Sintagma u naslovu je naravno neobična, a i šokantna, a pripada Vuku Jeremiću, ministru vanjskih poslova – a kome bi drugom mogli da pripišemo ovako sibilinsku misao – i sasvim je neobična. Ne pomaže ovde etimologija i izvlačenje brojnih konotacija iz game značenja. Ovde je potrebna čitava egzegeza da bi se ovo objasnilo. Nedavno je dični ministar izjavio – „Srbija je vibrantna zemlja, a Beograd je centar zbivanja na Balkanu“. Da li je ova sintagma nastala negde u nebeskim prostorima ili na zemlji, ne znamo, ali oni koji vole čarobne priče Gija de Mopasana znaju da je on koristi da izrazi neko emocionalno stanje kad drhtimo prestrašeni, teturamo se i ne znamo na koju stranu da se okrenemo. Novolatinski koren nije sporan, ali oni koji su posebno emocionalno opterećeni ovde već zamišljaju i vibrator. Bilo kako bilo, Srbija zaista drhti pred derbi. Pre toga smo „razvalili“ Beograd zbog famozne parade ponosa, a bogami smo i Đenovu dobro „odradili“. Zbunio se italijanski istražni sudija kada su mu priveli naše navijače. Nije da on toga nema i kod kuće, ali mu je vođa navijača Ivan Bogdanov objasnio da je u Beogradu teško izvoditi ove radove, jer tamo je diktatura. Zbog te diktature, kaže ovaj Giovani il Terribile, tamo ne možete ni Kosovo da odbranite. Zato se valjda nad fontanom Mediči viorio transparent na kome piše Kosovo il Core de la Serbia. Kakvi navijači, ima toga koliko hoćete, ali ovde svaka politička struktura ima svoje navijače, i svoje huligane, pa ako hoćete i svoje vehabije i nikom živom ne pada na pamet da se oni malo gurnu pod tepih, pa se onda aktiviraju, kao ovo sada zbog parade ponosa. U jednoj analizi koju na sličnu temu objavljuje pariski časopis Esprit, ovo se jasno predočava i kaže se da je jedino rešenje u vaspitanju za toleranciju. Do toga nama ovde očevidno nije mnogo stalo.

Posle Đenove sve je jasno. Naravno da smo i pre znali i ko su ekstremne grupe i organizacije, i ko su navijači, ali niko nije hteo da se time bavi, jer tu bi i državne i mafijaške strukture bile u sukobu interesa. Odavno znamo i za pukovnika Milorada Legiju – bilo nas je koji smo u njegovom kafiću Sveto Trojstvo u Pazovi proveli po koje ugodno veče, ali ovaj čovek je objavio već 10 knjiga. Beogradski izdavači štampaju ga u ediciji „Savremeni srpski pisci“, pa se stiče utisak da on stoji negde pored Dobrice Ćosića. On govori o svemu – a i ovaj Ivan Grozni koji nam je osvetlao obraz u Đenovi već ima na Fejsbuku podršku od 20.000 građana i građanki Srbije koji se potpisuju punim imenom i prezimenom. Spisatelj Legija, opet, piše u zatvorskoj ćeliji u Zabeli, a nisu mnogo pismeniji ni oni koji mu knjige rediguju. On opisuje svoj put od Legije stranaca do komandanta JSO. Jedno mu se ne može osporiti: sve knjige su mu prožete optužbom demokratije i odbranom miloševićevskog oborenog ratnog režima. Sada u Tužilaštvu u Beogradu razmišljaju da li da zabrane njegovu knjigu „Kroz vodu i vatru“, pa ako nađu elemente, zabraniće je, ali još nemaju hrabrosti. Kao da niko nije pročitao pretposlednju knjigu ovoga pisca koja se zove Revolution, u kojoj on izlaže pregnantno do detalja program najekstremnijih političkih ambicija, koje se svode na to da je pod Miloševićem bilo bolje. To je pravi program, a slogane iz njega uzvikuju na ulicama i navijači i desničari, pa se ne zna da li ovi izgrednici na ulicama čitaju njegova književna dela ili on osluškuje glas ulice. Svemu ovome, kao nekoj vrsti nacionalističke liturgije, prislužuje mitropolit Amfilohije, i to javno, nudeći svoja neuka tumačenja Sodome i Gomore, čime jednu običnu metaforu aktuelizuje i pretvara u parolu. Poražavajuće je koliko stvari nije jasno ovom crkvenom velikodostojniku. On ne razlikuje gonjenje greha od progona i uništavanja grešnika. Legitimno je da se čovek opire nekom grehu, ali jedna je stvar boriti se protiv greha, a druga uništavati grešnike lično. Nije on jedini.

Bilo kako bilo, kada se čitaju ovi znaci vremena, Srbija zaista vibrira, tetura se i ne zna na koju stranu da se okrene.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.10.2010.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)