Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ne znam može li ovo da bude utešno, ali u istoriji relativno moderne civilizacije – a to je od početka korišćenja jezika i oružja kao sredstava međuljudskog opštenja – nijedan jedini dan nije protekao bez rata. Pre toga je bilo doba varvarstva.

A i sada je.

Onomad smo imali Treći svetski rat, koji je bio munjevit i trajao pedesetak minuta. Tabloidi i njihovi dinamični, logoreični, ali bitno oštećeni analitičari bili su vidno razočarani. Nisu ostvarene noseće razorne stavke iz njihovih lucidnih predviđanja. Rat nije bio nuklearni, a sve je ukazivalo da će biti upravo takav. Putin je ostao po strani, a računalo se da će biti u centru meteža. Ovdašnji analitički um ipak nije omanuo, jer uma nije ni bilo.

Za povodljivi domicilni puk, bilo je to još jedno uterivanje straha. Pretila nam je nuklearna katastrofa, rat nad ratovima. Možda niko ne pretekne da piše istoriju, jer neće biti ni dana posle. Zašto onda brinuti za naše živote, kad oni u ambijentu sastavljenom od spokoja jedva i da postoje. Samo nam fali major Gavrilović i njegova beseda o tome šta nas čeka tamo gde više ničega nema.

Predsednik SNS-a je sačekao kraj Trećeg svetskog rata, malo ćutao, merio, a onda izašao pred naciju. Sa svojom mišjom reakcijom posle udara na Siriju pojavio se zbunjen i skrušen, opsednut defetizmom, uz neiskrenu pacifističku mimikriju. Nije mu se dalo da bilo koga osudi. Nije smeo bilo koga da pohvali, izgrdi ili se opredeli, držao se sigurne paralele sa stradanjima iz 1999, uz oprezno ali ubedljivo pozivanje na našu malu snagu i beznačajnost. Otuda je jasno: moramo da se držimo po strani. Ni Putin ni Tramp, dakle. Nego nešto između, neutralnost na primer, zasnovana na nepostojanju granica, demokratskog ustrojstva i državnog suvereniteta.

Ezopovsko iščitavanje ovog obraćanja naciji posle globalne ratne dramaturgije ukazuje na završno oblikovanje modela samovlašća u slabašnoj državi: ekstremna defanziva prema najjačima, uz prigodno rogušenje na nezgodne komšije. I potpuna, neomeđena agresivnost prema građanima Srbije. Uz uvređeno pokazivanje ružnog lica operetskog despotizma u grčevitom nastojanju da se on ostvari kao pošast od koje nema spasa.

Samo mesec dana pre samosažaljive elegije o svojoj maloj zemlji za čiju je sudbinu zadužen, te će je izolovati i držati po strani od nevolja – predsednik SNS-a je prozvao zapad povodom hapšenja Marka Đurića, tvrdeći da ta strana sveta „neguje svoje mezimče (Kosovo, prim. Lj.St.) i sve mu dopušta“. Telefonirao je Putinu, izjadao mu se kao svoj svome i dobio nasušnu rođačku utehu. Nismo čuli razgovor, šta god da kaže – ostaje nam da mu ne verujemo.

Kakvu podršku je tražio a kakvu dobio, ako je već o tome reč? Kao i uvek: mi smo na vašoj strani. Moćno podupiranje „srpske stvari“ na tom mestu počinje, a tu se i završava. I vrhovni i Vulin nisu isključivali akciju srpske vojske na severu Kosova, samo ako „bedni teroristi“ još jednom zarobe Marka.

Tabloidi iza kojih stoji režim i analitičari o kojima ovde beše reči imali su ideju kako će se sve to odvijati: Putin neće dati nikome da otme srpsko Kosovo. Poslaće rakete na naše neprijatelje. Putin će svim silama braniti Srbe, ratovaće zbog nas. Šojgu nam preko Vulina šalje S-300! Rusi neće dozvoliti da nas niko gazi. Putin nas čuva, ne da na braću. Dve hiljade ruskih specijalaca biće desantirano na Prištinu.

Istina je da Rusi neće ratovati ni za koga, osim za sebe. Neće ni za sebe, ako ne moraju. Nema sudara titana, moćni nisu lude samoubice. Čemu onda projekcije koje su katastrofa sama po sebi, sa Rusima ili bez njih? Vučić je posle nejasnog razgovora sa hazjajinom najavio put u Moskvu. Priznao je da ga kao neuglednog gosta nisu pozvali, pa se odlučio za vizitu sultanu u Carigrad.

Ali, njegov put u Berlin jeste i biće nezaboravna epizoda bizarnosti, ne toliko po rezultatima posete gospođi Merkel, koliko po javno iznetim iskustvima mučeništva u patriotskom naprezanju. Rekao je svojoj prijateljici Angeli kako mu nije ni do čega. Niti jede niti mu se spava, ima grčeve, veliki ga strah drži od ogromnog bremena koje nosi na grbači. Njegov je krst teži od Isusovog.

Ali, Muti ga nije pozvala na ispovest, na bal niti na dogovor, nego da mu izdiktira ono što mora da učini. Bez pitanja i opiranja, što brže, kako zna i ume. Još ne znamo šta sve mora, ali naslućujemo da su ga čvrsto pritisnuli uza zid. Rekao je ipak da u Nemačkoj imamo najvećeg prijatelja, Danke Dojčland u neku ruku, ali ne znamo šta to prijateljstvo donosi a šta odnosi i koliko košta.

Šta donosi sledeća ovdašnja konferencija za medije, na kojoj će urlati na sve koji ga nisu razumeli, a neće ga razumeti niko, osim onih koji su za to delegirani.

Do kraja aprila sledi mu put u Niš, gde ga ne čekaju prijateljski, jer Nišlije nisu Nemci. Ni on njima nije prijatelj i to ne krije. Njegovi prijatelji ne žive u Srbiji. Obećao je da će „otići tamo i rešiti to oko aerodroma!“

Iščitavanje navedene izjave svedoči o bitnom manjku obzira predsednika SNS-a prema svemu oko sebe. On rešava sve što drugi ne mogu. Nišlije znaju šta žele, on je siguran kako će ih ubediti da ne znaju. Želeće da vidi koliko ga ne vole, dovešće sa sobom i karavan rezervnih Nišlija, govoriće dugo i ubedljivo, po cenu da niko ne razume o čemu on to zbori, pa ga ponovo niko neće razumeti.

Konačno će poneti aerodrom sa sobom u centar države, tako je odlučio i tu pogovora nema.

Velike sile su se nekako primirile, bar za neko vreme. Mali siledžija se u sokaku koji smatra svojim umiriti ne može i kreće u rizični osvajački pohod na jug.

Peščanik.net, 17.04.2018.