Foto: Predrag Trokicić
Kada je Mario Monti zamenio Silvija Berlusconija na mestu premijera 2011. godine, na trenutak se činilo da se talas populizma u Italiji povukao. Onda je prošlog januara Jean-Claude Juncker u Briselu poželeo dobrodošlicu Berlusconiju koji će Italiju osloboditi populizma Bepe Grillovog Pokreta pet zvezdica. Berlusconi je u međuvremenu sklopio savez sa populističkom (desničarskom) Severnom ligom Mattea Salvinia i jednako populističkom (praktično neofašističkom) grupom Fratelli d’Italia. Na izborima 4. marta Pokret pet zvezdica je odneo pobedu, a Severna liga je uspela da nadigra Berlusconija u unutrašnjim borbama za podelu plena u izbornoj koaliciji „centro-destra“ (desnog centra).
Ako bismo prihvatili popularna tumačenja koja sve političke probleme objašnjavaju pošastima populizma, mogli bismo da zaključimo da su se na izborima u Italiji populistima suprotstavili populisti da bi na kraju pobedili populisti… Možda je vreme da odustanemo od pokušaja da baš sve objasnimo univerzalno primenjivom dihotomijom „populizma i antipopulizma“.
Pojam populizma je teorijski kaleidoskop kojim se bez razlike objašnjavaju Donald Trump i Bernie Sanders, Jeremy Corbyn i Marine Le Pen, Alexis Tsipras i Viktor Orbán, pa čak i Barack Obama ili, nekada davno, Margaret Thatcher. Takav pogled na svet je utešan i nudi sigurnost: u doba opšte pometnje, kada se sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara u dim (političke tradicije, identiteti, narativi), najveći problem je to što glasače na stranputicu zavode demagozi koji gromoglasno daju oduška strahovima od nepoznatog. Ali populizam je samo političkih stil koji se koristi za promovisanje različitih programa i strategija. To nije pogled na svet ili ideologija po sebi. Pokušajmo da ne mešamo pojave i suštinu, simptome i uzroke.
Živimo u doba epidemije iracionalnosti: „Iako je to ludilo, ipak ima u njemu metode“ (Hamlet). Šokantni izborni rezultati u Italiji su poslednja manifestacija trenda koji smo već videli u Americi sa Trumpovom pobedom, na referendumu o brexitu u Britaniji, te kroz uspon lepenizma u Francuskoj ili ekstremne desnice u nesumnjivo prosperitetnoj Nemačkoj. To je ludilo koje buja među autsajderima, naročito mladim ljudima koji su prvi na udaru efekata deregulacije tržišta rada i gašenja socijalne države, ali i u regionima sa visokim stopama nezaposlenosti i niskim nivoom obrazovanja. Nema direktne korelacije sa prisustvom imigranata, ali očigledno je da društvena mobilnost koja vodi samo naniže izaziva strah. Uz to uvek ide i evroskepticizam, često opravdan – Italija je zemlja koja je primila disproporcionalno veliki broj izbeglica koje druge zemlje EU odbijaju da prihvate.
Taj „kulturni protivudar“ (termin koji koriste Pippa Norris i Ronald Inglehart) najsnažnije deluje na prve žrtve rasta nejednakosti nakon što su se obećanja o prelivanju bogatstva na otvorenim i deregulisanim tržištima pokazala kao lažna. Gubitnici procesa globalizacije osećaju se sve udaljenijim, u materijalnom i simboličkom smislu, od kosmopolitskih grupa visokokvalifikovanih elita koje se u ultra-modernom globalizovanom svetu osećaju kao kod kuće i oglašavaju pobedu progresivnih vrednosti i otvorenih društava.
Progresivne postmaterijalističke vrednosti proizvod su „tri slavne decenije“ (1945-1975), perioda kada su zapadna društva uspela da osiguraju jedinstven spoj prosperiteta i prilično pravične distribucije bogatstva – što je istorijski doprinos socijaldemokratskih snaga. Izvor današnje neokonzervativne restauracije su opšte osećanje lične i kolektivne nesigurnosti.
Posle liberalnog prilagođavanja poznom kapitalizmu, socijaldemokratija gubi kontakt sa autsajderima i gubitnicima. Zato u Italiji trpi teške poraze, u Nemačkoj tavori u pat koaliciji sa propovednicima ordoliberalizma i nosi se sa posledicama pasokifikacije u čitavoj Evropi. Ona je pala kao žrtva sopstvenog trijumfa kada se previše približila srednjem putu i politikama konsenzusa. U poslednjim trenucima svoje hegemonije (Blairov „treći put“ i Schroederov „novi centar“), socijaldemokratija se u potpunosti prilagodila post-fordističkom kapitalizmu i tako propustila priliku da utiče na trasiranje evropskih integracija.
Umesto toga, usvojila je program svojih političkih protivnika. Nikada pre socijaldemokrati nisu tako čvrsto verovali u tržišnu samoregulaciju. Kada je izbila kriza 2008, socijaldemokratija nije bila u stanju da ponudi evro-kejnsijanski odgovor i tako izbegne politike štednje ili neutrališe nejednakosti nastale delovanjem „ekonomije prelivanja“. Materijalna sigurnost je temelj progresivnog reformizma, odmah uz politike identiteta. Uostalom, socijaldemokratija danas s lakoćom zadobija podršku „globalizovanih“ liberalnih glasača koji rade na elitnim poslovima. Ono što je izgubljeno je podrška sveta rada, mladih prekarnih radnika, ljudi zarobljenih u napuštenim lukama i nekadašnjim industrijskim centrima.
Dokle god socijaldemokrati sve glasnije zahteve za državnim protekcionizmom ne pretvore u progresivan postnacionalni horizont i novu ravnotežu između materijalne i kulturne sigurnosti, taj problem će biti prepušten lešinarskim snagama ne nekog apstraktnog „populizma“, već specifičnog tipa desničarske politike – agresivne verzije neokonzervativizma. Upravo to pokazuje Trumpovo obećanje autoritarnih zaštitnih mehanizma u jednom razbijenom svetu. Trump je oživeo tipični repertoar konzervativizma: ekonomski protekcionizam usmeren na stanovnike deindustrijalizovanih zona („vratite nam ugalj i čelik“), introvertni i agresivni nacionalni identitet isključivosti i rasizma („podignite zid“), restauraciju tradicionalnih društvenih hijerarhija u kojima veliki novac i radnici pronalaze svoja „prirodna“ mesta u harmoničnoj beloj Americi.
Umesto lamenta nad plimom navodno iracionalnog populizma, levica treba da ustane u odbranu svojih temeljnih vrednosti – pre svega ideje o primatu politike u odnosu na ekonomiju, centralnog načela socijaldemokratske tradicije. Kao što je Sheri Berman elokventno pokazala, potrebna nam je politička intervencija, a ne pasivno prihvatanje delovanja „globalnih tržišnih sila“, novi socijaldemokratski kompromis između kapitala i rada, bez velikih žrtava u domenu ekonomske stabilnosti i uz veću zaštitu gubitnika. Nova ravnoteža prosperiteta i pravičnosti je ključ za obnavljanje progresivnih vrednosti u okruženju „kulturnog protivudara“. Uostalom, materijalna sigurnost je preduslov lične emancipacije i otvorenog i samouverenog nacionalnog identiteta, ovoga puta van okvira nacionalne države (kao što je to bio slučaj tokom tri slavne decenije), jer reforma je danas moguća jedino na nadnacionalnom, evropskom, federalističkom nivou.
Činjenica da je levica gotovo svuda u rasulu, dok je ekstremna neokonzervativna desna internacionala u usponu – ne znači da staru podelu na levicu i desnicu treba zameniti podelom na „populizam i antipopulizam“. Možda treba učiniti upravo suprotno, jer ovo nije sukob različitih političkih stilova (demagozi protiv umerenjaka), već različitih pogleda na svet. Pravi izazov za levicu je da populističkom konzervativizmu zagledanosti u sebe suprotstavi istinski egalitaran i progresivan projekat, da ponovo preuzme ulogu iscelitelja društvenih trauma u našem podeljenom, nesigurnom i naizgled besmislenom globalizovanom svetu.
Ioannis Balampanidis, Social Europe, 05.04.2018.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.04.2018.
POPULIZAM