim anahrona težnja. Nad srpskim jezikom se navodno vrši nasilje i zato se apeluje da se „ukinu odredbe zakona koji to nasilje nameću“. U pitanju je nasilje rodno osetljivog jezika „iza koga se krije borba protiv braka i porodice“. Pre će biti da se iza borbe vladika neženja za brak i porodicu krije opasnost da se srpski jezik osiromaši i da se obesprave određene društvene kategorije.
Poslanica praktično doslovno kopira retoriku ruskog patrijarha Kirila.
Poslanica: „Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti u životu naroda, društva i države“. Kiril je na praznik Cveti izjavio: „Sveta Rusija, hvala Bogu, čuva hrišćanske vrednosti, koje su bile uključene u sistem nacionalnih vrednosti“. Zapad je nameravao da Rusiju zavara i da je „uvuče u svoj svet i usadi joj svoje vrednosti“, ali kada je postalo jasno da ta dva sveta nemaju ništa zajedničko, ta spoznaja je „dovela do vojne konfrontacije“. Kiril je rekao i da Rusija u Ukrajini ne ratuje protiv ljudi već protiv „vladara tame ovoga sveta i duhova zla“. Dehumanizacija Ukrajinaca ide uporedo sa veličanjem Rusije koja, prema ruskom patrijarhu, ne želi da ratom stekne materijalnu korist, nego da sačuva „svoj sistem vrednosti“. Na strani Rusije je hrišćanska duhovnost, na strani zapadnih zemalja i Ukrajine su dekadencija, materijalizam i neljudske fantazmagorije: vladari tame i duhovi zla.
U poslanici se na temu Ukrajine kaže da se SPC moli za mir i prestanak stradanja, ali se u suštini izgleda misli ono što je prošle nedelje izjavio vladika bački Irinej za ruski propagandni servis u Srbiji: „Bez obzira što smatramo da je rat potpuno pravedan na strani Rusije, što je dominantno mišljenje među pravoslavnima, i što rat nije tražila Rusija nego Zapad, mi ne možemo u ime takvog gledišta da kažemo: Neka stradaju Ukrajinci“. U SPC-u se, dakle, mole za prestanak ratnih stradanja, ali se na rat gleda očima patrijarha Kirila. Ako je, međutim, većina pravoslavnih na strani Rusije, da li to onda znači da je samo pitanje vremena kada će i druge tradicionalno pravoslavne nacije zaratiti sa dekadentnim zapadnim zemljama? Vaseljenska i Aleksandrijska patrijaršija su izjavile da je ideologija ruskog sveta jeres, tako da se antizapadnog mača neće latiti baš svi pravoslavni hrišćani.
Ideologija ruskog patrijarha nailazi na podršku i među verskim fundamentalistima u SAD-u. Sekretar Svetskog kongresa porodica – protestantske organizacije sa sedištem u Americi – izjavio je da Rusija brani „judeo-hirišćanske vrednosti“. Što je navelo neke protestantske teologe da se ozbiljnije pozabave dekonstrukcijom mita o Svetoj Rusiji i upuste se u dokazivanje da su sekularne zapadne institucije više u skladu za hrišćanskim shvatanjima o dostojanstvu ljudske ličnosti, nego što to žele da priznaju pobornici hrišćanskog nacionalizma na istoku i zapadu. Kirilov narativ nije ograničen samo na pravoslavne hrišćane i očigledno je postao tema i problem od ekumenskog značaja.
U dekonstrukciji tog narativa mogu biti od pomoći i velika dela ruske kulture. Naime, u legendi o Velikom inkvizitoru iz romana „Braća Karamazovi“ Dostojevskog, inkvizitor prekoreva Isusa zato što nije izašao u susret ljudskim potrebama i pretvorio kamenje u hlebove – kako je od Isusa tražio đavo u pustinji – već je svoje učenje namenio samo manjini, zapostavljajući većinu kojoj je nasušno potreban hleb. Nakon izlaska iz katakombi u kojima se skrivao od gonjenja, Veliki inkvizitor je ispravio Hristovo delo i nahranio je ljude zemaljskim hlebom u Hristovo ime ali im je oduzeo slobodu. Za uzvrat im je dozvolio da greše: „Oni su slabi i nemoćni i voleće nas kao deca zato što ćemo im dozvoliti i da greše“, kaže samouvereno inkvizitor Hristu. Zar RPC nije izašla iz katakombi u kojima je bila za vreme sovjetskog režima, zar ne hrani ljude narativom o Svetoj Rusiji – to jest hlebom zemaljskim u Hristovo ime – i zar ne daje dozvolu za grehe (pljačku Rusije od strane Putinove oligarhije, rat, masovna ubistva, razaranja i ratne zločine)? Slično važi i za noviju prošlost SPC-a: hrane ljude hlebom identiteta i oduzimaju im slobodu.
Poslanica se zvršava novozavetnim rečima: „U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn 16, 33). Svet koji je Hristos pobedio piše latinicom, koristi rodno osetljivi jezik, protiv je braka i porodice, podržava Ukrajinu i – naravno – „otuđuje Kosovo i Metohiju od države Srbije“. Da završimo u susret prazniku Vaskrsenja Novim zavetom, ali sa malo drugačijom porukom: „Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet a duši svojoj naudi?“ (Mk 8, 36). Što bi značilo: Kakva je korist čoveku Srbinu ako zadobije Kosovo i sve srpske zemlje a duši svojoj naudi?
Peščanik.net, 15.04.2023.
UKRAJINA
