Hoće li Beogradski univerzitet preživeti bolonjski proces?

U senci glasanja građana Crne Gore za nezavisnu državu; zahteva za ponovno uspostavljanje monarhije u Srbiji; ko zna kojeg novog, ovoga puta predsednikovog, predloga za rešenje pitanja o statusu Kosova; najave izdvajanja Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine; ubistva dugo traženog osumnjičenog i zlostavljanja i ubistva ključnog svedoka-saradnika u sudskom procesu koji se vodi povodom atentata na Zorana Đinđića – na Beogradskom univerzitetu, daleko od za to pitanje potpuno nezainteresovane javnosti, bez ijedne vesti u medijima, pokrenuta je rasprava o predlogu nacrta statuta Univerziteta koji je na razmatranje fakultetima poslao rektor Dejan Popović. Tišina koja okružuje akademsku raspravu sasvim je očekivana: pažnja koju mediji u Srbiji posvećuju događajima obrnuto je srazmerna značaju i dalekosežnosti posledica tih događaja. Od svih pobrojanih tema koje plave ovdašnji javni prostor, zbog toga što brutalno jasno oslikava stepen raspada državnih institucija, jedino vest da “neko ponovo ubija u Srbiji”, kako je u glavnoj informativnoj emisiji nacionalne televizije najavljen prilog o ubistvu dvojice učesnika u atentatu na premijera srpske vlade, može se smatrati jednako bitnom kao i drugi po redu novomilenijumski pokušaj transformacije Beogradskog univerziteta.

Pravni košmar

U poslednjoj deceniji i po u Srbiji su četiri puta menjane zakonske regulative u vezi sa visokoškolskim obrazovanjem. Godine 1992, Univerzitet u Beogradu traži promenu zakona o univerzitetu u skladu sa predlogom na čijoj su izradi radili svi fakulteti tokom školske 1991/92. Uporedo sa zahtevom da prihvate ponuđeni predlog, Univerzitet od tadašnjih vlasti traži da se prekinu ratovi, da predsednik republike podnese ostavku i da se promeni politika zemlje. Na protest Univerziteta vlast reaguje odbacivanjem predloga i nametanjem vlastitih zakonskih rešenja, čiji je cilj da se Univerzitet umiri i politički neutrališe.

U kojoj meri je cilj i ostvaren pokazuje odgovor akademske javnosti na Zakon o univerzitetu usvojen 1998, kojim je ukinuta autonomija, a vlasti preuzimaju kontrolu u svim organima upravljanja univerzitetom. O tom odgovoru profesorka Srbijanka Turajlić dala je rečit a odmeren komentar šest godina kasnije: “Pitanje zašto je ogromna većina profesora univerziteta odlučila da, uz eventualno blago negodovanje, pristane na to nasilje ostaje za sada bez socijalno-psihološkog odgovora.” Zbog zakona iz 1998, univerziteti u Srbiji suspendovani su iz članstva u Evropskoj rektorskoj konferenciji.

Godine 2002, više od godinu dana posle petooktobarskih promena, usled nedostatka boljeg predloga i nužde da se promeni postojeći zakonski okvir, Skupština Srbije usvaja novi/stari Zakon o univerzitetu iz 1992. Rečima tadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića: “Istorijski-razvojno posmatrano, Zakon iz 1992, na koji smo se 2002. godine vratili, bio je bolji od svog naslednika, koji ga je 1998. godine derogirao.” Konačno, 2005. godine usvojen je novi zakon koji bi trebalo da bude osnova za transformaciju visokog školstva u Srbiji i njegovog usklađivanja sa principima Bolonjske deklaracije: taj zakona osnova je i za novi predlog nacrta statuta.

Kuda idemo

Da ponovimo: Bolonjska deklaracija daje smernice za promene visokoškolskog obrazovanja u Evropi sa ciljem da se ono prilagodi novim okolnostima (drugi talas globalizacije, evropski proces integracije) i uskladi sa zahtevima tržišta. Obrazovne programe koji se nude u akademskim ustanovama treba do 2010. reformistati tako da budu uporedivi i usaglasivi, što bi unutar evropske zone visokog obrazovanja trebalo da olakša kretanje i zapošljavanje akademskih građana. Promene su u skladu sa smanjenjem značaja nacionalne države u Evropi: univerziteti iz protekla dva veka bili su u funkciji stvaranja i očuvanja nacionalnih vrednosti, dakle u službi nacionalne države. Tako i Univerzitet u Beogradu, osnovan 1905. Otuda ne čudi da deo ovdašnje akademske javnosti na reforme visokog obrazovanja zabrinuto gleda kao na podrivanje još jedne od “malobrojnih preostalih tradicionalnih vrednosti”. Zabrinutost je sasvim opravdana, sve dok se ne pogleda šta je zapravo to što se želi zaštiti.

Odakle krećemo

Od ukupnog broja upisanih studenata u Srbiji, dve trećine nikada ne završi studije. Oni kojima to pođe za rukom, u proseku studiraju dva puta duže nego što je to programom predviđeno. Programi koji se nude zastareli su i repetitivni, usko orijentisani i monodisciplinarni, s prevelikim brojem sati ex cathedra nastave, te neprimereni zahtevima tržišta. Literatura koja se koristi ekstenzivna je i uglavnom takođe zastarela i irelevantna u širem akademskom kontekstu. Rečima profesorke Turajlić: nastavni programi za visoko obrazovanje u Srbiji izgledaju kao u doba industrijske revolucije.

Zgrade fakulteta uglavnom su stare i projektovane za daleko manji broj studenata od sadašnjih sedamdesetak hiljada, što takođe ugrožava kvalitet nastave. Budući da se fakultet finansira u skladu sa brojem upisanih studenata, mnogi fakulteti teže da upišu što više studenata i tako maksimalno iskoriste prostor kojim raspolažu. Studenti koji su položili veliki broj ispita i završili dve ili tri godine studija, ali ih nisu priveli kraju, na osnovu toga ne stiču neko zvanje, niti im se ispiti priznaju na višim školama ili u inostranstvu.

Za razliku od u Evropi uobičajenog integrisanog univerziteta – kakvim je pre nekoliko godina, u izrazito institucionalno konzervativnom Ujedinjenom Kraljevstvu, postao i Univerzitet u Oksfordu – Beogradski univerzitet je labav savez fakulteta i instituta. Otuda: umnožavanje troškova administracije, nesvrsishodna upotreba opreme, nemogućnost sprovođenja multidisciplinarnih i interdisciplinarnih programa. “Dezintegrisani” univerzitet stvoren je zakonom iz 1954. godine, kojim su fakulteti ustanovljeni kao samostalni pravni subjekti. Iako se period 1945-1990. u Srbiji danas ili prećutkuje ili neodmereno oštro kritikuje, ovdašnja akademska elita ne odriče se tekovine socijalizma oličene u autonomiji fakulteta u odnosu prema univerzitetu; uprkos proceni da se struktura slab univerzitet-jaki fakulteti ne može uspešno transformisati u skladu sa zahtevima Bolonjskog procesa.

Statut, konačno

Prvi pokušaj da se donese novi Zakon o univerzitetu, na kojem je radila vlada Zorana Đinđića i kasnije Zorana Živkovića, to jest tim te vlade na čijem je čelu bila profesorka Turajlić, osujećen je raspisivanjem izbora 2003. godine. Dve godine kasnije, Skupština Srbije ipak je usvojila Zakon o visokom obrazovanju, u skladu sa kojim je rektor Beogradskog univerziteta (nekada savetnik pri vladi Zorana Đinđića) sačinio predlog nacrta statuta. Ako se pažljivije pročitaju sadržaji zakona i nacrta statuta, uočava se da je rektor u sprovođenju reforme otišao korak dalje od vlade.

Vlada je novim zakonom ostavila mogućnost da sve bude kao i do sada, a ako baš mora, ponešto može i da se promeni. Za razliku od situacije u Hrvatskoj, gde od 2007. svi fakulteti gube status pravnih lica, čime se ispunjava uslov za uspostavljanje integrisanog univerziteta, u Srbiji fakulteti mogu, ali i ne moraju da promene svoj status. Da li će do promene doći ostavljeno je na volju samim univerzitetima i njihovim upravnim telima. Vlada je tako jasno pokazala neodlučnost i nespremnost da preuzme odgovornost za ozbiljnije zahvate u sferi visokog obrazovanja.

Nacrtom statuta, rektor Popović ipak je otvorio vrata reforme koja je vlada svojim zakonom bojažljivo odškrinula. Pitanje je, međutim, da li je rektorova odlučnost utemeljena na realnoj proceni kapaciteta za reforme ili je samo reč o fasadi iza koje se krije namera da stanje ostane nepromenjeno, budući da naprosto ne postoje uslovi da neke promene koje sadrži nacrt i budu zaista sprovedene. Kakve god da su namere rektora, on je svojim nacrtom isprvocirao reakcije pojedinih fakulteta koje jasno demonstriraju snažan otpor promenama. Taj otpor, međutim, nije podstaknut željom da se očuvaju tradicionalne vrednosti u oblasti obrazovanja, poput, recimo, znanja koje teži istini nasuprot znanju koje teži da se što bolje proda; naprotiv, razlozi su mnogo banalniji.

Čije su pare?

U stavovima Veća grupacije društvenih nauka o nacrtu statuta Beogradskog univerziteta od 7. 6. 2006, ispod principijelnih i jakih stavova da je centralizacija nepotrebna i da se njome narušavaju pravna i poslovna samostalnost fakulteta čitamo podstavove u kojima se postavljaju pitanja o tome ko treba da utvrđuje visinu školarina i kako to da prema nacrtu “fukulteti iz čijih prihoda treba da se finansiraju zajednički poslovi nemaju nikakav uticaj na izdvajanje tih sredstava i njihovo trošenje”. Zato, smatra Veće grupacije društvenih nauka, u nacrtu treba “pored autonomije Univerziteta definisati i autonomiju fakulteta i instituta”. Ako znamo da ima fakulteta koji značajna sredstva stiču i od školarine prekomerno upisanih studenata, za koje, poput Pravnog fakulteta, već godinama ne organizuju prikladnu nastavu i to brane autonomijom u pogledu organizovanja i izvođenja nastave, načelna principijelnost pokazuje nam se kao puka zaštita postojećih privilegija.

No, treba biti oprezan u izricanju konačnih sudova. Na primer, udeo države u plati redovnog profesora sa Filozofskog fakulteta od oko 600 evra iznosi oko 300 evra. Preostalih 300 evra dobrim delom stiže i od knjižare i restorana “Plato”, koji uzima u zakup pola prizemlja zgrade fakulteta. Ako Filozofski fakultet izgubi status pravnog lica, više neće biti u mogućnosti da deo svoje zgrade daje u zakup; to će moći da čini samo Univerzitet, na čiji će račun onda stizati i novac od zakupa. Zato svaki predlog nacrta mora da ponudi i objašnjenje odakle će se sve prikupljati sredstva za plate, i kako će ona biti raspoređena.

Očekivalo se da će na sednici Nastavno naučnog veća Univerziteta u Beogradu od 14. 6. biti razmatran predlog nacrta, ali se ta tačka nije našla na dnevnom redu, verovatno zbog primedbi koje je uputilo Veće grupacije društvenih nauka. Sledeća sednica zakazana je za 29. 6. Rok za usvajanje statuta je, kako reče rektor, septembar 2006.

Integrisana nastava

Čitava priča o integrisanom univerzitetu svoj konačni smisao dobija u sprovođenju integrisane nastave: studentu univerziteta treba da bude omogućeno da se neometano kreće između odseka birajući kurseve koje nude u skladu sa svojim interesovanjima i potrebama. Ovaj aspekt uopšte nije uzet u obzir u nacrtu statuta, pa otuda i sumnja da je on rezultat iskrene namere da se Beogradski univerzitet transformiše. S druge strane, s obzirom na stanje u kom se Univerzitet nalazi integrisana nastava nezamisliva je u ovom trenutku, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog položaja fakulteta na mapi grada. (O nepostojanju informacionog sistema, koji je takođe nužan preduslov za integrisanu nastavu, vidi okvir.) Gotovo je nezamislivo da student u jednom danu može da pohađa kurseve na više fakulteta. A čak i kada bi postigao da na vreme pređe razdaljinu između njih, pitanje je da li bi u sali bilo mesta i za njega. Na Beogradskom univerzitetu i dalje se drži redovna nastava za 160 studenata, odjednom.

Pomišljalo se da bi kompleks vojnih zgrada na Banjici bilo zgodno sedište novog reformisanog i integrisanog univerziteta, ali ta ideja nikada nije bila ozbiljnije razmotrena. Moguća je i izgradnja novog univerzitetskog kampusa u Beogradu, nalik na kampus Univerziteta u Novom Sadu, ali se ne zna odakle bi se to finansiralo. Nije stvar u tome da Univerzitet ne poseduje sredstva: ako bi se konačno doneo zakon o vraćanju nacionalizovane imovine, Univerzitet bi od sredstava koja bi mu bila vraćena velikim delom sam mogao da finansira izgradnju kampusa. Međutim, taj zakon o kome se već godinama govori i dalje ne ulazi u skupštinsku proceduru; u međuvremenu je posebnim zakonom imovina ipak vraćena Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

S obzirom na sve to, deluje razumno oprez Dekanskog kolegijuma Filozofskog fakulteta, koji je 23. 5. 2006. Statutarnoj komisiji uputio svoje primedbe na nacrt predloga statuta. Kolegijum predlaže kao prvi korak izradu elaborata o transformaciji Univerziteta – realnu procenu stanja i mogućih rešenja. Štaviše, kolegijum se pita da li je uopšte moguće svrsishodno sprovoditi reforme na liniji bolonjskog procesa na “univerzitetu kakav je danas naš”, implicitno sugerišući više puta predloženo rešenje da se Univerzitet u Beogradu može uspešno organizovati jedino kao višeslojna ustanova s nekoliko velikih i jakih visokoškolskih jedinica sa statusom pravnog lica – nešto poput konfederacije univerziteta.

“Zastrašujuće razvijena znanja”

Beogradski univerzitet sa svojim trideset i jednim autonomnim fakultetom danas se povija pod vlastitom težinom, paralisan u procepu između potreba, želja i mogućnosti. Ne bi trebalo da iznenadi da se manji i fizički podesnije smešten Novosadski univerzitet daleko brže i uspešnije reformiše od Univerziteta u Beogradu. U najboljem slučaju, Beogradski univerzitet bi u bliskoj budućnosti mogao da se podeli na više manjih univerziteta sposobnih da se prilagode novim okolnostima, koje je jedan od akademskih radnika sa tog univerziteta u svojim “moralističkim fragmentima” opisao kao “vreme tako zastrašujuće razvijenih znanja”. Ako sad neko pita kako profesori zastrašeni znanjem mogu smisleno da uređuju akademski vrt – već je dao odgovor.

Univerzitet u Beogradu teško će se sam reformisati, baš kao što se nisu sami reformisali ni ostali evropski univerziteti. Štaviše, ovakav kakav je danas, Beogradski univerzitet jeste prozvod socijalizma, i potrebna mu je zaštita i sigurnost koju pruža jaka i stabilna država. Nijedna vlada posle 2000. nije uspela to da mu pruži, čak ni najsposobnija – vlada Zorana Đinđića; o ovoj sadašnjoj nema smisla govoriti. Samoreforma će biti tugaljiv, mukotrpan i dugotrajan proces ako se neko buduće ministarstvo prosvete ne odvaži na dva ključna koraka: denacionalizaciju i zaposedanje prostora koji će biti podesno mesto za život reformisanog univerziteta. To su dve velike žabe koje treba progutati, pre ili kasnije.

Verovatnija je, ipak, podela Univerziteta. To bi praktično značilo njegov kraj; i u tome bi bilo neke pravde. Univerzitet koji je proizveo elitu koja je tokom osamdesetih i devedesetih tako glupo, nepromišljeno i bezobzirno činila intelektualne, političke i moralne greške jer nije bila sposobna da se snađe u novim okolnostima i prepozna i razume promene – u zvaničnom pozivu na prošlogodišnju proslavu pedesetogodišnjice jedne od univerzitetskih katedri, sukobi iz devedesetih nazvani su “poslednji južnoslovenski unutrašnji rat” – sada zavisi upravo od te iste elite. Za očekivati je da ga ona sahrani.

Feral Tribune, 21. jun 2006.

Peščanik.net, 20.06.2006.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)