Godinama je tako – svaki zapis vidovdanski – i na Vidovdan – je muka jedna. Simboli iz predanja i mita nas opominju a junski dani i rascvetali božuri sjaje nekom nadom koju brzo – i to godinama traje – zastire tama i neka strepnja. Raspomamio se neki kaluđer Atanasije i ozbiljno tvrdi da je Vid hrišćanski svetac. Nije i nikada bio nije jer to je pagansko božanstvo svetlosti. Novine javljaju da će raščinjeni episkop Artemije služiti u nekoj katakombi kod Barajeva, a toga tamo nema a tirade bivšeg episkopa – SPC ga je označila kao sektaša – su dosadne a još je dosadnija njegova „duhovna akademija“: nevolja je u nečem drugom. To isto danas govori i patrijarh srpski Irinej no, i to nije sve jer se politika prema Kosovu iz Beograda vodi u šemi tog mita i tih besmislica. Kao da nikada nije bilo najmodernijeg srpskog istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca. Sve to nije više važno jer mitsko vreme nije prošlo u Srbiji –ostavimo to onom simpatičnom mladiću Borku S. da se time bavi.

Kosovski mit nas je doveo ovde gde smo i kako smo i to nije samo metafora.

Vreme je da se setimo profesora Miodraga Popovića koji nam je tumačio romantizam i kod koga smo polagali ispite. Njegova knjiga „Vidovdan i časni krst“ je dočekana na nož od srpskih nacionalista-mitomana i zaboravljena je. Drvlje i kamenje su na njega bacali i komunisti – još je na vlasti Savez komunista Srbije – i nacionalisti uspaljeni koji su danonoćno bulaznili o kosovskim božurima. Mučno je to podnosio već star i bolestan. Uskoro će se – ako već nije – njegova knjiga pojaviti i u francuskom prevodu kod izdavača koji objavljuje kapitalna dela nacionalne baštine evropskih naroda. Promocije u Beogradu – to je sigurno – neće biti. Kada bismo citirali samo neka mesta iz predavanja malo ko bi nam verovao. Srećom objavljena su. Ko gradi politiku od mita doživeće „poraz sličan onom na Kosovu 1389. Godine“. Tu smo pred jednim paradoksom: zaboravljen je veliki profesor i naučnik sa svojom knjigom no dogodilo nam se ono što je rekao naučnik. Ko čita Ruvarca ili Popovića, gde je mit iz koga je usledio udes naš. I danas nam kaluđeri nude mantru:

Vidovdane moj očinji vide
S tobom vidim što vidio nisam.

A bilo je pevaca – za njih svi znamo, ne samo Ruvarac i Popović – koji su u retkim trenucima iskrenosti pevali narodu:

Od nas pesma a od boga zdravlje
Nas lagali mi polagujemo.

I svakog 28. juna u godini mi ne samo da polagujemo nego debelo lažemo. Laž je utešna ali nije spasenje niti se na njoj može graditi politika, a grade li je grade iz dana u dan. Sećanje na profesora M. Popovića zaslužuje bolji zapis i širi. Nevolja je u tome što to malo koga zanima. Umro je u jednom staračkom domu sam i do kraja je govorio o svetlostima i mračnim senkama vidovdanske „priče“…

Ovo je mala voštanica na njegovom grobu – inače, nije voleo patetične reči i utešne laži. Svejedno, knjiga će izaći na francuskom i to je bolje nego na srpskom – ovde se neguje kultura kobnog zaborava.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 29.06.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)