Bivša predsjednica Građanskog saveza Srbije i antiratna aktivistkinja devedesetih Vesna Pešić za Dane govori o nedavnoj rekonstrukciji srbijanske Vlade, odnosima premijera Ivice Dačića i njegovog prvog potpredsjednika Aleksandra Vučića i otkriva mehanizme pomoću kojih Vučić danas suvereno vlada Srbijom.
“Sudeći po pojedinim personalnim rešenjima, imam utisak da je rekonstruisana Vlada Srbije nešto bolja od prethodne” – kaže sociološkinja Vesna Pešić. “Doduše, jedan broj novih ministara nepoznat je široj javnosti, pa još uvek ne mogu sa sigurnošću da kažem hoće li biti bolji od onih koje su nasledili. Što, uzgred, i neće biti naročito težak zadatak.”
Koja personalna rješenja Vam ulivaju nadu?
Verujem, recimo, da će novi ministar kulture Ivan Tasovac biti bolji od svog prethodnika Bratislava Petkovića koji je, sećate se, pre nešto više od godinu lansirao koncept “patriotske umetnosti”, na šta je javnost s pravom oštro reagovala.
Koliko vidim, glavne promene se očekuju u ministarstvima koja se bave privredom. Na ta mesta dolaze zanimljivi ljudi; ni njih ne znamo, ali se čini da imaju neke planove. E, sada, pitanje je šta će i hoće li uopšte uspeti da bilo šta učine na popravci teške ekonomske situacije u zemlji. Sve u svemu, u Vladi su ostali loši ministri, došli su novi koji možda mogu biti neka šansa. Međutim, najveći je problem što se i dalje ne zna šta će biti.
Šta se ne zna?
Ne zna se dokle će trajati ova vlada. Zbunjuje i to što se mnogo priča o velikim promenama, a ne zna se zašto se sa nekim od njih i dalje čeka. Zbog čega, recimo, uprkos obećanjima, stranke i dalje postavljaju partijske direktore u javnim preduzećima, kliničkim centrima, bibliotekama, svuda? Decenijama slušamo kako ništa ne može “preko noći”; ali ta ista “noć” predugo traje. Ispade da je kod nas bolji život uvek samo u najavama, čist futur. Za to vreme, u realnom životu, policija se “reformiše” pomoću tabloida, sudstvo i dalje ima gazde, ne poštuje se Zakon o javnim nabavkama, penzioneri – nekadašnji poslušnici Slobodana Miloševića – vraćaju se na ambasadorska mesta…
Zašto se to odmah ne mijenja?
Zato što bi na taj način vladajući izgubili svoju nekontrolisanu moć. Sa ovom vladom, neizvesnost je počela od momenta njenog formiranja: iako je prethodno tri meseca mučena njenim sastavljanjem, javnost je odmah pridavljena pitanjem vanredih izbora. Hoću da kažem da je, suštinski, premijer Dačić rušen od početka.
Zašto?
Srpska napredna stranka očito misli da je Dačić “preplaćen” i da je neophodno uspostaviti skladniji odnosi između moći stranke i raspodele vlasti. Što je, naravno, proizvod izbornog sistema u kome mesto predsednika vlade ne mora da dobije najveća, nego ona stranka koja omogući većinu. Na taj način je 2007. formirana druga vlada Vojislava Koštunice. E, sada, iako svesni da bi, u slučaju da Dačić nije prešao na njihovu stranu, ostali u opoziciji, kako je moć i popularnost Aleksandra Vučića rasla, tako je kod naprednjaka rasla nervoza i napetost. Pritom, znali su da bez izbora ne mogu promeniti premijera.
Spekuliše se da je cijela ujdurma oko rekonstrukcije Vlade ustvari samo prvi korak Aleksandra Vučića u pravcu izazivanja vanrednih parlamentarnih izbora na kojima bi preuzeo funkciju premijera.
Prvo, videli ste da, iako nemaju većinu ni u Vojvodini ni u Beogradu, Vučićevi naprednjaci danas misle i da im i to pripada. Zato su, zajedno sa socijalistima, prema liku republičke Vlade, “upodobili” gotovo sve opštine u Vojvodini. Nije mi samo jasno zašto svuda na vlasti mora biti ista garnitura. Tačno je: mnoge nelogičnosti, konfuzije i patološke pojave proizvodi politički sistem, “tradicija” po kojoj se moć ne smešta u formalne strukture; što, naravno, stvara dodatnu neizvesnost.
Kada je reč o vanrednim izborima – pitali ste me – posle poruke iz EU i SAD-a da su oni neprihvatljivi sve dok se ne provede Briselski sporazum, krenulo se u rekonstrukciju koja je ne samo dugo trajala nego je…
Ličila na mobing – napisali ste u svom autorskom tekstu za beogradski Danas – koji Aleksandar Vučić provodi nad svojim koalicionim partnerima.
Ali, zašto mobing? Zato što se, pre pokretanja rekonstrukcije, u javnosti danima licitiralo ko će iz Dačićeve Vlade biti oteran, čiji će ministarski mandat uskoro biti okončan. Taj svakodnevni pritisak tabloida i Vučićevih trbuhozboraca je zaista u jednom momentu postao nepodnošljiv. Koliko se sećam, jedini čovek koji je bio pošteđen tabloidne torture bio je ministar pravde Nikola Selaković, inače, po mom mišljenju, najgori ministar u toj vladi.
Ali, zašto je rekonstrukcija tako dugo trajala? Odakle sve one mistifikacije?
Pretpostavljam da tu ima psiholoških faktora, a i mentaliteta stranke da se sve radi ispod žita, preko drugog, naročito preko “službi”; pri čemu bi, je li, glavni akter sebe prikazao kao nekoga koga interesuje samo dobrobit Srbije; on je pošten, žrtvuje se za građane i, naravno, nije ga mnogo briga za “fotelju”. Znate, te glumačke sposobnosti naših političara su zaista impresivne… I, kao što vidite, ovde se i dalje ništa ne završava u institucijama; tako ni rekonstrukcija. Umesto toga, sve je stvar direktnih međustranačkih odnosa, bolje reći – sukoba. Kao i unutarstranačkog odnosa snaga. Naravno, o svemu tome – pa i o krajnje netransparentnoj rekonstrukciji – javnost malo zna.
Zašto – netransparentnoj?
Zato što je Vlada rekonstruisana mimo volje premijera Dačića. Jasno je da ju on nije želeo; kao ni ministar Mlađan Dinkić. Što znači da oko toga nije postojao dogovor, da je sve krenulo pod ogromnim pritiskom Aleksandra Vučića i njegovih ljudi koji su ponavljali kako partneri u Vladi “neće da se menjaju nabolje”, kako bi trebalo na njih da se ugledaju i slično. Drugo, javnosti nikada nije ponuđen izveštaj o radu smenjenih ministara; nema kritike, merenja “prolaznih vremena”; nije održana nijedna sednica Vlade na kojoj se raspravljalo o ministrima ili rekonstrukciji. Najzad, ne zaboravite da niko od ministara nije smenjen; svi su morali da daju prisilne ostavke. Suštinski, dakle, reč je o mučnim nagodbama o tome čije bi glave bilo najbolje baciti svetini.
Vidjeli ste da su posljednjih nedjelja ministri Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije vodili oštru polemiku o tome čija je nova Vlada. Pa, čija je: Dačićeva ili Vučićeva?
I sami znate da u Srbiji – bez obzira na formalnu funkciju – vlast ima neformalno najmoćniju političku ličnost. I svi znaju ko je ona. Dakle, mislim da je Vlada Dačićeva, ali njom upravlja Aleksandar Vučić. Vučić drži službe, što znači da su svi konci u njegovim rukama. Preuzimajući i ministarstva ekonomije, rekonstrukcijom je dodatno proširio svoju moć, tako da je na kraju iz unutrašnjeg rata koji zovemo “rekonstrukcijom”, izašao kao glavni dobitnik. Doduše, Dačića je poštedeo, ostavio mu je Ministarstvo unutrašnjih poslova koje, preko Kurira, danas naveliko ruši i sama policija. Sve to, naravno, nema veze sa Dačićem.
Nego?
Opet sa Vučićem, kome tobože smešta “policijska mafija”. Sve u svemu, moć Aleksandra Vučića ne proizlazi samo iz činjenice da je njegova partija najjača stranka u Srbiji, ne. Vučić je ličnu moć postepeno sticao pomenutim ratom koji vodi od početka. I to uz pomoć službi, kupljenih medija, stranačkih i drugih poltrona; rečju, svih onih koji se nude vlasti. A takvih je mnogo.
Već sam rekla da se ovde vlast uvek pretvara u ličnu, da se ne vezuje za instituciju, tj. službene dužnosti propisane zakonom. Pa, pogledajte: nigde – čak ni u Ustavu – nećete naći opis radnog mesta prvog potpredsednika Vlade. Takvo mesto po Ustavu ne postoji.
Njega je, sećete se, kako bi kupio Dačića, uveo Boris Tadić. I to je ostalo. I onda, okreni-obrni, čim nema vladavine prava, onaj ko zgrabi moć, očas postaje novi diktator. I to našeg, balkanskog tipa.
Nedavno ste rekli kako ponovo gledamo isti film. “Kao što je DS našao neformalne kanale da uspostavi ličnu i nekontrolisanu vlast svog lidera, tako SNS i njegov lider danas idu istim putem, čini mi se još upadljivije”. Na koje “neformalne kanale” ste mislili?
Dok god vidim da se svuda i dalje zapošljava po partijskoj liniji, da se država doživljava kao jedina fabrika koja radi, da ljudi nemaju gde, pa su primorani da od države prose egzistenciju, da su za svaku funkcijicu vezane ogromne privilegije, neodgovornost i nekažanjivost, da su sve nezavisne institucije probušene, da se prikriva uticaj izvršne, to jest partijske vlasti na sud, policiju i tužilaštvo, da su tajne službe ponovo opkolile društvo, da za vlast veliki deo tog posla obavljaju plaćene novine i “novinari” – ono što se nežno, umesto plaćenicima, naziva “tabloidima” – da se onda sve veže za ime i prezime jednog čoveka čija se funkcija tačno i ne zna… Izvinite, zar to ne liči na filmove koje smo već gledali?
Liči, naravno. Ali, u čemu je problem? U sistemu, u načinu vladanja?
Utiče sve što ste pomenuli. U konkretnom slučaju, uzdizanju lične vlasti doprinela je i uvek aktuelna tema – korupcija – koja ovde nije samo klasično potkradanje države i javnih sredstava nego način vladanja. Koji se – iako ta borba traje i čak izgleda uspešna – nažalost ne menja. Pored toga, ne zaboravite da su Vučićevi naprednjaci nastali od Srpske radikalne stranke koja je – kao najjači podržavalac ratova i mržnje – dugo bila daleko najpopularnija partija u Srbiji. Njihovo biračko telo je, bez obzira na to što su promenili politiku, preselilo kod naprednjaka. A promenom politike, naprednjaci su dobili i nove glasače i međunarodnu podršku. Naročito zbog politike prema Kosovu.
Na kraju, treba biti pošten pa reći da je i prethodna vlast veoma “pomogla” da naprednjaci danas budu tu gde su, da ovako vladaju, da im raste moć… Pre svih mislim na Demokratsku stranku koja se nije konsolidovala.
Ali, ne čini li Vam se da je opozicija, tokom nedavne trodnevne rasprave u Skupštini povodom rekonstrukcije Vlade, ipak malo bolje djelovala?
Moram da kažem da je cela rasprava izgledala veoma loše i neprijatno. Pre svega, zbog Vučića koji je bio nedozvoljeno agresivan prema opoziciji, zaboravljajući da je sada vlast i da Vlada ne sudi poslanicima, nego je gost u parlamentu. Vučić je pretio “državnim organima”, zamerao sve i svašta; neprekidno je napadao Demokratsku stranku i Dragana Đilasa, ulazio u polemiku sa svakim poslanikom opozicije ponaosob… I gde je tu tolerancija prema političkoj manjini?
Na kraju, ispalo je da je centralna tema skupštinske rasprave ne rekonstrukcija Vlade Srbije, nego Demokratska stranka koja je, navodno, svojom politikom najviše oštetila ovu zemlju.
Što je paradoksalno, budući da takva kritika dolazi od čovjeka koji – kao i njegova stranka uostalom – nosi strašnu hipoteku devedesetih.
Naravno. Vučić neprekidno priča kako je prošlost DS-a neoprostiva i kako će se o tome doveka pričati. Čini mi se da neko ko je odgovoran za najgore godine naših života ne bi smeo da svog političkog protivnika diskvalifikuje na takav način. Najzad, glupo je da licitiranje o tome čija je prošlost gora i ko je više upropastio Srbiju pokreće stranka koja je u toj kategoriji istorijski šampion.
Bez obzira na tu titulu, uoči raspisivanja posljednjih predsjedničkih izbora, građene ste pozvali da glasaju za Tomislava Nikolića…
Iako na tome ne insistiram, mislim da nisam pogrešila. Uostalom, mnogi su mislili da vlast koja nije dobro radila mora da se promeni; istovremeno, nisu pristajali da se i dalje lome zbog Demokratske stranke koja je debelo razočarala. U tom smislu, da je na vlasti ostao tandem Tadić-Dačić, sigurna sam da bi danas bilo mnogo gore. Ovako, vlast je ipak potpisala Briselski sporazum, krenula u normalizaciju odnosa sa Kosovom, otvorila put ka Evropi… Uprkos neizvesnostima o kojima sam govorila, to ne bi trebalo potcenjivati.
Ali, vratimo se još jednom opoziciji: zar nije bilo logično očekivati da će opozicione stranke, nakon gubitka izbora, preispitati rezultate, utvrditi greške, izabrati novo rukovodstvo, napraviti plan kako da na sledećim izborima dobiju vlast…
Čekajte, zar Demokratska stranka nije promijenila rukovodstvo?
Formalno jeste. Ali, reč je o trulom dogovoru. Uprkos lošim rezultatima, opozicija se, kažem, još uvek nije konsolidovala. Naročito Demokratska stranka koja je bila izjedena arogancijom, korupcijom, propalim reformama; opsednuta identitetom i Kosovom, pa i danas vlast kritikuje sa pogrešne strane, sa desne. Po mom mišljenju, osnovni problem je u liderstvu partije čiji bi glavni zadatak trebalo da bude integrisanje stranke oko novih strateških ciljeva, a ne pisanje nekakvih programa koje niko i ne čita.
Čedomir Jovanović je nedavno predložio okupljanje opozicionih stranaka u širi politički blok. Koliko je takvo nešto realno, šta mislite?
To nije loša ideja iako bi oko toga glavnu reč morala da vodi najveća stranka. Nažalost, problem je u tome što je danas veoma teško mobilisati građane. Ako ne računate intrige i sukobe unutar same vlasti, političke dinamike gotovo da i nema, pa čovek stiče utisak da stranke i pluralizam polako odumiru. Naprosto, društvo se umrtvilo; ne stvara se alternativa. Međutim, iako je pažnja građana pre svega usmerena na vlast, na to koliko je u stanju da stvari pokrene u pozitivnom smislu, ali i na to koliko učestvuje u gušenju sloboda, prava i demokratije – uključujući i medije, naravno – mislim da je u ovom trenutku važno okrenuti glavu na drugu, opozicionu stranu; tim pre što nam je ona neophodna. Jer, neko bi i ovu vlast trebalo da smeni. U tom smislu, opozicija mora da sredi svoje redove, da pokuša da vrati poljuljani kredibilitet.
Na koji način?
Nema oporavka ako je cilj da svi stari politički prežive. Drugo, nešto će se pokrenuti ako se prestane sa podvalama. Naročito je opasno na taj način uništavati stranke koje su velikim trudom građene i u koje je uloženo mnogo energije…
Mislite na Demokratsku stranku?
Mislim. Zoran Đinđić je tu dao ogroman doprinos. Jer, da Đinđić DS nije napravio kao prvu modernu stranku u Srbiji, ne bismo uspeli da srušimo Slobodana Miloševića. Nema sumnje da je DS trenutno pod velikim pritiskom vlasti, ali… Ne vredi kukati i vraćati se u prošlost. Umesto toga, kao i sve opozicione partije, neophodno bi bilo da DS prođe proces unutrašnje demokratizacije. Jer, samo su takve partije projektanti budućnosti. U tom smislu – i evo odgovora na vaše pitanje – kao najjača opoziciona snaga, Demokratska stranka bi, nakon konsolidacije i integracije, trebalo da preuzme stvaranje šireg opozicionog bloka, budući da takvo nešto male stranke nisu u stanju da iznesu. Govorim iz sopstvenog iskustva: svojevremeno sam i sama bila u takvim situacijama i znam ko kakvu ulogu može da odigra.
Da bi se ljudi pokrenuli i okupili, neophodna je snaga. A novo pokretanje i okupljanje bi za Srbiju i njene građane svakako bilo i korisno i pozitivno.
BH Dani, 13.09.2013.
Peščanik.net, 12.09.2013.
