Da li znate koje ste rase? Koji je vaš rasni identitet? Pitanje može da bude formulisano i ovako: Da li vam je poznato koji je među rasnim psihičkim tipovima stanovništva Srbije onaj kome i vi pripadate? Da li ste Dinarac ili ste može biti predstavnik centralnobalkanskog ili, pak, panonskog rasnog tipa? Možda o tome niste razmišljali, možda nemate razvijenu svest o svom rasnom identitetu, jer tako nešto od vas odavno niko nije tražio. Ali ima znakova koji nagoveštavaju da se u tom pogledu stvari menjaju, i da se u Srbiji obnavlja interesovanje za rasni sastav njenog stanovništva, interesovanje koje je, kao što je poznato, pre skoro sto godina bilo u centru naučnog i političkog rada Jovana Cvijića.

Jedan od nagoveštaja nove aktuelnosti teme rasnog identiteta u Srbiji može se naći u izlaganjima nekih učesnika tribine posvećene knjizi akademika Dragoslava Mihailovića “Vreme za povratak”, koja je nedavno održana u Udruženju književnika Srbije. Ta izlaganja objavljena su u martovskom broju “Književnog lista”, koji je bio i oraganizator tribine.

Mihailovićeva knjiga “Vreme za povratak” sadrži nekoliko njegovih govora i članaka u kojima on iznosi svoje nezadovoljstvo stanjem proučavanja srpskog jezika, a posebno radom Srpska akademije nauka i umetnosti u toj oblasti. Meta njegove kritike pre svega je Akademijin Rečnik srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika. Ne dopada mu se što iz novih tomova tog rečnika nije izbačen hrvatski deo imena jezika. Još više je nezadovoljan, zapravo ogorčen, time što, po njegovom mišljenju, izdavači tog rečnika, kao i srpska leksikografija u celini, nedovoljno pažnje poklanjaju jeziku kojim govori narod u Srbiji, dok, s druge strane, neobično mnogo mesta daju jeziku kojim se govori na drugim mestima, a najviše u Crnoj Gori.

Govoreći na tribini posvećenoj njegovoj knjizi o ovoj temi, Mihailović je rekao da Akademijin Rečnik daje “jedno nakaradno viđenje srpske književnosti”, jer su za izradu rečnika mnogo češće korišćene knjige pisaca iz Crne Gore nego onih iz Srbije. Izračunao je da je za tu svrhu, na primer, korišćeno devet dela Mihajla Lalića, a samo četiri Dibrice Ćosića. Crnogorski akademik Čedo Vuković je tu zastupljen s sedam knjiga, a Crnjanski sa samo jedniom više. Začudo, Akademijini leksikografi koristili su veliki broj knjiga Srbijanca Borislava Pekića, čak njih trinaest. Ali Mihailović će nam reći zašto je on tako dobro prošao: “Samo zato što mu je otac bio Crnogorac”. A otkud to da autori ovog rečnika privileguju Crnogorce i crnogorsko poreklo pisaca, a zapostavljaju Srbijance? Razlog je i za to jednostavan. “Pošto naši lingvisti”, kaže Mihailović, uglavnom i ne potiču odavde, nego sa drugih strana, oni smatraju da moraš da se baviš, pre svega, njima”. Zato, da bi se to stanje popravilo, on traži da se “srpska lingvistika vrati svojoj kući, odnosno da se vrati Srbiji”.

Medjutim, ovaj sukob izmedju srbijanskih i crnogorskih pisaca i lingvista, onako kako ga ovde prikazuje Dragoslav Mihailović, nije samo još jedan medjunacionalni obračun, još jedan medjuetnički konflikt sličan drugim takvim konfliktima koje su počeli u lingvistici i književnosti, u istoriogafiji i na drugim sličnim mestima, a zatim bili nastavljeni ratovima u kojima je razbijena Jugoslavija. Ovde se javlja jedan novi momenat, rasni momenat. Ovde je u prvom planu medjurasni sukob. Jer pravi, duboki izvor jezičkih, književnih i drugih nesporazuma izmedju Srbijanca i Crnogorca navodno je u tome što oni – kad se bolje pogleda – pripadaju različitim rasama, Srbijanci pretežno centralnobalkanskoj, a Crnogorci pretežno dinarskoj rasi. “Cvijić je”, objašnjava autor “Vremena povratka”, “smatrao da suštinu jugoslovenstva i buduće jugoslavenske države predstavlja dinarska rasa, a ovaj rečnik koji Akademija nauka izdaje takodje se pre svega oslanja na tu takozvanu dinarsku rasu”.

I istoričar književnosti Predrag Protić, jedan od učesnika ove tribine, pominje Cvijićevo favorizovanje violentnih Dinaraca na račun drugih srpskih rasnih tipova. Ali on za to ima razumevanja, jer je, kaže Protić, “bila činjenica da su jedino Dinarci uspeli da održe jednu i stvore drugu srpsku državu”, a Cvijić je u tome “video da su oni najzdraviji, najkonstruktivniji državotvorni mentalitet, uprkos svim manama i nedostacima koje imaju”.

O ovom rasnom momentu, rasnom ključu za razumevanje problema srpskog jezika i srpskog identitetu uopšte, najviše je na ovoj tribini govorio etnolog Bojan Jovanović. I on polazi od toga da je Cvijić u svojim političkim projektima glavnu ulogu namenio Dinarcima i potpuno zanemario moravsko-vardarski rasni tip. On je, kako Jovanović kaže, “zapostavio i marginalizovao realnost Juga Srbije, oličenu u centralnobalkanskom psihičkom tipu”. Medjutim, on misli da je Cvijić time učinio neoprostivu, fatalnu grešku koju nikakvo pozivanje na državotvornost Dinaraca ne može umaniti i opravdati. Mada je veoma dobro poznavao i tačno opisao “dominantno violentnu prirodu Dinaraca, njihovu impulsivnost, psihičku nestabilnost i nepouzdanost”, kaže Jovanović, Cvijićje je ipak neoprezno svoj projekt jugoslovenske države “vezao za taj psihički tip”.

Jer državna tvorevina čiju rasnu osnovu predstavlja jedan u toj meri impulzivan i neumeren psihički tip kao što su Dinarci bila je osudjena na propsat. “Nakon poraznog iskustva zajedničke države”, objašnjava Jovanović, “vidi se da je neumerenost i neprimerenost tempirala i raspad ove tvorevine”

Da li bi Jugoslavija bila solidnija gradjevina da je prilikom njenog stvaranja data prilika nekoj drugoj rasi, nekom drugom psihičkom tipu, na primer centralnobalkanskom? To ne znamo, Jovanović ništa ne kaže o tome. Uostalom, po njegovom mišljenju, Jugoslavija je za Srbe bila samo jedna skupa, tragična greška, ludost plaćena gubitkom sopstvene države i samobitnosti. Jovanović je okrenut Srbiji, uveren da je potrebno da se ona vrati sebi. U istoriji Jugoslavije, u načinu na koji je ta država stvorene, u greškama koje su pri tom učinjene, on vidi samo korisno iskustvo, pouku koju treba imati na umu danas kad je došlo vreme da se Srbija vrati svom “realnom” identitetu. Jedno od tih iskustava, jedna od pouka na koju Jovanović skreće našu pažnju, kazuje da se Srbija, u operaciji povrtaka sebi, nikako ne sme osloniti na dinarski psihički tip. Da bi potrajala, srpska država i srpsko društvo treba da se zasnuju na nekom solidnojem rasnom tipu. Nije dovoljno to što su Srbi izišli iz veštačke jugoslovenske zajednice sa Hrvatima, Slovencima i ostalima, nego oni moraju da budu oslobođeni i vladavine jedne u svemu neumerene, nagle, violentne rase, Dinaraca.

A to znači da je Srbiji danas potrebna ne samo nova nacionalna politika, nego i nova rasna politika. Dosta nam je Dinaraca, dajmo šansu centralnobalkanskom rasnom tipu. Otvorimo rečnike i škole za jezik, književnost i misao srpskog Juga! Tako bi mogao da glasi jedan od zaključaka onoga što su na ovoj tribini govorili Dragoslav Mihailović i Bojan Jovanović. Verujem da neće ostati bez odjeka njihov poziv da se raspravlja o temi rasne politike i njihovo upozorenje Srbima da je sad, kad imaju nezavisnu državu, potrebno da se oslobode i dominacije Dinaraca. Šta će na to reći Dinarci, da li će se oni predati bez borbe? Ako je verovati onome što je Cvijić napisao o njihovom karakteru, predaja ne dolazi u obzir. Oni su svoje već rekli: Ćeraćemo se još!

A kakve su, u ovom međurasnom sukobu. šanse Srba centralnobalkanskog, odnosno moravasko-vardarskog tipa. Ako i njihovu sposobnost za borbu procenimo prema istom izvoru, to jest prema Cvijiću, onda im izgledi da se uspešno suprotstave Dinarcima nisu baš veliki. Mogu da računaju samo na svoju lukavost, jer oni su navodno od svojih rasnih konkurenata mnogo lukaviji, “kadšto su”, kaže Cvijić, “duboke lukavosti”. Može im se u komparativne prednosti upisati i to što su, opet po Cvijiću, od Dinaraca mnogo štedljiviji, osobina koja može biti važna ako sukob bude krenuo putem ekonomskog iscrpljivanja rasnog protivnika. Medjutim, Centrobalkanci imaju i jedan nedostatak koji može da bude fatalan. Naime, Cvijić samo kod Dinaraca nalazi “duboko nacionalno osećanje” i, što je nesumnjivo s tim u vezi, on samo kod njih primećuje razvijen besednički dar.

Dakle, centralnobalkanski rasni tip, ako zaista hoće da odnese prevagu, u Srbiji, ili bar u Akademiji i Udruženju književniuka, moraće da se vežba u nacionalizmu i govorništvu. Jedna tribina nije dovoljna, te pred Dragoslavom Mihailovićem, Bojanom Jovanovićem i drugim piscima koji brane boje ovog rasnog tipa predstoji veliki trud, još mnogo knjiga, još mnogo tribina. A ostali Srbi treba da provere svoja rasna osećanja, da utvrde kom rasnom tipu pripadaju i da dobro razmisle pre nego što odluče da stupe u neku rasno mešanu bračnu zajednicu. Posle, kad se i s te strane Srbija vrati sebi, može da bude kasno.

Peščanik.net, 23.03.2007.

Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik

Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)