Loše upravljanje javnim poslovima, tj. državom neprestano skreće pažnju na zakone koji se tiču političkih stranaka. Dobro je što se ponovo raspravlja o izbornom ili zakonu o finansiranju stranaka, ali mi se čini da neka obrazloženja nisu dobra. Bojim se da neki od predloga koji se čuju nisu dobro promišljeni, tako da se može desiti da se zakonska rešenja promene, a da se stvari uopšte ne poprave. Neka postojeća rešenja su loša, jer daju loš sistem podsticaja. Ako nova rešenja treba da daju bolji rezultat, pre svega se mora promeniti sistem podsticaja. A neka postojeća rešenja nisu loša, ali se ne primenjuju, jer lideri i izvršna vlast zaustavljaju mehanizme kontrole i vladavine prava.

Kandidat za glavnog nevaljalca je izborni zakon. On jeste loš, ali nije jedini krivac. U izbornom zakonu se kao poseban problem ističe sistem partijskih listi koji stranačkim liderima omogućava da proizvoljno kroje vrh liste posle izbora i time biraju poslanike. Kao drugi problem se javlja to što je čitava Srbija jedna izborna jedinica. U nastavku se kaže da bi rešenje bio većinski izborni sistem sa brojem izbornih jedinica koji je ravan broju poslanika u Srbiji. Navodno je većinski sistem mnogo bolji od proporcionalnog. Ističe se i da proporcionalni izborni sistem podstiče državnu potrošnju. Kaže se da uklanja vezu birača i poslanika. Dodaje se da proporcionalni sistem usitnjava stranke i omogućava malim strankama da ucenjuju velike. Da pogledamo malo kako stvarno stoji sa tim argumentima.

Protivnici proporcionalnog sistema kažu da ovaj sistem podstiče nesposobne i poslušne, koji se koncentrišu oko lidera da bi bili izabrani za poslanike. Loši poslanici onda glasaju za loše politike. Tačno je da sistem partijskih listi daje veliku moć liderima stranaka u odnosu na izabrane poslanike. To je loše, jer na izborima se na listi pojave jedni kandidati, a u parlament uđu sasvim drugi. Naravno da ovo treba menjati, jer je to izigravanje biračke volje u pogledu personalnog sastava poslanika, ali i ako bi se u parlament ulazilo po redu sa liste, to ne bi mnogo umanjilo moć lidera. Poslanici i nisu toliko važni, uticajnija su mesta u izvršnoj vlasti, izbor ministara i drugih visokih zvaničnika. Uticaj lidera ne može se smanjiti promenom izbornog zakona, već nekim drugim mehanizmima.

Pominje se da proporcionalni izborni sistemi povećavaju državnu potrošnju, jer se ona stalno širi kako bi se zadovoljili potrošački apetiti svih stranaka u koaliciji. Kao ilustracija se navodi primer sa strankom penzionera i povećanjem penzija. Bojim se da ovaj generalni zaključak o vezi izbornog sistema i državne potrošnje nije tačan. U EU sve zemlje sem Britanije imaju neki oblik proporcionalnog sistema, a ukupna državna potrošnja (fondovi i budžeti svih nivoa) varira u članicama Unije između 28% i 53% nacionalnog dohotka. Dakle, proporcionalni sistem ne iziskuje nužno visoku potrošnju. Britanija sa nekih 38% državne potrošnje spada u „jeftinije“ države u EU, ali nije najjeftinija.

Državnu potrošnju mnogo više ograničava koncepcija države. Ako je ona bliža ideji konstitucionalno ograničene vlade, ako se manje meša u tržišne sile, po pravilu je jeftinija, bez obzira na izborni sistem. To što sve, pa i male stranke vladajuće koalicije mogu tražiti da se zadovolje njihovi apetiti za potrošnjom može da postoji i u većinskom sistemu. Svaki poslanik može imati zahteve za svoju izbornu jedinicu, a ti zahtevi će teško dobiti većinu, ako jedni ne budu podržavali druge. Tako se otvara kanal za rast državne potrošnje i u većinskom sistemu.

Jedan od retkih tačnih prigovora proporcionalnom izbornom sistemu iz tekuće debate jeste da on slabi vezu poslanika i birača. Ona je jača u većinskom sistemu, ali to ne garantuje bolja rešenja. Poslanik će misliti samo o tome da ne izgubi na narednim izborima, što znači mnogo povlađivanja preovlađujućim predrasudama i populizmu. Ako se tome doda prethodno pomenuta težnja poslanika da u svoju bazu dovuče što više državnog novca i državnih radnih mesta i tako što više izađe u susret dominantnim lokalnim interesnim grupama, onda se vidi da većinski sistem nužno ne obećava bolja rešenja od proporcionalnog.

Konačno, nije nužno da većinski sistem dovede do ukrupnjavanja političke scene. To bi značilo uklanjanje malih stranaka i dominaciju dve-tri veće stranke. Preciznije, većinski sistem najčešće, ali ne i neizbežno dovodi do ukrupnjavanja stranaka. Sasvim je moguće da u raznim izbornim jedinicama budu izabrani poslanici vrlo različite političke pripadnosti. To posebno važi za kulturno, etnički ili na drugi način heterogene zemlje. Tako bi velike stranke opet bile ucenjene od poslanika iz određenog kraja zemlje. Poslanici ili njihove male grupe podržaće većinu, ako joj ova obeća gradnju aerodroma, trase autoputa, univeziteta ili skijaškog centra u kraju odakle ti poslanici dolaze.

Kada se detaljnije studiraju izborni sistemi, videće se da se ne može pokazati da su u načelu bolji većinski ili proporcionalni. I jedni i drugi imaju prednosti i nedostatke. Od boljke u pitanju zavisi koji je pogodniji. Prednost većinskih je to što oni osiguravaju internu podelu političke vlasti, ravnotežu interesa i mogućnost da se politika digne iznad nivoa opštine. A prednost većinskog je to što on dobro locira političku odgovornost, snažnije vezuje poslanike za volju birača i ponekad omogućava homogeniju izvršnu i zakonodavnu vlast. Nedostaci proporcionalnog sistema su usitnjavanje političke scene, veliki uticaj lidera na izbor poslanika, otuđenje poslanika od birača, mogućnost pretvaranja vladajuće koalicije u kartel. Nedostaci većinskog sistema su mogućnost dominacije vrlo loše politike, dominacija lokalnih interesa na centralnom nivou i rizik populizma. Mogućnosti despota za razne manipulacije su bolje u većinskom nego proporcionalnom sistemu.

Prednosti i nedostaci većinskih i proporcionalnih sistema nisu međusobno uporedivi, pa je stvar ukusa kome dajete prednost. Osim toga, od okruženja zavisi da li će i kod jednog i kod drugog više doći do izraza njegove dobre ili loše strane. Često težimo da preuveličamo probleme postojećeg rešenja. A ponekad naša brza i ignorantska narav nije sklona tačnijoj analizi. Prema tome, naš problem loših političara nećemo rešiti samo prelaskom s jednog sistema na drugi. Rešenje je malo složenije, ono podrazumeva i doterivanje „šire priče“, tj. zakona koji se tiču stranaka, korupcije i vladavine prava.

 
Peščanik.net, 27.04.2009.