Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Da parafraziram poznati aforizam iz socijalističkih vremena: koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje. Dakle, koliko me obraduje protivljenje određenim potezima vlasti, toliko me rastuži argumentacija. Uzmimo, recimo, slučaj Tenis. „Evropski kralj mesa“, doduše mnogo kasnije nego što je u to vreme premijer Vučić obećavao, ipak stiže u Srbiju. Ovih dana mu je odobreno prvih dve i po od ukupno desetak-petnaest hiljada hektara zemlje koliko se očekuje da će dobiti u tridesetogodišnji zakup. U stvari – da se malo podsetimo, iako je na ovom mestu o tome već dosta pisano – posao je i kasnio zato što je u međuvremenu trebalo napraviti veliki pravno-administrativni zahvat. Pre svega trebalo je promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu, tj. uneti u njega odredbu kojom će tzv. velikim investitorima biti omogućeno da pod specijalnim uslovima dobijaju velike površine zemlje, tačnije do jedne trećine u dotičnoj opštini. Zatim je trebalo raspisati konkurs i odrediti konkursnu komisiju koja će tu zemlju da deli. Komisija je bila vrlo autoritativna, sve sami ministri – finansija, poljoprivrede i privrede. I na kraju, došlo je vreme da čujemo prve rezultate. Na opšte iznenađenje pobednik na tenderu je bio, zamislite ko, naravno to već znate – pomenuti Klemens Tenis. Šta o takvoj agrarnoj i zakonodavnoj politici mislim napisao sam već više puta, ali moram da ponovim. U najkraćem, to je sistem povlastica i privilegija koji favorizuje jedne a destimuliše druge proizvođače, kako grupe tako i pojedince. Što je pomenuti „tender“ samo potvrdio. Jer se nameštaljka vidi iz aviona, što bi se reklo.

Ništa od toga, međutim, ne smeta protivnicima Klemensovog dolaska u Srbiju. Pa tako ni agrarnom stručnjaku Milanu Prostranu (petak, 17. novembar, TV N1). Prostranu je zapravo najviše smetalo to što ne zna „tačno šta Tenis donosi, recimo kakvu genetiku“ (iako najbolja stvar kod Tenisa, čime se zapravo on i bavi u Nemačkoj, jeste genetika, tj. kvalitet svinja) ili „koliko godina planira da ostane (mada se i to zna – zakup je na 30 godina) i slično; sve u svemu, falio mu je Tenisov biznis plan. A glavni kriterijum po kojem je tenderska komisija dodeljivala zemlju upravo je biznis plan. To što ministri i ostali (para)državni činovnici nisu nikakvi stručnjaci za procenu valjanosti biznis planova – nema veze.

Na kraju se Prostran založio protiv prodaje zemlje (i vode) strancima, pri čemu se – valjda povodeći se za Vučićevim rečima da je na američkoj televiziji, iako je zapravo reč o srpskoj – posebno pozvao na američkog, doduše bivšeg predsednika. Usput ga, međutim, krivotvoreći, jer je taj američki predsednik (Obama) pozvao zemlje da sačuvaju zemlju i izvorišta vode, da ih ne zagađuju i ne uništavaju, a nije ni reč rekao o tome da li ih treba prodavati „strancima“ ili ne.

Glavni je, pak, Prostranov argument protiv prodaje zemlje strancima bio da ćemo u tom slučaju „prodati i suverenitet“. Da je ovo samo Prostranovo gledište ni po jada; reč je nažalost o vrlo raširenom, možda i većinskom mišljenju u Srbiji. O tome koliko je zabrana prodaje zemlje strancima besmislena već sam pisao, pa ću ovde samo dodati neke stvari oko „suverenosti“. Nosioci suvereniteta su, naime, kao što je opšte poznato ljudi, građani, a ne njive. Pa čak ni vlasnici njiva. Inače bi u Srbiji, a naročito u najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope, suverena bila ubedljiva manjina stanovništva; velika većina bila bi „nesuverena“.

Zapravo, u Srbiji je očigledan proces „bekstva od suverenosti“. U potrazi za boljim životom sve više ljudi odlazi u inostranstvo ostavljajući pustu zemlju. Ljudi računaju da su suvereni tamo gde im je omogućen dobar život. Tako da će, ako se ovako nastavi, u Srbiji ostati samo suverene njive. Sa razumevanjem suvereniteta koje dominira u Srbiji, takav epilog uopšte nije teško zamisliti.

Peščanik.net, 18.11.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.