Da citiram Tadića kad je onomad meštanima najavio izgradnju nekog puteljka: Hvala nebesima! Vesti TV b92 su najzad uvele onaj kvadrat u kojem interpretatorka simultano prevodi na znakovni jezik. Eto jednog malog, ali važnog doprinosa smanjenju diskriminacije, pomislite vi, ali, ne lezi vraže! Prevođenje za osobe oštećenog sluha postoji samo (i slovima: samo) u bloku koji prenosi predizborne aktivnosti stranaka! Znam, znam, i sama bih mislila da je vic da nisam videla svojim očima, kojima, bez obzira na slogan, ipak više verujem nego Er-te-es-ovim.

Eh, šta je sve nama zvučalo kao vic, pa nam se ipak desilo. Što nemogućije, to verovatnije. I, kao da nam nije dovoljna muka to što živimo viceve, naši političari su sad počeli i da nam ih pričaju, valjda po ugledu na Regana koji je to ipak bolje radio (pomaže i što je bio prvo glumac pa predsednik).

Sezonu ”stand-up” komedijaša otvorio je Tadić svojim ”mac-mac”, sledeći je nastupio Dačić sprdajući eksperte, neka se pripremi Dinkić.

Istini za volju, pričanje viceva prvi je uveo Nikolić. Ne, ne mislim na onaj vic o štrajku glađu (i žeđu, dodao bi Vučić) nego na onu pošalicu da poruče Đinđiću kako je i Tita pred smrt bolela noga.

A onda su mu savetovali da više ne bude tako smrtno ozbiljan. Doduše, on u kampanji još nije počeo da priča viceve, ali je počeo da se u spotovima smeši, kao da je čuo dobar vic. Možda onaj da će biti koalicije sa DS. Vic izgleda počinje istraživanjem koje je naručio Fond za otvoreno društvo, a sproveo Ipsos Stratedžik marketing po kojem samo deset posto građana i samo četiri posto elite (predsednici i potpredsednici partija, predstavnici medija, univerziteta, SANU, nevladinih, verskih organizacija…) ne misli da Ustav treba menjati. Istovremeno, 88 posto ne zna zašto je značajna preambula, što je dobra vest jer 76% elite i polovina građana smatra da preambula ne treba da bude u Ustavu.

A kako će, na ovaj iznenadni zahtev širokih narodnih masa i elite da promene Ustav kad dvotrećinske većine ne može biti u ovoj podeli snaga? I eto nama velike nužde zbog koje će se žrtvovati i jedni i drugi i treći. I opet će biti nepristojno da imamo primedbe jer se radi o najvažnijoj državnoj potrebi.

U međuvremenu, poklanjam im vic da ga slobodno prepričavaju na budućim nastupima, jer me neodoljivo podseća na njih.

Starija gospođa se žali lekaru na gasove. ”S oproštenjem, prdim neprestano, i po dvesta puta na dan. Srećom, potpuno je nečujno i uopšte ne smrdi.” Lekar joj napiše recept i zakaže kontrolu za sedam dana. Kad je došla, on je pita ima li nekih promena. ”Pa, i dalje prdim neprestano i po dvesta puta na dan, srećom i dalje je nečujno, jedino što je sad počelo da smrdi.” Vrlo dobro, kaže lekar, sinuse smo otpušili, sad da vidimo nešto za sluh.

Naravoučenije za političare? To što vama vaša sranja ne smrde samo znači da vam je ego zapušio sinuse.

Peščanik.net, 16.04.2012.

TEMA – BELI GLAS

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)