Papir na kojem piše: Testiranje na Covid-19, ulaz na kapiju, zalepljen na saobraćajni znak
Foto: Peščanik

Čitalac zna, konji se potkivaju a žabe ne. A opet, i žaba je podigla nogu. Kao ta proverbijalna žaba, rukave su zavrnule Brnabić i Kisić Tepavčević. I Kon, zajedno sa njima. On nam sad dođe kao neka domaća izopačena verzija dobroćudnog Kermita. Jer, nema nijednog drugog (a pogotovo ne dobrog) objašnjenja zašto su se u red od svega par hiljada primalaca (jer samo je za toliko njih stiglo vakcina u Srbiju) ugurale čak tri osobe iz vlasti (kako se ponaša, notorni Kon više je član vlade, nego štaba, tim pre što štab, ako ćemo pravo, zapravo ni ne postoji).

Jedno je kada Joe Biden zasuče rukav i primi Pfizerovu vakcinu. On time ne šalje samo poruku da je vakcina bezbedna te da će se, svi se nadaju, pokazati i kao delotvorna. Biden zapravo hoće da uveri žitelje Sjedinjenih Država da je Trump lagao o zarazi, da je pretnja virusa korona ozbiljna i da će on kao predsednik države, za razliku od svog prethodnika, učiniti sve što može da ljude zaštiti od bolesti. Povrh toga, Biden se vakcinisao pošto su prve vakcine već dobili neki lekari nedelju dana ranije. To što su lekari bili prvi u redu za vakcinu, takođe je svojevrsna poruka i priznanje za njih.

Konačno, s obzirom na svoje godine, Biden se ionako kvalifikuje za vakcinu kao član najugroženije grupe među žiteljima Sjedinjenih Država. Par decenija mlađi britanski premijer Boris Johnson, recimo, nije hteo da ide preko reda. On je rekao da će sačekati da vakcinu pre njega dobiju osobe iz prioritetnih grupa. To je takođe politički gest i poruka. Taj gest, naravno, može izgledati i kao prazna poza. Američki predsednik primio je Pfizerovu vakcinu, istu vakcinu odobrilo je već više država i to bi trebalo da bude dovoljno: lični primeri političara postali su izlišni.

Naravno, mi možemo sumnjati da Pfizerova vakcina za Srbiju nije isto što i ista ta vakcina u Sjedinjenim Državama ili u Britaniji ili u Nemačkoj. Navikli smo, posebno pod tekućim režimom, da Srbija bude svojevrsno smetlište za nekvalitetnu robu (i što šta drugo). Stoga bismo mogli pomisliti da bi ista stvar mogla biti i sa vakcinom. Ali, tu sumnju ne može odagnati ni vakcinacija čitave vlade s Vučićem na čelu. Jednom kada posumnjamo u tu vrstu zavere, nema načina da nas bilo ko razuveri. Jer, takva zavera ne bi bila moguća ako zaverenici ne stižu upravo iz same vlade. Nije razborito ni korisno da se tako misli.

Tek, kao potpuno neuki i bahati u opštenju sa žiteljima Srbije, Brnabić, Kisić Tepavčević i Kon požurili su da prime vakcinu prvi i tako pošalju poruku… Zaista, kakvu poruku? Šta oni misle da mi o njima mislimo, kada nije bilo dovoljno da jedno od njih troje primi vakcinu, nego su je dobili svi troje zajedno? Jednom kada je Pfizerova vakcina dobila dozvolu ne samo u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Evropskoj uniji, nego i u Srbiji od tela koje je nadležno da vakcine ispita i odobri ih, zašto je bila potrebna trostruka potvrda članova iz vlade i štaba? Da se ne pitamo, ko još njima uopšte veruje?

U Srbiji ima više od milion ljudi starijih od 65 godina, i više od 200.000 ljudi starijih od 80 godina. Za sada je stiglo vakcina za oko 2.000 osoba. To znači da će svaka 100. osoba starija od 80 godina moći da se vakciniše. Uzmimo da u domovima za stare ima više desetina hiljada osoba, i da su te osobe najugroženije, to opet znači da će svaka deseta ili dvadeseta među njima imati priliku da se vakciniše. Ostavimo sad po strani kako će se birati srećni dobitnici vakcine, pravo pitanje je – šta se uopšte dobija tako selektivnom vakcinacijom?

Iz toga slede dva izvoda u obliku pitanja. Prvo, zašto su uopšte ljudi iz vlade i štaba uzeli ijednu vakcinu, kad ih već ima tako malo? Drugo, kome su oni dali primer, to jest koliko je to osoba trebalo uveriti da je vakcina bezbedna a verovatno i delotvorna? Za pretpostaviti je da bi barem svaka deseta osoba bez problema pristala da primi vakcinu i bez potvrde i ličnih primera iz redova tekuće vlasti.

Istini za volju, treba reći i ovo: Srbija, kako to danas rekoše volonteri za vakcinu iz redova vlasti, zaista jeste među prvim zemljama gde se započelo sa vakcinacijom. Ali, ako se uporede ovdašnji brojevi sa brojevima u tim drugim zemljama, vidimo da i Sjedinjene Države i Britanija imaju daleko veći broj vakcina na raspolaganju i da se s obzirom na taj broj tamo zaista može planirati vakcinacija. Kod nas, ako je suditi prema izjavama svih iz redova vlasti koji su o tome govorili, a među njima i Mirsada Đerleka, direktora Nacionalnog koordinacionog tima za imunizaciju, plana naprosto nema, jer se jednostavno ne zna sa čim se računa.

Ovako Đerlek: „Plan je dinamičan i biće elastičan, tako da ćemo moći, u zavisnosti od trenutka i količine vakcina, da menjamo neke planove i prioritete“. To nije plan, to je amaterska i neobaveštena improvizacija od danas do sutra. Za ozbiljno planiranje, Srbija će imati na raspolaganju dovoljno vakcina možda u drugoj polovini 2021, a sva je prilika tek krajem sledeće godine. U Nemačkoj, recimo, vakcinacija će početi odmah posle Božića, a do kraja januara će biti distribuirano tri do četiri miliona vakcina, to jest oko 700.000 nedeljno. Do kraja 2021, 85 miliona vakcina.

To znači da će se u 2021. svaki drugi Nemac moći vakcinisati. Kod nas se tek krajem 2021. očekuje vakcinacija svakog četvrtog ili trećeg žitelja Srbije. Procene pak kažu da bi vakcinacijom trebalo obuhvatiti više od 70 odsto stanovništva da bi se efikasno suzbila zaraza virusom korona. Da li je sve moglo u vezi sa vakcinama da se uradi drugačije – možda ćemo saznati jednom, ako ikada dobijemo činjenice o raspolaganju novcem u Srbiji u vreme krize oko kovida 19. Ovo što sada znamo, vraća nas pak na pitanje: koga su i u šta hteli da uvere Brnabić, Kisić Tepavčević i Kon kada su juče pred kamerama primali vakcinu koja će za najveći broj žitelja Srbije i u 2021. ostati samo misaona imenica?

Peščanik.net, 25.12.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)