Sve što mi u Srbiji danas govorimo jedan čovek sluša i snima. Sluša nas i snima ma gde da smo, u stanu, u kancelariji, u školi, u kafani, u crkvi, u toaletu. Čovek se zove Džordž Soroš. On ne prisluškuje naše telefone, niti je u prostorijama gde radimo, živimo i pričamo razmestio mikrofone, takozvane bubice. Ima on para i mogao bi i to da izvede, ali mu ne treba. Džordž se oslanja na novu, jeftiniju i mnogo efikasniju tehnologiju. On uspeva da sluša šta pričamo zahvaljujući kablovskoj televiziji.

Pomislićete da je ovo neka glupa šala. Međutim, čovek koji je ispričao da Soroš prisluškuje Srbe preko tv kabla misli to sasvim ozbiljno. A i on sam je, reklo bi se, ozbiljna osoba. To je Dragan Mraović, uvaženi književnik i prevodilac sa italijanskog, dobitnik mnogih priznanja za kulturno pregalaštvo, među kojima su i Oktobaraska nagrada Beograda, Zlatni beočug i Vukova nagrada. Tokom devedestih godina bio je Mraović generalni konzul Jugoslavije u Italiji, a od pre godinu dana on je docent na Filozofskom fakultetu u Bariju.

Svoje otkriće da nas Soroš prisluškuje izneo je Mraović u jednom intervjuu koji je nedavno objavljen u časopisu “Geopolitika”, što takođe ukazuje na to da je ovde reč o ozbiljnoj stvari. Jer ovo glasilo se bavi – kako stoji u njegovom zaglavlju – “političkim i društvenim pitanjima”, te “geopolitičkim i strateškim istraživanjima”, dakle vrlo serioznim temama. Neki misle da je to nacionalna institucija prvog reda. Na primer, sociolog Slobodan Antonić, “Geopolitiku”, po njenom nacionalnom značaju, stavlja uz bok Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i, naravno, časopisa “Srpska politička misao”, čiji je on urednik. To su, po Antonićevom mišljenju, naše retke institucije koje danas pružaju otpor mondijalističkom porobljavanju srpske elite, to jest, kako se on poetski izrazio, “naših mozgova, naših osećanja i naših duša”.

Dakle, sa ovim se nije šaliti. Uozbiljimo se i pogledajmo šta je Dragan Mraović na stranicama “Geopolitike” rekao o Soroševom prisluškivanju Srba. Na žalost, o tehničkoj strani ove operacije on govori dosta uopšteno. “Iza naše kablovske televizije stoji poznati srbomrzitelj Soroš”, kaže Mraović, i dodaje: “Kablovska televizija je u nas prvo imala jednosmerne kablove, a nedavno su zamenjeni dvosmernim, što znači da je Soroš ozvučio sve prostorije u Srbiji, privatne i službene”. Saznajemo još i to da je operacija u Srbiji uspešno završena, a da ista takva uskoro počinje u Crnoj Gori.

Mnogo više naš književnik govori o tome zašto je Soroš ozvučio Srbiju, zbog čega mu je stalo da čuje šta se ovde priča po kućama, kancelarijama i na drugim mestima? Evo zašto. To mu treba da bi saznao koje su one najveće, prave vrednosti Srbije, ono što Srbi najviše cene i ljubomorno čuvaju, što samo kad misle da ih niko ne sluša i ne gleda, slobodno jedini drugima pokazuju i hvale. A kad to zna, onda će Sorošu biti lako da odredi ciljeve na koje treba da usmeri svoju srbomrziteljsku delatnost i da odabere za to najbolja sredstva. Jer sve što on ovde radi – kaže Mraović – usmereno je na uništavanje naših najvećih nacionalnih vrednosti, odnosno na “demonizaciju našeg identiteta, na likvidaciju našeg kolektivnog istorijskog sećanja”.

Na primer, slušajući šta Srbi pričaju, Soroš je primetio da je to narod nacionalno i duhovno jedinstven kao retko koji, pa je odlučio da to jedinstvo napadne i da ga nekako razbije. Toga radi on danas u Srbiji podstiče i plaća sve vrste srpskog nejedinstva, pa se pod njegovim uticajem danas u Srbiji promovišu – nabraja Mraović – “prava žena, lezbejki, homoseksualaca, manjina, verskih sekti”, a sve to – dodaje on – ide “na uštrb kohezije nacionalne zajednice i njene duhovnosti”.

Soroš i njemu slični guraju danas Srbiju u Evropsku Uniju, jer znaju ono što i naš književnik zna, to jest da bi – kako se Mraović izrazio – “ulazak Srbije u Evropsku Uniju označio početak našeg demografskog i duhovnog sunovrata”. Medjutim, Srbi se ne daju lako prevariti, i odbijaju da krenu tim samoubilačkim putem. Jedan od glavnih razloga što oni ne mare mnogo da uđu u Evropu Soroš je otkrio slušajući ih šta medju sobom pričaju. Oni se, saznao je, boje da bi, ako udju u Evropu, ostali bez svoje autentične kulture, a pre svega bez svoje književnosti i nacionalne kuhinje. Zato je Soroš Srbima, a posebno onim mlađim, poslao Harija Potera, da ih začara i porobi. “Stvar nije naivna”, upozorava nas Mraović, “jer se kroz Harija Potera mladi usmeravaju ka kanonima koji su ne samo antisrpski, već i anticivilizacijski. Naime, reč je, kao u Velikom bratu, o stvaranju homokretena, koji će biti poslušni robovi liberalno-kapitalističke globalizacije”.

Slično tome, Soroš je, slušajući Srbe, zaključio da mnogo vole pljeskavice, i uvideo je da bi to mogla biti sklonost koja će otežati ostvarenje njegovog plana da potkopa srpski nacionalni identitet i da Srbe pretvori u roblje globalnog kapitala. Zato se on već neko vreme trudi, zajedno sa svojim prijateljem Mekdonaldsom, da kod Srba stvori naviku da umesto mirisne pljeskavice jedu bezukusni hamburger. Ali njihovo lukavstvo naš književnik je lako prozreo. Da bi prikrili koliko im je meso loše, oni ga prelivaju ljutim kečapom. “Onoliki kečap”, kaže Mraović, “koriste Amerikanci, zato što bi im, bez njega, njihovo meso bilo bljutavo”. I on savetuje Srbima da se okanu hamburgera i jedu domaće pljeskavice, ili, još bolje, zlatiborsku jagnjetinu, jer, kako on tvrdi, “za zlatiborsko jagnje, osim soli ne treba ništa”. Doduše, naš knjižvnik je zaboravio da za jagnjetinu, pored soli, treba imati i samo jagnje. Ali to je previd svojstven receptima iz patriotske kuhinje. Uvek se tu mnogo soli, a na meso zaboravlja.

Izgleda da Srbi rado pričaju i o obrazovanju, posebno o Univerzitetu i da su vrlo ponosni na kvalitet znanja koje se tu stiče. Avaj, i to je – putem dvosmerne kablovske televizije – doplo do Soroševih srbomrziteljskih ušiju. Upregao je sve sile da i ovu srpsku ljubav prema svojoj rođenoj školi – i, uopšte, ceo naš nacionalno usmeren školski sistem – dovede u pitanje. Kao što stoji iza kablovske televizije, nevladinih organizacija, Harija Potera, Mekdonaldsa i drugih poluga globalizacije u Srbiji, stoji Soroš i iza Bolonjske deklaracije. A to je – otkriva nam Mraović – “sistem školovanja od koga je gori samo američki, dok je naš, još koliko toliko, sačuvao fundamentalni karakter”.

Soroš prisluškuje Srbe, pre svega da bi saznao šta narod misli. Tu mu neke stvari još nisu jasne, kao da se boji da bi s te strane moglo doći neko iznenađenje. Što se, pak, srpske političke elite tiče, ovaj srbomrzitelj je zna u dušu, jer ona je formirana pod njegovom kontrolom, na Zapadu. To su, kaže Mraović, “ekspereti školovani na Zapadu i drilovani da misle drukčije od svog naroda, a da žive na njegovoj grbači”. Oni su 2000. godine nasilno osvojili vlast u Srbiji, uz pomoć Zapada, koji im je pomogao da sruše prethodni od naroda izabrani poredak i njegovog “volim i ja vas” vođu. Jednom reči, objašnjava naš književnik, današnji srpski političari na vlast “nisu došli demokratskim metodama, već nasiljem, paljenjem sopstvene skupštine i televizije, što im je omogućeno prethodnim sankcijama i bombardovanjem”.

Interesantno je da Mraović – uprkos tome što ne samo u Sorošu nego u Zapadu u celini vidi podmukog neprijatelja Srbije – baš jednu zapadnu državu, Italiju, nudi kao primer zemlje koja s uspehom odoleva globalizaciji i ponosno brani svoje nacionalne vrednosti. “Njihova televizija je”, priča on, “prepuna programa o nacionalnim prirodnim lepotama i izuzetnim spomenicima kulture, a svako pre podne je ispunjeno programima koji se bave nacionalnom kuhinjom i narodnom tradicijom. Himnu “Braća Italije” sviraju bar jednom dnevno, a neprestano mašu svojom trobojkom. Niko im ne prebacuje da su nacionalisti. Uveče, Italijani idu na picu, a ne na hamburger, pa su u okolini Barija upravo zatvorena dva Mekdonaldsa”.

Kako je to mogućno? Ne verujem da Soroš – ili neki drugi agent liberalno- kapitalističke globalizacije, neki italomrzitelj – nije pokušao da i u Italiji zagospodari kablovskom televizijom, da i tu zemlju ozvuči, kako bi sazanao do čega Italijani najviše drže, a zatim – naoružan tim znanjem – nasrnuo na njihov nacionalni identitet. Ali, ako je verovati Mraoviću, to mu izgleda nije pošlo za rukom. Italijani su očigledno našli efikasnu odbranu od tog zla. I zato mogu danas mirno i bez kompleksa da se slade svojom picom nacionale, mašu svojom zastavom i svaki dan pevaju himnu. Srećan narod. Štono se kaže: svoj na svome.

Na žalost, Mraović nas ne obeštava o tome kako im je to pošlo za rukom. Šteta. Da se on potrudio da nam podrobnije objasni kako to s dvosmernim televizijskim kablovima funkcioniše i šta su u vezi s tim Italijani preduzeli, možda bismo mogli nešto i mi da učinimo, da i mi pokušamo da prisluškivanju naše zemlje stanemo na put. Evo, na primer, meni je kablovsku uvela firma IKOM, a sad – pošto sam pročitao intervju s Mraovićem – zapažam da puni naziv te firme glasi Interaktivna Kablovska Objedinjena Mreža. I počinjem da se pitam šta ovde u stvari znači reč “interaktivna”. Da to nije: ti slušaš mene, ali i ja, brajko, slušam tebe. A već pravo podozrenje bude u meni reči “Objedinjena mreža”, u kojima – zahvaljujući upozorenju Dragana Mraovića – jasno prepoznajem sistem tajne globalne kontrole naše nacionalne privatnosti. I šta sad da radim? Da presečem kabl, da tražim da se vrati jednosmerni, da ponovo instaliram staru dobru krovnu antenu, ili satelitsku. Zaista, ne znam.

Peščanik.net, 30.11.2007.

Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik

Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)